Svaki put kad se govori o dobru i zlu u čovjeku, sve izgovoreno, uglavnom, zvuči odveć patetično. Ne zbog toga što izrečeno doista i jeste patetično, već zato što čovek više ne vjeruje ni u šta drugo osim onog u što je ubeđen da je jedino ispravno i točno. Današnji svijet nije svet ljudi već je svijet bogova koji se zaklinju u Boga. Često ne uviđavajući da i to što nazivaju Bogom nije ništa drugo dočim oni sami i njihov vlastiti odraz u već iskrivljenom ogledalu, bez i najmanje naznake postojanja refleksije u drugom.

Pa zašto onda uopće više i govoriti o dobru i zlu? Zar ne bi bilo naprosto jednostavnije prihvatiti da je to prirodno stanje stvari i da čovjek može samo da odabere stranu, da prihvati da nešto čini ili ne čini, i da, unutar datih konstanti, živi svoj mali i beznačajni život – klanjajući se sebi i svom odabiru. Da ne kažem Bogu, pri čemu opet ne bismo pogrešili – ipak je ovo svet bogova u ljudskom obliku.

Biće ipak da nije sve crno ili belo. Teorija nas podučava da je crno odsustvo a bijelo prisustvo – dvije apsolutne kategorije. Čovjek i njegov život je negdje između tih dvaju apsolutnih kategorija. U stalnom kretanju i težnji da se dokopa jednog kraja – poput davljenika koji bi da spusti ruku na granu oborenog stabla iznad bujajuće reke. U kutu pod kojim pada svetlo leže smisao i suština. A meni je padalo taman kako treba – sa izlazećim suncem i hladovitom šumom iza leđa.

Te prilike, u leto moje treće ratne godine, u to rano sunčano jutro, u pitoresknom selu, bio sam najbliže poziciji boga. Na končanici snajperske puške imao sam suprotstavljenog boga koji je, dan prije, svojim ognjem, pepelio i spepelio nekolicinu mojih suboraca. Odnosno, ovde moram da napravim ogradu. Možda on lično i nije pepelio. Ali zasigurno je bio deo udruženog poduhvata suprotstavljenih bogova. Svjedočim time, ako ništa, da se i sami bogovi, s vremena na vrijeme, udružuju.

Imao sam sve vreme svijeta, kao pravi bog, da odaberem gde svoje zrno da spustim – u glavu, u nogu prvo pa onda u glavu, ili naprosto, što bi bila i najbezbednija opcija, u najveću površinu – grudni koš ili junačka prsa bezbrižnog boga, čije se telo, iz moje božanske vizure, prelijevalo i kipjelo preko preko rubova kružnice i istočkanog križa na staklenoj plohi optičkog nišana. I fijuknuo sam zrno - tu užarenu vatrenu kuglu u smeru svog suprotstavljenog boga. Točno u onom trenutku kad sam osvestio isparavanje vrele kave iz velike džezve, dok ju je moj suprotstavljeni bog nosio preko dvorišta između dve kuće. Prihvatam odgovornost i krivicu za prosutu kafu, te možda blage opekotine od vrelih kapljica tog čudesnog napitka po njegovim rukama. Nismo je to jutro popili. Naprosto, i bogovima se može desiti da im prođe jutro bez prvog jutarnjeg srka.

Ovo je jedan od retkih detalja iz mog ratnog bogovanja kojeg se kristalno jasno sjećam. Čak sam ga, u više od nekoliko navrata, usmeno i predavao u božanskim druženjima sa saborcima subogovima, obično kroz izmagao voćnih para, vividnih poput jutarnje izmaglice pitoresknog stola, ili sela. Jednako su lelujale, čini mi se. Ali, hej, pa čoveče bože, nisam ubio čovjeka boga! Po tome, mogu da umrem slobodno – spasio sam čovjeka. Skoro da sam dostojan svetosti bezgrešnog, nerođenog, djeteta. Dao mu život. Jest, ali kad bismo se odvažno lagali. U najboljem slučaju, ostavio sam mu život koji mu je dao netko drugi. U najgorem slučaju, samo sam mu produžio agoniju – do novog nišana, nove končanice i tog baš njegovog zrna – ili, ako je baš bio rođen pod nesretnom zvezdom – do mira i ovog stanja danas što ga, kao, živimo.

Avaj! Povukao sam okidač i poslao zrno. U tom vječnom stanju unutarnje raspolućenosti čoveka – ja sam dejstvovao. Akcijom djelovao spram drugog čovjeka, naspram drugog suprotstavljenog boga. Razlika je samo u odabiru akcije – zrno pod noge, od kojeg se mahinalno ispušta đugum, ili u glavu, od kojeg se ispušta duša. I prestaje život.

Godinama me bio strah tog saznanja. Preneraženost. Sablazan. Neverica. Stid i razačaranje zbog i od svog božanskog nesavršenstva. Čovjek kojim vlada dobro, kojim vlada bog, koji je bog - ne bi smelo da je pucao. – Ja sam pucao! Ja sam povukao okidač! Na usta te cevi suknulo je zrno. Kugla vrelija od kafe. Zvuk porađanja nečeg što nosi smrt dolazi do biranog korisnika prije nego i sama smrt. Taj najveličanstveniji strah. Da, strah. Onaj koji je najstrašniji od svih strahova u strahovnoj iskustvenoj paleti svakog čoveka-boga. Taj treptaj trenutka u kome čovek, doista i samo tad, može da istovremeno bude i čovjek i bog. Samo u tom treptaju postoji spoznaja. Da nije tako, moj suprotstavljeni bog ne bi bacio džezvu iz svojih ruku i ne bi potražio najbliži zaklon. Vidio sam to osobno vastitim desnim okom.

Više me toga nije strah. Ni stid. Svjestan sam da je čovek kožom omeđen prostor stalnih akcija i reakcija; dvoumljenja i zauzimanja stanja i sudova. Od usta cijevi tada, do mojih današnjih vlastitih usana da se osposobe i izgovore, doista je bio dug put. Sada je samo razlika u kalibru projektila. I, reč je prokleto razornija; jezik stvara mnogo veći prasak od običnog puščanog metka.

Suprotstavljeni bogovi nisu nasuprot nama. Oni su u nama jer smo fluidna bića u kojima bogovanja traju i unutar kojih se bitke vode. Nije sramotan osjećaj biti uplašen. Nije sramotno ni pogriješiti, doneti i drugačiju odluku. Bogovanja prestaju, i čovjek prestane da bude, kad niječe počinjeno. Kad šutnja zavlada. Kad se ne želi priznati da čovek postoji u svakom trenu koji traje, pri čemu je svaki različit. Kad se ne prihvata da se može voljeti. Do tačke sagorevanja, ako treba. Nema jednom, zauvek zauzetog i odbranjenog položaja. Samo kretanje ljudi, bogova, zrna i reči u prirodi. U svim pravcima, po svim putanjama. Stalno kretanje čestica koje čine svjetlo. U odsustvu kretanja ocrtava se mrak. A tad ni jedan ugao gledanja ne pomaže. Tad se ne vidi ništa – ni unutra ni spolja.

Ponovno bih ispalio taj metak. Prosuta kafa i, u tom trenutku, odgođeno zadovoljstvo njenog ispijanja mog suprotstavljenog boga, daleko manje vrijede od mog osećaja da sam jednom bogovao i da taj osećaj iznova i nanovo tražim. Pucam svakodnevno i prolevam kave. Ili je to samo odbljesak sna kao večne noćne more koja ne uspijeva do kraja da se pretoči u riječi? Ili samo dokaz da sam još uvek samo čovjek, a ne bog?!

I, nije stereotip da riječ doista ubija. Zato sve ovo i pokušavam pričati, prevesti u jezik, u govor – da mi se sudi, dok je vreme. Da kafe ne prestanu da se puše.

* * *

Sarajevo, 03.12.2017.