Za jednojezične, etnički vrlo slične, male i kroz istoriju uglavnom zlopateće narode, Srbe i Hrvate, od 1995 – 4. odnosno 5. avgust nisu obični datumi. Mitologizovani na obe strane, za njih ti datumi imaju skoro biblijski značaj. Dan kad je hrvatska vojska 1995. u operaciji „Oluja“ slavodobitno ušla u Knin – centar samoproglašene paradržave Republike Srpske Krajine (RSK), koju je uz pomoć srbizirane JNA, 1991. godine, terorom i zločinima nad Hrvatima instalirao Milošević na talasu razularenog srpskog nacionalizma – za veliku većinu Hrvata znači ono što za Jevreje mitska pobeda Davida nad Golijatom.

Od tad se u Hrvatskoj 5. avgusta „Oluja“ slavi kao Dan pobede, kao pobeda nad pobedama. Sa druge strane, skrivajući svoj deo odgovornosti za trajno upropašćivanje srpskog pitanja u Hrvatskoj, nacionalistička Srbija 4. avgust, kad je počela „Oluja“, obeležava danom žalosti predstavljajući ga nacionalnom tragedijom maltene sličnu izgonu Jevreja iz Jerusalima i prvom rušenju Hrama. Osećanje ničim zaslužene žrtve, Srbima neprekidno nameće, sistemski, ista nacionalistička nomenklatura koja im je od jeseni 1991. bezočno širila iluziju da je u Hrvatskoj trajno stvorena još jedna srpska država sa ambicijama da se, ako bog da, nakon stvaranja drugih srpskih država na ruševinama Jugoslavije zaokruži celokupni „srpski nacionalni prostor“ u jedinstvenu srpsku državu – san srpskih nacionalističkih mitomana, pa šta košta nek košta.

Dok se u Hrvatskoj 5. avgusta u euforičnoj nacionalističkoj atmosferi slavi dan nacionalnog ponosa, u Srbiji se 4. avgusta politikantski – čast i saosećanje sa nedužnim žrtvama i njihovim porodicama – sa državnog vrha licemerno tuguje i obeležava dan, kako se ponavlja, ničim izazvanog progona Srba sa vekovnih ognjišta.

Šta u dane nepodnošljivih nacionalističkih histerija (kao što je oko godišnjica „Oluje“, ali ne samo nje) prećutkuju, a šta ističu velikosrbi, a šta velikohrvati, koji su uglavnom tzv. mainstream u svojim državama?

Za veliku većinu Srba u Hrvatskoj, za pretežno ruralnu i radničku populaciju suludo gurnutu u bespotrebni rat protiv svoje izvorne domovine (ali i za one koji nisu učestvovali u ratu), 4. avgust 1995. zaista je tragičan, skoro pa biblijski dan egzodusa. Ratna ološ i ratni profiteri koji su na huškačkom srbovanju i ratnoj nesreći zgrtali kapital – na vreme su pobegli u Srbiju, gde su se pre toga dobro skućili videvši da, kad je reč o RSK, đavo dolazi po svoje.

Od 4. avgusta 1995. do danas srpska nacionalistička politika proklinje Hrvatsku zbog egzodusa Srba, a jednu jedinu poštenu reč nije rekla o suludosti stvaranja paradržave u državi, u startu osuđene na propast, i neminovno stradanje zaluđenog naroda; ni reč nije rekla o teroru i zločinima nad Hrvatima od uspostavljanja pa do pada RSK. Za nju zločini nad Hrvatima i drugim nesrbima u tom periodu apsolutno ne postoje. Iz tog prećutanog perioda spominju samo zločine nad Srbima u Hrvatskoj, na kojima nije bila uspostavljena srpska vlast. I treba da se kao i svi zločini spominju, da se traži sudsko procesuiranje njihovih izvršilaca i nalogodavaca, ali oni koji ne spominje i brojne zločine nad drugima, nad Hrvatima i drugim nesrbima, o zločinima nad Srbima sasvim sigurno govore licemerno.

Hrvatska slavi dan pobede nad pobunjenim Srbima kao što bi ga slavila i Srbija da je prošla kroz isto ili slično iskustvo. Za pristojan svet, sporna je nacionalistička euforija kojoj ton daju državne institucije i funkcioneri koji se retko ograđuju od ustašoidnih izliva prostakluka i raširenog prezira prema svim Srbima. Zvanično se komemorira samo hrvatskim žrtvama, a ignorišu se druge nevine žrtve građana Hrvatske, posebno srpske, kojih je itekako bilo. Njihovo ignorisanje vređa ne samo Srbe lojalne Hrvatskoj, nego i Hrvate koji drže do morala i pravde. Od uspostave nezavisne države, sem nevladinih organizacija koje se zaista bave ljudskim pravima i časnih ličnosti koje nisu podlegle otrovnom zovu nacionalizma, u Hrvatskoj se prećutkuje diskriminatorski odnos prema Srbima pre pobune Srba, što je uz nacionalističku propagandu i podjarivanje iz Beograda ne malo Srba opredelilo da se priključe pobuni i stvaranju paradržave RSK.

Kao što za srpske nacionaliste ne postoji nikakav greh pobunjenih Srba nad Hrvatima pre „Oluje“, pa se o tom periodu paradržave RSK u Srbiji apsolutno ćuti, tako se i u Hrvatskoj (opet sem časnih izuzetaka, kao i u Srbiji) ne spominju (ili spominju vrlo retko) zločini nad Srbima tokom “Oluje” i posle nje. Malo se govori na pošten način i o postratnom položaju tamošnjih preostalih Srba, kao što se i u Srbiji skoro nikako na pošten način ne govori o realnom položaju ovdašnjih Hrvata i drugih manjinskih zajednica. I u Srbiji i u Hrvatskoj suđenja optuženima za ratne zločine su, uz malobrojne izuzetke, bila i ostala farsa. U takvom političkom i moralnom glibu Srbija i Hravatska, svaka na svoj način, obeležavaju godišnjice ne samo „Oluje“, nego i drugih za jedne ili za druge traumatičnih datuma. Zato su oko tih godišnjica mučni dani za normalne ljude i na jednoj i na drugoj strani.

Kad je reč o vapijuće potrebnom otrežnjenju Srbije i Srba od pošasti nacionalizma, treba podsetiti da je egzodus Srba u „Oluji“ neminovan drugi čin svojevremeno euforičnog „događanja naroda“. Desio bi se i treći čin – egzodus Srba iz paradržave RS, kudikamo masovniji nego egzodus Srba iz Hrvatske – da septembra 1995. Holbruk pred Banja Lukom nije zaustavio ofanzivu Armije BiH i hrvatskih snaga. Što ne znači da se neće desiti bude li se nastavilo protivbosansko ludilo Dodika, podržavanog iz Beograda i Moskve. Treba podsetiti i na egzodus Srba sa Kosova juna 1999. i višedecenijski konstantni egzodus najpametnijih i najsposobnijih građana iz Srbije u beli svet, kao takođe neminovnu posledicu zlokobnog „događanja naroda“.

Da li se iz tog svojevremenog Miloševićevog ludila koje je masovno opilo izmanipulisani narod išta naučilo ili će se nove nesreće lupati o naše glave?

Autor: Pavle Radić, Autonomija.info