Argentinski pisac Ernesto Sabato se rodio 1911. godine. Studirao je matematiku, fiziku i filozofiju, radio na istraživanju zračenja atoma u Laboratoriji Kiri, a zatim u SAD. Bavljenje naukom napustio je oko 1945. godine, i od tada se posvetio književnosti, a u kasnijim decenijama i slikarstvu. (...) Sabatovi eseji predstavljaju „pokušaje“ da se u sred XX veka ponovi renesansni poduhvat: njegovo bavljenje i naukom, i književnošću, i slikarstvom, pa i filozofijom, primoravaju ga – i sam će u jednom eseju doći do sličnog zakijučka – da se u svakoj od tih oblasti tek navlaš okuša, jer bi inače svaki produbljen, a uspešan pokušaj u svim tim pravcima bio osuđen na nemogućnost komunikacije. (Aleksandra Mančić u uvodu izdanja Sabatovih izabranih eseja Pojedinac i Univerzum)


U obimnom repertoaru moga neznanja istaknuto mesto zauzimaju biljno i životinjsko carstvo, do te mere da bih se čak mogao smatrati negativom profesora Bifona. Ispovedam onu vrstu znanja koje se sastoji u tome da na prvi pogled razlikujem konja od koze, eukaliptus od banane. Ali iza tih jasnih kategorija prostire se nejasna oblast akacija i tajanstvena teritorija kotiledona i cvetonoša. Neko je rekao kako je kultura ono što ostane kada se zaboravi erudicija. Ne znam da li sam se pretvorio u kulturnog čoveka, ali mogu garantovati gotovo u potpunosti ono što su mi ulili tokom osnovne i srednje škole, kao paradoksalni rezultat želje da nas nauče svemu. Od bezbroj rtova koje sam popamtio sećam se samo rta Dobre Nade i rta Horn, sigurno zato što se na svakom koraku pojavljuju u novinama. Prašume Groso Ćiko i Groso Grande, Asevedo Dijas i Pikaso Kason, Senjobs i Male, Kabrera i Mediči, isprepletani su u mojoj podsvesti sa Skotovom emulzijom (od koje se zaista jasno sećam osobe u mornarskoj kabanici i sa bakalarom preko ramena, u vezi s mehanizmima koje je proučavao dr Pavlov), javljaju mi se kao u nekom zbrkanom paravremenskom snu isprekidane linije ekspedicije u Visoki Peru, ljudi koji koračaju iz profila između piramida, bradonje koji na konopcu vode krilate bikove, zagonetne reči kao što je već pomenuta kotiledon i druge kao metakarp, imena kao Pipin Mali iz ne znam kojeg veka, i neki gospodin sa brkovima koji, ravnodušnog izraza i sa dogledom u rukama pokazuje organe otkrivene u svom otvorenom trbuhu.

Pre mnogo godina, dok smo krstarili Patagonijom u džipu, šumski inženjer Lukas Toreli objašnjavao mi je dramatično napredovanje stepe pri svakom šumskom požaru, i kakvu odbranu pružaju čempresi: čvrsti i postojani, podnose nepogode, štite svoje drugove kao neka samoubilačka legija u odstupnici. Onda pomislih šta bi moglo biti sa podučavanjem geografije ako bi se povezalo sa borbom između vrsta, sa osvajanjem mora i kontinenata, sa istorijom čoveka patetično spojenom sa uslovima na zemlji... Nije to moja mašta, prisećam se učitelja koji su uspevali da nam prenesu nešto od čovekove epopeje; istoriju koja nije bila samo mehanička (i uzaludna i tužna i opravdano podložna zaboravu) gomila imena i datuma, nego veličanstvena freska nacija koje su se digle iz sopstvenih nepostojanosti, kao Venecija iz svojih močvara, kako bi se vinule u osvajanje sopstvene veličine.

Ali nije samo reč o republikama i carstvima, nego o sveukupnosti kulture kao čovekovog dostignuća, kao pustolovinu misli i mašte: od izumevanja točka do filozofije, od prvih znakova koje su izmislila ljudska bića da bi se sporazumevala do najistančanijih ostvarenja muzike. Pustolovina koju učenik mora osetiti kao takvu, u uzbudljivoj borbi protiv sila prirode i istorije. Ne mrtvi enciklopedizam, niti katalog, niti gotova nauka, nego saznanja koja svaki put nastaju u svakom duhu, kao izumitelji i učesnici te hiljadugodišnje istorije. Ne informisanje, nego formiranje. „Znati napamet znači ne znati“, tvrdio je Montenj. Samo tako se može dosegnuti onaj kultivisani čovek koji predstavlja ideal zajednice, a ne ona sveznalačka osoba koja poznaje mnoge „modalitete stvari“, kako je rekao Maks Seler, niti onaj koji je sposoban samo da dominira i predskazuje; jer onaj prvi je običan erudita, a ovaj drugi puki naučnik, nego onaj koji poseduje skup elastičnih sistema koji pružaju intuicija, ovladavanje stvarnošću i njeno procenjivanje.

Na nesreću, ne govorim o prošlosti. Nedavno sam pročitao zadatak koji je napisao učenik, oboren jer je zaboravio ne znam koji procenat onog famoznog spiska rtova. Takođe sam prelistao ugledan udžbenik književnosti koji se trenutno koristi u našim školama, a samo u poglavlju posvećenom španskom XVIII veku iznosi katalog imena zbog čijeg nepoznavanja bi mene kaznio neki sitničavi profesor: Dijego de Tores, Emilio Lobo, Ramon de la Krus, Garsija de la Uerta, Kadalso i Vaskes, Alvares Sjenfuegos, Huan Galjego, Manuel Hose Kintana, Lista i Aragon, Feliks Reinoso, Hose Marija Blanko i Hose Marćena; uz odgovarajuće godine rođenja i smrti, sa naslovima njihovih knjiga, knjiga koje niko koga ja poznajem ne zna, a da zbog toga nije ni malo manje obrazovana osoba. Ishod znamo: običan profesor gotovo nikada ne može da stigne do poslednjih poglavlja ili, kako se to kaže u žargonu, „nе može da obradi program“, zbog čega deca ne upoznaju savremene pisce, koji bi u njihovim srcima najbolje mogli raspaliti ljubav prema književnosti, jer su oni ti koji bi progovorili jezikom najbližim njihovim teskobama i nadama; zbog toga bi trebalo predavati književnost unatraške, počev od stvaralaca našega doba, da bi kasnije učenik mogao da se oduševljava onime što su Homer ili Servantes pisali o ljubavi i smrti, o nesreći i nadi, o samoći i junaštvu.

I ne treba imati nameru da se sve ispredaje, treba predavati samo neke epizode i probleme, one koji su pokrenuli nešto važno ili čine osnovnu strukturu. I malo knjiga, ali pročitanih sa strašću, jedini je način da se proživi nešto, a u protivnom će to biti samo groblje reči. Jer pseudoenciklopedizam uvek je vezan za knjiško obrazovanje, što je jedan od oblika smrti. Zar kulture nije bilo i pre Gutenbergovog izuma? Kultura se ne prenosi samo putem knjiga: prenosi se putem svih ljudskih aktivnosti, od razgovora do putovanja, kroz slušanje muzike, pa čak i kroz jelo. U Longfelouovom Hiperionu čitamo kako je „običan razgovor za jelom sa nekim učenjakom bolje od deset godina pukog knjiškog učenja“. A kaže „wise“, odnosno „mudrac“ u smislu u kojem je to ponekad i nepismeni seljak, u značenju u kojem Francuzi upotrebljavaju reč „sage“ da je ne bi pomešali sa rečju „savant“ koja nam može govoriti samo o silikatima i otporu materijala. Mudrost je nešto drugo, služi da se bolje saživimo sa ljudima koji nas okružuju, da saslušamo njihova razmišljanja, da se odupremo u nevolji i da budemo umereni u pobedi, da znamo šta nam je činiti sa svetom kada ga osvoje „savants“ i, napokon, da umemo da ostarimo i da prihvatimo smrt sa dostojanstvom. Ničemu od toga ne služe izotermi i logaritmi, čija vrednost u ovladavanju prirodom je nesumnjiva i neophodna: istinsko obrazovanje moraće da se postiže ne samo da bi se stekla tehnička delotvornost, nego i da bi se formirali potpuni ljudi. Govorim o osnovnom i srednjem obrazovanju, ne o specijalizovanom, koje neizbežno moraju davati fakulteti. Govorim o onom obrazovanju koje bi moralo da dobije ljudsko biće u početnim etapama, kada je njegov duh krhkiji, u onom trenutku koji je zauvek presudan za ono što će on biti: da li cicija ili darežljiv, da li kukavica ili hrabar, da li neodgovoran ili odgovoran, da li vuk ljudima ili osoba kadra za zajedničke poduhvate. Moralni problemi, ili barem u najmanju ruku duhovni; ali takođe i konačno praktični, jer razvoj jedne nacije najpre ima potrebu za tim vrednostima, jer bismo bez njih imali ono što ovde pokazujemo poslednjih godina: mržnju i destruktivnost, sadizam i kukavičluk, prezrivi dogmatizam i okrutnost... I, u krajnjoj liniji, nesposobnost da se stvori velika nacija, koja se ne može izgraditi bez ovih duhovnih osobina.

Ernesto Sabato, Pojedinac i univerzum, Branko Kukić i Umetničko društvo Gradac, Čačak–Beograd, 2005.

Prvi dio eseja O nekim bolestima obrazovanja

Izvor: www.scripta.info

Odabrao i pripremio: Danijel Rajić