Ivo Andrić: Izbor misli iz djela »Znakovi pored puta«

U strogosti koju pokazuju nekadašnji razvratnici prema mladeži, ima nečeg naročito ružnog. Oni kažnjavaju mladež i za svoje bivše prestupe; možda se čak i svete za svoju sadašnju nemoć.

•

U ovom društvu podjednako patimo svi, i žene i muškarci, samo su uloge podeljene, i to otprilike ovako: Kad mi patimo zbog žena, to je gotovo redovno zbog toga što žene nisu onakve kakve bismo mi željeli da su. Kad žene pate zbog nas, to je uvek stoga što smo ovakvi kakvi jesmo. Ali, što je glavno, patimo svi i mučimo se često, dugo, svirepo i besmisleno.

•

Samo aktivni ljudi i njihova borbenost i bezobzirnost pokreću život napred, ali ga samo pasivni ljudi i njihova strpljivost i dobrota održavaju i čine mogućim i podnošljivim.

•

U nas nije mali broj ljudi koji rješenje svojih glavnih životnih pitanja očekuju od nekud spolja, od drugih ljudi ili od nadzemaljskih sila, a ne trude se da u sebi razviju snage koje bi same mogle rešavati ta pitanja, ili doprineti njihovu rešenju.
Ponekad mi se čini da nas ima takvih srazmerno više nego i u jednoj drugoj europskoj zemlji, i da su takvi i oni koji to ne bi smeli da budu i koji na prvi pogled i ne izgledaju da jesu.

•

Natpis na grobu. Živeći u vašem svetu, ja sam sve do pred kraj života sačuvao izgled mirna, sigurna, manje-više, čoveka. Ali znajte da sam u sebi bivao često, i za duže vreme, tako tuđ i dalek tome istom svetu i tako izgubljen i nesrećan da sam se danima osećao niži od najnižeg i manji od najmanjeg, da ponekad nisam znao ne samo što ću sa sobom i svojim životom i vremenom, ni gde da krenem ni na što da stanem, nego ni kuda da gledam, kako da mislim ni šta da kažem. Ništa.

•

Čudan je to čovek bio. U životu je strepeo od svega, od zvonceta na vratima, od pisma ili telefona, od ljudske reči i pogleda, od svoje rođene pomisli. U njemu je, kao „neugasivo kandilo“ tinjao plamičak njegovog straha i s vremena na vreme rasplamsavao se u silan požar. On sam se starao da taj oganj ne ostane bez hrane i ne ugasne. Pronalazio je sve nove razloge svojim strahovanjima. Živeo je uplašeno. Samo se smrti nije bojao. I to nimalo. I tako je i umro.

•

Takav je „naš čovek“, onaj pravi. Ne misli mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrage. U toj borbi oni ponekad pokazuju ljudoždersku revnost na reči i delu.
Sreća što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi „naši ljudi“.

•

U našim krajevima koji su bili pod Turcima, naročito onim najzaostalijim, tragovi robovanja vide se nekad manje, nekad više, a ima trenutaka kad pred nama iskrsnu svi odjednom, u  punoj svojoj težini. Tada vidimo da je tu sačuvan život, ali pod cenu koja je skuplja od vrednosti života samog, jer se snaga za odbranu i održanje pozajmljivala od budućih naraštaja, koji su se rađali zaduženi i opterećeni. U toj borbi preživeo je goli nagon za odbranom života, dok je život sam izgubio toliko da mu nije ostalo mnogo više od samog imena. Što stoji i traje, okrnjeno je ili iskrivljeno, a što se rađa i nastaje, u zametku je zatrovano i ojađeno. Misli i reči ovih ljudi ostaju nedovršene, jer su u korenu zasečene.

•

Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanaka, ni bolesti, ni života ni smrti.

•

Teško onom koji mora nekog drugog (pa ma ko taj bio) da unizi, da bi se on sam izdigao, ili bolje rečeno: da bi imao iluziju da se izdigao.

•

Ko ljudima sve veruje, prolazi rđavo; ko ništa ne veruje još gore.

•

Ima žena koje su neugledne i opore na oči, kao seoski hlebac, ali kriju u sebi veliku i zdravu slast za onoga ko se ne da zbuniti spoljašnjošću nego gleda i oseća dublje i stvarnije.

Ivo Andrić, Znakovi pored puta, Sarajevo 1981.