Ivan Zidarević za Prometej.ba: Identiteti koje nismo birali postaju okidač za iskaljivanje niskih strasti
Indolentnost građana omogućava političkoj eliti da nas vuče za nos i uši, a mi onda svoje promašene životne odluke adresiramo na slabije od nas te bivamo netrpeljivi
Ivan Zidarević srpski je aktivist za ljudska prava koji je prvi u Hrvatskoj sklopio životno partnerstvo u septembru 2014. i na osnovu toga u septembru ove godine je dobio i hrvatsko državljanstvo.
Vanja Šunjić: Prije nešto više od mjesec dana si postao državljanin Republike Hrvatske, na osnovu životnog partnerstva. Kako se osjećaš zbog toga? Već osam godina živiš u Zagrebu, gdje si došao iz Beograda. Koja od ove dvije sredine je nemilosrdnija prema manjinama, koja više krši ljudska prava?
Ivan Zidarević: Kako pesma kaže, “moj je život Švicarska”. Iako na prvu nekima izgleda da se nisam previše usrećio, posebno to misle oni koji žive u Hrvatskoj, ja sam vrlo zadovoljan postignutim jer se ništa ne podrazumeva i nije datost po sebi. U pitanju je moj lični uspeh ali i onoga što se imenuje “zajednicom” jer pokazuje da sistem funkcioniše. Ako bih radio poređenje života u Beogradu i mojoj novoj domovini stvari su na mnogo nivoa uređenije u Hrvatskoj, barem po pitanju gay građana. Sa nacionalnom netrpeljivosti i nesnošljivosti stvar je drugačija i ovde mi se čini da ima više ekscesa koji su usmereni protiv državljana domovine srpske nacionalnosti.
Po rođenju si Srbin, a sada si i Hrvat koji je za domovinu učinio mnogo više od onih kojima je nacionalni identitet na prvom mjestu i koji bi u (za) ime iste vojevali kojekakve bitke. U čemu je razlika između tvoje i njihove borbe?
Prvo, ja sve šta radim radim u skladu sa ustavnim vrednostima, domaćim i međunarodnim zakonima koji se odnose na ljudska prava pa onda i prava manjinskih grupa u društvu. Drugo, mislim da me u mnogome odlikuju upornost i stalna želja za učenjem i ne libim se da pitam da mi se pomogne ili da me neko usmeri gde se kriju potencijalni odgovori. Meni moji identiteti nisu oružje ili štit već su sastavni deo mene i uvek nastupam iz te pozicije. Mnogi aktivisti ili manjinske političke organizacije se kriju i doziraju svoje pripadanje i zato i nemaju puno uspeha.
Osjećaš li se kao manjina u Zagrebu, ili kao dvostruka manjina?
Institucionalno da, jer ako gledamo po birokratskim aršinima ja sam pripadnik nacionalne, seksualne i potencijalno verske manjine. Deo gde pripadam manjini visokoobrazovanih izgleda je svima nebitno. Koliko je meni poznato kršten sam u užičkoj crkvi, kao pravoslavac, ali su mi mnogi “oteli” takav identitet jer im je valjda nespojiv sa time da sam pripadnik seksualne manjine. Ako zanemarimo uvek loše institucije, u svakodnevnom životu ne osećam se ništa manje, iako jesam sitan čovek, bitnim ili zanemarenim od pripadnika nekakve nominalne većine.
Koliko su danas u javnom diskursu prisutne uvredljive kvalifikacije prema LGBTQ populaciji, ali i svim ostalim drugostima? Da li se stvari zaustavljaju na verbalnim obračunima, ili su prisutni i fizički napadi? Kakav je zakonski okvir po tom pitanju, je li važniji on, ili konkretni pojedinci i pojedinke zaslužni za čuvanje reda i mira?
Zakonski okvir je po meni dobar. Ljudi mešaju DORH i policiju, koja za razliku od ovih prvih dobro odradi svoj posao. Po onome šta ja znam, sve je manje fizičkih obračuna i oni su svedeni na pojedinačne izlive homofobije ali verovatno i šovinizma, ksenofobije i ostalih patoloških netrpeljivosti koje se završavaju upotrebom gole sile. Zločina iz mržnje je svake godine manje, barem prema lgbtiq osobama, ali je zato i dalje veliki problem stalni, i čini se rastući, govor mržnje, koji prodire i vrišti sa svih strana.
Da li mediji pogrešno interpretiraju zahtjeve i potrebe LGBTQ osoba i ponekad stvaraju iskrivljenu sliku svega? Kakva je tu uloga organizacija koje se zalažu za njihova prava?
Sve je više “medija” a sve je manje “novinara”. Senzacionalizam i naslovi koji odudaraju od realnosti nisu zaobišli ni sferu ljudskih prava. No, mnogi, pa i mediji, ljudska prava lgbtiq osoba obično svode na sliku fizičkog odnosa dva muškarca, što je samo po sebi žutilo i nije ni desetina čitave priče. Ja nažalost nemam pozitivna iskustva sa mnogim tzv. “krovnim organizacijama” jer mi se čini da su neke od njih nespremne za dijalog i čekaju neku svoju političku poziciju, stranu, kako bi krenuli sa radom, a ja za to nemam vremena.
Šta ti znači Zagreb Pride i bilo koja druga parada/povorka ponosa? Koliko ovi dodađaji i organizacije postaju populistički i prestaju se boriti za ono zbog čega su prvotno tu?
Gledano u retrospektivu rada i zalaganja, njihova zasluga je do 2014. godine ogromna kada je i izglasan Zakon o životnom partnerstvu. Od tada do danas njihove aktivnosti su se mahom svele na jednogodišnju Povorku ponosa koja istina dobija neke nove momente, poput radničkih prava ili prava žena na očuvanje svoje privatnosti. To govori ili da je njihov posao sa lgbtiq pravima završen, institucionalno, ili da imaju drugačiji program delovanja. Jer, stvari nisu svuda tako prozaične a oni to godinama ne vide ili ne znaju kako da ih promene.
Dalmacijavino ovo ljeto je imala vrlo zanimljivu kampanju za Pipi, kojom kroz niz ilustracija u mejnstrim uvodi gej parove. To s jedne strane budi simpatije, dok sa druge ljutnju kako masovni mediji propagiraju razvrat i moralni relativizam. Mogu li istupi poput ovog senzibilizirati naše konzervativno društvo? Koliko je Pipi važna Hrvatima?
Bitno je krenuti od suštine. Navedena reklama prikazuje dva muškarca koji leže na peškirima držeći se za ruke sa napravljenim srcem u pesku. Odmah možemo da zamislimo neku dalmatinsku plažu, leta gospodnjeg 2020. godine. Teško da može da bude razvrat ili propagiranje nečega lošeg, jer je Hrvatska od 2014. godine odnose između osoba istog pola prepoznala kao porodične odnose i dala im je status porodice! Ja iskreno nisam pohrlio da kupim ovaj sok zbog njihove, po svemu sudeći, hrabre reklame, ali svakako nisu ostali nezapaženi i pozdravljam uključivost.
Kakav je trend rasta istospolnih životnih partnerstva u Hrvatskoj, postoji li nada da će se u regionu išta mijenjati u skorije vrijeme?
U Hrvatskoj sklapanje partnerstava stagnira jer od donošenja Zakona prepoznato i neformalno životno partnerstvo koje posle dokazivanja njegovog kontinuiteta daje skoro sve benefite poput formalnog sklapanja partnerstva kod matičara. U mnogim slučajevima, kao i onomad kod mene, sklapano je puno partnerstava gde je jedan od njih bio stranac te je ovo bila nasušna potreba radi boravka i rada. Ono šta su moje informacije, Srbija će u narednim godinama dobiti sličan građanski zakon kao što ga odnedavno ima i Crna Gora, te nam onda ostaje BIH.
Konzervativni intelektualac i saborski zastupnik Domovinskog pokreta Stjepo Bratulica nedavno je izjavio kako misli da svako dijete zaslužuje imati oca i majku. Kako to tumačiš?
Slažem se. Međutim, stvari u životu i nisu uvek onako idilične kako ih mi zamišljamo pa se snalazimo kako umemo i znamo. Ja polazim sa stajališta da svako dete zaslužuje porodicu i porodične vrednosti, sigurnost, ljubav i slične startne pozicije, te da nema nikakvih zapreka da dva ljudska bića, bile to dve žene ili dva muškarca, ne brinu o trećem ljudskom biću. Ne zaboravimo da se dete kod nas definiše kao osoba do 18 godine života a među tim mladim osobama, koje su sada po institucijama domova, imamo i gay ljude koji sve ovo čitaju. Moramo da ih okuražimo da će stvari biti bolje i zato se sada borim(o) i za njihovo sutra.
Osim za prava LGBTQ osoba, neprestano se boriš i za prava žena, manjina i svih ostalih drugosti, zalažući se za sve građane i građanke Republike Hrvatske. U nekoliko navrata si mijenjao zakone RH, a jedan od njih je bio i da strani državljani mogu darovati krv. Osim toga, borio si se za stupanje na snagu Istanbulske konvencije… Šta te tjera i inspiriše?
Često se mislim da ako prestanem da se bavim aktivizmom i stalnim učenjem o ljudskim pravima, prepoznavanju istih i pomaganju drugima, sada sam u tom stadijumu da mogu i da pomažem, da će me “sistem pregaziti”. Kao i u životu tako i u aktivizmu imam uspone i padove, nekad i demoralisanja, ali kada podvučem crtu mnogo više sam postigao nego što sam puta lupio “glavom od zid”. Pored šovinista koji osete potrebu da mi prenesu kako oni gledaju na moj rad, imam dosta zahvala i ljudi mi sami pišu samo da bi mi se zahvalili i bodre me da nastavim dalje. Malo ego, malo mazohizam a najviše solidarnost i stalno učenje.
Koliko su građanke i građani Republike Hrvatske, ali i regiona nesvjesni svojih prava i koliko ta opšta apatija daje manevarskog prostora za kršitelje zakona?
Često ponavljam, pa ću i ovde, institucije su najveći kršitelji ljudskih prava svojih građana. Nažalost, o pravima, to znači i obavezama, ne uči se u našim školama i sada već mislim da je to sistemsko zanemarivanje čitavih naraštaja. Ekonomska neizvesnost, pravna nesigurnost i često loši politički predstavnici ne daju sliku neke bolje budućnosti. Sadašnjost već vidimo kakva nam je. Indolentnost građana omogućava političkoj eliti da nas vuče za nos i uši, a mi onda svoje promašene životne odluke adresiramo na slabije od nas te bivamo netrpeljivi.
Šta je (sve) šovinizam na Balkanu?
Kako ono kažu, demokratija ali i sloboda govora nisu reke bez obala. Upravo tu nastaje problem. Čovek je odavno bio na Mesecu a mi se danas prepiremo, često i sa spremnom pesnicom u džepu, da li se to zaista i dogodilo. Odavno je naš lokalni šovinizam nadišao onaj deo koji se odnosi na nacionalnu netrpeljivost a favorizovanje svog naroda, kao nekog koji je bolji, lepši i pametniji u odnosu na druge. To i sami vidimo da nije tako. Mi decenijama, doslovno, želimo da “ubijemo” naše sličnosti koje imamo sa drugima, u drugima, ali niko nema hrabrosti da to izgovori.
Šta je identitet i koliko nas određuje to kakvi se rodimo, a koliko dalje upisujemo? Zašto smo na Balkanu skloni da se skrivamo pod vjeru, naciju, etnicitet, jezik…?
Naš Miljenko Jergović, već ga svojatam, u svom kapitalnom delu Rod napisao je nešto tipa da je njegov identitet u većoj meri sastavljen od onoga šta nije nego šta jeste. U ovim našim vilajetima, identiteti su najbitnija stvar u ophođenju prema drugome i (ne)razumevanju drugoga. Neke identitete ne možemo da promenimo a nismo ih ni birali i ti, nevoljni, rođenjem dati, su našim narodima zapravo okidač za iskaljivanje niskih strasti. Siguran sam, kada bismo svi naglas rekli ko smo, koga volimo, kome se molimo i čemu stremimo da bismo se iznenadili koliko smo bili puni predrasuda prema drugima i prividno drugačijima, te da bismo smanjili nepotrebne tenzije koje se stiču lošim vaspitanjem. Jer, čovek se ne rađa kao šovinista, on to postaje!
Razgovarala: Vanja Šunjić, Prometej.ba