Kulturnjaci u Srbiji mahom ćute i ne reaguju na brojne probleme u društvu i dramatične političke anomalije, pa čak se ne oglašavaju ni kada su u pitanju dešavanja u kulturi i kulturnim ustanovama u pogledu kadrovske ili repertoarske politike, konkursa na kojima sredstva dobijaju anonimne i vlasti bliske organizacije i pojedinci. To je zbog toga jer se plaše i zbog toga što su verovatno ucenjeni nečim, smatraju sagovornici Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE).

Retki su oni koji se ne libe da o tome javno govore, a „cela priča kritičke javnosti svela se na glumce braću Trifunović i šest i po novinara“, rekao je nedavno na tribini o medijskom mraku novinar Teofil Pančić. U nezvaničnim razgovorima gotovo svi su nezadovoljni tretmanom kulture i njenih delatnika, njenim (ne)finansiranjem, kadrovskim rešenjima, cenzuri, upozoravaju da o kulturi u Srbiji odlučuju neznalice i amateri, ali retko ko se usudi da javno nešto kaže na tu temu.

Književnik Laslo Vegel između ostalog je istakao da je razrušen i demoliran javni prostor i da ne postoje forumi za dijalog.

- Pokušao sam o tome da govorim, ali to donosi još više nesporazuma. Privatno, svi kažu da je u redu ono što sam rekao, ali nikako da se priključe, da pokrenemo dijalog u kojem možda niko ne poseduje baš istinu, ali makar može da kaže šta misli – ocenjuje Vegel.

Novinar Teofil Pančić za VOICE kaže da je ljudski bojati se i da, na ljudskom nivou, ne može da osudi strah zbog kojeg neko ne želi da javno istupa. Ali je takvo ponašanje, dodaje, strašno kratkovido.

– Može jednom da te spase ta vrsta ćutnje. Sledeći put će samo da bude gore za tebe. Jer, ako svi budemo ćutali, naprosto nećemo nikada stvoriti sistemske pretpostavke da se takve stvari ne dešavaju. Ako nemate sistemske pretpostavke da se to ne dešava, to znači da će se to sutra desiti i tebi. Što bi se reklo, mečka će zaigrati i pred tvojim vratima – kaže on.

Pančić ocenjuje da se znatan deo kulturnih radnika ponaša kao jedna vrsta malo „sofistikovanijih sponzoruša“, jer im je bitno da dobijaju nekakav novac, što za sebe, za svoj život, što za nekakvu produkciju.

– Ako im neke pare pristižu, bez obzira od koga, grada, od pokrajine, republike, ako imaju za taj svoj neki mali feud, skloni su da jednostavno zanemare bilo kakav širi društveni kontekst i da javno ne iskazuju bilo kakve stavove koji bi mogli bilo kome da se učine kao društveno kritički i, ne daj bože, opozicioni. Onda je rezultat toga jedna neverovatno duboka depolitizacija naše kulturne scene što je nešto što zapravo u današnjoj Evropi deluje kao potpuno bizarni anahronizam – kaže Pančić.

Književnik Filip David za VOICE podseća da se u zemljama takozvanog realnog socijalizma većina intelektualaca prilagođavala režimu, jer su želeli da žive udobno, da imaju sinekure, da dobijaju stanove…

– To je bio stav te većine: budi uz svaku vlast, ako ti ona omogućuje da dobro živiš – navodi David.

Filip David očekuje od mlađih pisaca, kojima nedostaje hrabrosti, da se u javnom životu politički i moralno opredele i javno kažu šta misle o ovome u čemu danas živimo. Teofil Pančić kaže da nema jednostavnog rešenja, već da postoji samo dugoročni, naporni, kontroverzni, ali jedini isplativ put – da se insistira na tome šta su prava i odgovornosti svakog pojedinca.

– I vlasti na svim nivoima, grada, pokrajine, republike, kao i kulturnih institucija i svega drugog. I, prosto, ne bojati se, ne deliti taj malograđanski strah od političkog u umetnosti. Politika i umetnost su neodvojivi. Kod nas se sve to banalizovalo, pa se smatra da je politika kad si član neke stranke. Politika je mnogo više od toga; biti politički angažovan znači, naprosto, biti svestan građanin – kaže Pančić.

Dodaje da razume da neko bez obrazovanja ne shvata da je njegov položaj u životu direktno ovisan o političkoj konstelaciji u društvu, ali da intelektualac i umetnik moraju imati tu vrstu svesti.

– Ako je ne ispoljava, samo znači da je ili nečim ucenjen ili da sam svojevoljno pristaje na jednu vrstu pozicije sponzoruše – zaključuje Pančić.

Cijeli izvještaj preporučujemo pročitati na voice.org.rs