Zlatko Jelisavac: Palanka ne prašta
Tako će i Konstantinovićeva knjiga Filozofija palanke ostati greben o koji će se razbijati nemušte kritike malograđansko-palanačkih kritičara, a nama ostaje da se „popnemo“ na taj greben i vidimo svet o kojem nam govori ovaj književnik i filozof
Nedavno sam napisao u jednom tekstu, baveći se problematikom palanke, da palančanin može pobeći iz palanke, ali palanka neće pobeći iz palančanina… Neki ljudi mogu postati i doktori nauka, ali će ostati palančani po duhu i kulturi – što nam rečito govore mnogobrojni „intelektualni“ nasrtaji na delo Radomira Konstantinovića, tačnije na njegovu Filozofiju palanke.
.
Ne mogu drugačije da objasnim tu upornu harangu na knjigu koja je napisana pre skoro pola veka, ali kojoj, očigledno, palanački duh ne može da oprosti taj svojevrsni čas anatomije njene suštine koja se, opet, može svesti na jednu reč: banalnost. Nešto je duboko banalno u državi balkanskoj i njenom palanačkom duhu i temperamentu… Zašto je to tako? Ovim se pitanjem upravo i bavio Radomir Konstantinović, a to mu tzv. intelektualci, proizašli iz banalnog mulja i palanačke kolotečine, ne mogu zaboraviti i stoga ga „kritikuju“ gde god stignu i kada god mogu. Ne kažem da Filozofija palanke predstavlja „svetinju“ tzv. Druge Srbije (što je kritičarima Filozofije palanke pre svega na umu, dakle da „okrpe“ tu drugu i drugačiju Srbiju za koju se borio i sam Konstantinović) u koju ne sme da se dira; mesta za kritiku ima, naravno, ali ja bih voleo da pročitam nešto smisleno i opravdano vezano za samu knjigu, a ne samo „analizu“ matrice Konstantinovićevog „izdajstva“ srpskog nacionalnog interesa i njegovog prikaza Srba kao palanačkog polusveta. Često je nivo ovih tzv. kritika otprilike na istom stepenu kao i komentari „stručnjaka“ ispod tekstova, na primer portala Autonomija, gde jasno vidite da se ti komentatori nisu potrudili ni da pročitaju tekst već svoje „kritike“ zasnivaju ili na ono nekoliko rečenica izvatka iz samog teksta ili pak na komentarima prethodnika (čast izuzecima, prepoznaće se).
U samom delu Filozofija palanke mora se potražiti i opravdana kritika Konstantinovićevog seciranja palanačke svesti i duha, ali i proanalizirati pravi razlog njegovog korištenja termina „svet“, na primer, koji on očigledno želi suprotstaviti palanačkom duhu i njegovom svetu (bolje reći okolišu) „suženom između trepavica, nalik na ličinku što čuči u mraku“ – što bi rekao Džoni Štulić. Ali, ako bi se malo potrudili, kritičari Filozofije palanke sigurno bi došli do toga da pokušaju razumeti tu dinamičnu dijalektiku o kojoj govori Konstantinović: sa jedne strane „mrtvaju“ palanačkog načina života, a sa druge strane duh sveta koji ga napada i ne da mu mira zbog čega se palančanin, opravdan uplašen, bori protiv ovog duha pokušavajući da zadrži svoje palanačku neposrednost koja je za njega nepromenjljiva, večna, vo vjeki vjekov…
I onda bi valjda razumeli, ti tzv. kritičari, čime se Konstantinović, zaista, bavio; ili su možda i razumeli, barem delimično, pa su odlučili da unište to „zmajevo seme“ njegove Filozofije palanke, jer ono iznutra podriva palanački način (ne)mišljenja i suštinski razgrađuje temelje palanačkog bitisanja – banalnost koja umišlja da sve zna i da o svemu ima pravilan sud. No, kritikovati znači prelaziti preko granice, stalno ispitivati opšteprihvaćeno-uobičajeno ili barem biti toliko intelektualno pošten, pa iskreno se pozabaviti sadržajem onoga što se kritikuje, ali je pitanje da li se to može uraditi ukoliko se svet (ne) razumeva iz obitavališta palančanina. Granice postoje kako bi se prelazile – kako je to mudro konstatovao nemački filozof Hegel ukazujući na osnove kritičke misli, a oni koji to ne shvataju ostaju fascinirani svojim pećinama (onim platonovskim) iz kojih ne mogu i ne smeju izaći bez obzira što vremenom saznaju da ima i sveta i van njihovih pećina, sačinjenih od mraka i senki.
Setimo se i Kišove knjige Čas anatomije, gde se ovaj pisac razračunao sa svojim „kritičarima“ upravo na način kakav i dolikuje pravom piscu – izdao je knjigu gde je isecirao svoje kritičare-pisce na sastavne delove, pokazujući im kako se to radi na samom piščevom delu, a ne pomoću tračeva, poluistina, bolesne sujete – a u osnovi proistekle iz izvršavanje ideološko-političkog zadatka instruiranog od strane vlasti. Danilo Kiš je, inspirisan bezobraznom drekom režimskih nadripisaca, seo i napisao knjigu u kojoj je jasno iskazao svoj stav prema polovnim umetnicima-piscima kao i prema njihovom delu; nije se spuštao na njihov uličarsko-kafanski nivo već je svojim perom, kao skalperom, isekao veštačko tkivo lažne umetnosti tih neostvarenih pisaca i angažovanih agenata tadašnjeg DB-a. Progovorio je Kiš protiv palanačkih šibicara jer više nije želeo da trpi njihove apsurdne optužbe i uvrede i to će ostati zapisano u njegovom delu Čas anatomije kada njegovi tzv. kritičari, a ustvari bedna piskarala i nikogovići, budu davno zaboravljeni i zanemarani u svakoj kvalitetnijoj, budućoj istoriji književnosti.
Tako će i Konstantinovićeva knjiga Filozofija palanke ostati greben o koji će se razbijati nemušte kritike malograđansko-palanačkih kritičara, a nama ostaje da se „popnemo“ na taj greben i vidimo svet o kojem nam govori ovaj književnik i filozof.
*Tekst preuzet s portala autonomija.info