Foto: Lara Končar

Harun Dinarević: Poslije velikog protesta u Beogradu od 15. marta, širom Srbije se protestuje u manjim razmjerama, u raznim gradovima. Imamo štrajkove prosvjetnih radnika i drugih sektora. Kako vidiš trenutnu situaciju? Kako bi se dalje sve moglo razvijati?

Nađa Bobičić: Da, mislim da su štrajkovi prosvjetnih radnika i radnica bili u stvari čak i prije one tragedije. Baš taj dan, 1. novembra je bio jedan od tih protesta. Zbog toga ljudi iz Novog Sada čak kažu da je možda bilo manje ljudi na željezničkoj stanici ispod te nadstrešnice nego što bi bilo inače. Tako se pogodilo spletom tih okolnosti. Činjenica je da ti štrajkovi dosta dugo traju. Mislim da budu skoro svake godine, jer su uslovi rada stvarno loši.

Što se tiče onoga što se dešavao nakon 15. marta, to niko, osim spina od strane trenutne vlasti, nije predstavljao kao baš neki prelomni trenutak. Možda su se neki ljudi ponadali, ali to niko nije komunicirao na taj način. Studenti i studentkinje su to komunicirali kao 15. za 15 žrtava, kao veliko okupljanje nakon tih gradova u koje se prije išlo – Novi Sad, Kragujevac, Niš. Tako da je to trebalo da bude još jedan od masovnih protesta, nakon čega bi se nastavilo dalje sa radom i sa korišćenjem tih modela direktne demokratije i udruživanja. Studenti s jedne strane pomažu sindikatima da pregovaraju, odnosno oni su ih nekako pozvali, a sindikata u Srbiji ima različitih – većina njih je dosta kritikovana, nisu baš puno uspjeli da urade. Neki se kritikuju za korupciju. Ima, naravno, sindikata koji podržavaju od početka protesta, ali poenta je od početka bila: da bi se omasovio sindikalni bunt, da bi moglo uopšte da se pozove na neku vrstu generalnog štrajka – koji nije samo simboličan ili iz različitih profesija, kako se ko uključi, kako je bilo već pet godina – potrebno je da svi sindikati to ispune i da svi sindikati ispune neke jako komplikovane procedure, što je jedan metod borbe. To mogu definitivno da kažem, prvo je to sindikalno povezivanje, drugo jeste građansko povezivanje kroz taj format zbora, koji je neka vrsta direktnog odlučivanja na nivoima, recimo, mjesnih zajednica, kvartova itd. Zasad su ta dva, naravno, uz sve druge modele i dalja javna okupljanja. Recimo, baš 28. marta u Nišu su studenti i studentkinje išli, recimo, u službe za zapošljavanje, u banke gdje se raspituju kako da se zaposle bez veze, na primjer, a to su stotine studenata koje odu u red i tamo je maltene cijeli taj dan ta služba blokirana na neki način. To je neka vrsta neposlušnosti, zauzimanje javnih prostora. Sve to i dalje funkcioniše. Znači, više tih metoda paralelno…


Evo spominjala si zborove, to sam pročitao juče, da su studenti pozvali građane da se organizuju na taj način. Kako su studenti artikulirali svoje zahtjeve, da li su oni dovoljno politički? Imamo situaciju s ovom poznatom krilaticom “nisi nadležan” prema Vučiću i zahtjev studenata je u suštini da institucije rade posao, ali ako su institucije zauzete od strane režimskih ljudi, režimskih kadrova, da li je moguća ta transformacija bez radikalnog političkog reza, tako da kažem?

Mislim da je to pitanje primarno za studente i studentkinje, jer su to njihovi zahtjevi, dakle, ukoliko su ih tako formulisali, ne bih im govorila, niti docirala kako treba, ili šta je političko ili šta ne. U javnosti, koliko sam pratila, oni svi kažu da prosto nije pitanje stranačko, da nije zauzimanje strana u tom smislu, ali jeste političnost zahtjeva u smislu da oni reaguju na neku društvenu nepravdu – i ovo je njihov način. Pritom, oni nisu predsjednici političkih partija nego studenti i studentkinje i mislim da su u tom smislu njihovi zahtjevi tiču njihove grupe. Kako ću ja kao feministkinja da formulišem svoje zahtjeve, bit će na meni i mojim grupama aktivistkinja, žena i slično. Nije da ne želim da ti odgovorim na pitanje, nego mislim da je možda bolje da se fokusira svako u svojoj zajednici ili prostoru djelovanja – evo ja sam u kulturi, akademiji i aktivizmu, znači u svakoj od tih zajednica se trudim da budem dio grupa koje se povezuju i pokušavaju da formulišu svoje zahtjeve. Tako da, na primjer, ovo za kulturu, promotrite zahtjeve “Kulture u blokadi”. Naša grupa je bila jedna grupa koja je radila na tim zahtjevima, dobili smo neki input od plenuma, mi smo na osnovu tih zahtjeva pokušali da formulišemo, bili smo inspirisani studentskim protestima, čini mi se na sličan način. Isto je, ne znam, za “Pobunjeni univerzitet”, tu još uvijek mislim da nisu formulisani zahtjevi, ali svaka zajednica prosto ih formuliše na svoj način. Da li će sutra feministkinje naći neki drugi način da formulišu svoje zahtjeve, ne znam. Mogu da kažem da ono što je izašlo, jedna od feminističkih grupa, odnosno kolektiv koji je vezan za 8. mart, ima neke svoje zahtjeve svake godine, pa smo i prošle godine čak govorile da, na primjer, mi uopšte nećemo da se obraćamo institucijama zato što su nam institucije potpuno nefunkcionalne i korumpirane. To smo prošle godine imale kao ideju. Onda smo ove godine napisale neku vrstu proglasa gdje se obraćamo radnicama, seljankama, studentkinjama. Tako da mislim da odgovor na to pitanje nije da li je to malo ili previše političko, da li podrazumijeva nekakve dubinske promjene sistema. Da, ali sada kojeg sistema, da li samo ove konkretne vlasti ili će se zahtijevati potpuna reforma društva.

Da li se ona možda već i dešava, mislim da to zavisi koju grupu, koje istraživače, koje teoretičare i teoretičarke pitamo trenutno. Ja samo mogu iz svoje perspektive, kao socijalistička feministkinja da kažem da ono što me ohrabruje jeste to pomjeranje i vraćanje nivou mjesnih zajednica, iako znam da će na tim nivoima zborova dosta tereta pasti na žene, da će najčešće one organizovati i Viber grupe i cimati se. Ne znači da će samo one, još uvijek nema istraživanja, ali iz prakse ili iz teorijskog znanja znamo da čim je organizacija u pitanju, dosta toga padne na žene. To mi rado preuzimamo, vidim i studentkinje da su baš na prvim linijama; neka to društvo zaboravlja, ali evo mi ćemo ga podsjetiti.

Ono što ja mislim da je važno u trenutnom globalnom kontekstu – gdje imamo stvarni zaokret u desno, a to je od Trumpa do Erdogana, od Gaze do Ukrajine, Sudana i Haitija – je da druge grupe, ne samo studenti, eksplicitnije svoje političke zahtjeve povežu sa antifašizmom na 80 godina od obilježavanja pobjede nad istorijskim fašizmom.


Kad već spominješ antifašizam, studentski protesti su politički heterogeni, nema tu jasne ideologije koja ih sve veže. Međutim, imamo i ove priče, recimo iz lijeve ili neke liberalne pozicije, mislim ovdje prvenstveno na intervju sa piscem Vladimirom Arsenijevićem u kojem je govorio o napadu na protestima, gdje je rekao da su protestanti napadnuti zbog zastava koje su nosili u znak podrške LGBT-u, Ukrajini, Palestini…

Da. Ali pored je bila i gruzijska zastava, mislim da je neko nosio možda čak i EU zastavu pored njega, ali napali su, na snimku se vidi, posebno nekoga sa gruzijskom.


Kako ti komentarišeš ovo? Da li su protesti pod kontrolom desnice, ili je ovo samo jedan aspekt toga što se desilo?

Mislim da nije možda tako kako je Arsenijević rekao. Sad tu postoji jedna stvar. Studenti i studentkinje su rekli, to su njihovi zahtjevi, vraćaju se institucijama, pokušavaju da nađu različite modele direktnog organizovanja koji su im zakonom dostupni, od štajka do blokada, do zborova, pa rade sve što mogu. Ja ne mislim da je taj način organizovanja inherentno desničarski. Naprotiv, rekla bih da to teži nekim socijaldemokratsko-lijevim modelima organizovanja. Znači da se ljudi pitaju, da svaki čovjek ima pravo da se pita, a to nije inherentno desničarsko, suprotno je od toga. Sami metodi koji se pronalaze su uključujući. U rodnom smislu ima dosta studentkinja, u svim jedinicama su studentkinje. Sad oni imaju svoje probleme sa kojima se suočavuju, i LGBT osobe unutra s raznim izazovima, ali isto tako kad ih pitate, oni kažu da se tu osjećaju uključeno. Prosto dio su pokreta, to je isto veliki napredak.

Studentkinje i studenti su išli po različitim krajevima i uključivali su ljude tim samim hodanjem kroz sela, kroz gradove, uključivali su ljude različitih krajeva, ljude različitih godišta. Znači, po svemu tome, reklo bi se da dosta toga ima za obradovati neku ljevičarku poput mene. S druge strane, problem jeste da oni ne počinju u nekom idealnom ili neutralnom društvu.

Oni sudjeluju u društvu u kojem 35 godina vlada, prvo militantna desnica, pa post-militantna desnica. Znači to je društvo u kojem imamo forsiranje kriminalnih ili korupcionaških narativa, ekstremno konzervativnih, desnih i svih religijskih, a naročito iz strane SPC koja ne plaća porez. To su djeca koja su se odgajala u školama gdje oni mogu birati između građanskog i religijskog obrazovanja. To su djeca kojima je neko predavao u školama da su u Srbiji postojala dva pokreta, otpora, četnički i partizanski.

Meni se čini da u takvom kontekstu očekivati da se najednom društvu probudi, ne znam koliko je realno. Meni se čini da, u takvom kontekstu, očekivati da se društvo iznenada probudi nije potpuno nemoguće. Druga stvar je, da se razumemo, studenti i studentkinje nisu ti koji su odobrili ili koji nose, ne znam koje, zastave. Oni su jasno rekli da se na njihove proteste mogu donositi samo zastave fakulteta i državna obilježja Srbije

Šta god ja mislim o državnom obilježju Srbije, onoj zastavi koja je sva neartikulisana, ima nekakve grbove koji se ne poklapaju s Republikom, nije ni važno, ali recimo da su to nekakvi državni simboli i simboli studentski. Sve ostalo znači da je neko prvo prekršio taj dogovor.

Naravno da će desnica da donosi ikone, naravno da će desnica da progura te “nema predaje”, naravno da će da progura ruske zastave. Isti taj dan kad su napali Arsenijevića, ja sam bila s druge strane mosta i pored mene je prošlo tona tih desničara i meni je bilo ekstremno neprijatno. To ne znači da njima studenti nisu prilazili i govorili da se sklone, ali to je očigledno pokušaj desnice po hiljaditi put da utiče na diskurs i da se infiltrira na nivou javnog diskursa, da progura svoje simbole i da ih normalizuje. S jedne strane, jeste poenta da je sve namješteno tako da odgovara desničarskom diskursu, da je sve namješteno tako da vlada anti-antifašizam, da se o antifašizmu jedva govori, da je to skrajnuto na margine i onda se zloupotrebljava od strane desnice prostor koji nastaje.

A šta je odgovor? Jedan od mogućih odgovara, recimo godinama je već na 8. martu. Znači, na 8. martu dolaze sve moguće progresivne zastave od LGBT preko komunističkih do, ne znam, ukrajinskih, palestinskih. Znači, da se prave događaji koji su po sebi već progresivni, antifašistički, gdje ćemo mi, naravno, pozvati te studente i studentkinje, podržati one koji su eksplicitno lijevi – i u studentskom pokretu ih ima. Ima progresivne omladine. Radimo na tome da antifašizam bude opet dostupan u javnosti, jer ako neko ni nije ni čuo za drugo osim da je Draža antifašista ili ne znam, dva pokreta otpora, kako ćete uopšte znati šta je istina!? Na nama, na antifašističkom i feminističkom pokretu je da tu opciju gura u javnost. Tako da je meni zanimljivo to što je Arsenijević uradio, ali njega nisu napali studenti i studentkinje, njega su napali nek desničari iz grupe, između ostalog, mislim da je čak i on prepoznao, ne znam je li to napisao u tom tekstu, neke ljude koji su tu vlasnici nekih objekata. Znači nisu to čak neutralni organski desničari, nego desničari koji imaju zaradu i korist od toga da podržavaju ekstremno konzervativne desničarske ideje. Nije da studenti sami po sebi podržavaju te ideje, nego bukvalno desnica pokušava da ih pogura na svoju stranu, jer oni pravila i dogovore neće da poštuju, nikad nisu i nikad neće.


U javnosti se u vrijeme velikih protesta od 15. marta, pa i prije, često spominjala teorija američke politologinje Erice Chenoweth po kojoj nenasilni protesti u kojima učestvuje najmanje 3,5 posto populacije po pravilu završavaju smjenom vlasti. Ona je tu teoriju razvila istražujući brojne proteste i pobune iz historije. Obzirom da je u Srbiji taj procenat promašan, bilo je između 270.000 i 350.000 ljudi, da se ne gađamo tačnim brojkama, da li ti misliš da je Vučić gotov? Da li će se ova teorija obistiniti i u Srbiji?

Dosta teško pitanje zato što ne volim da se bavim predviđanjima. Ono što ja mogu da kažem već sad jeste da je definitivno razotkriveno da imamo jako represivnu vlast i lik i djelo trenutne vlasti koje se objedinjava nekako u tom jednom čovjeku.

Čini mi se da je završilo svoju političku karijeru definitivno, a naslijeđe koje će ostati za njima isto će biti kao i svako četničko nasljeđe, koliko god oni pokušali da preprave istoriju Srbije, znači ekstremno negativno napisano. U tom smislu naravno ovaj sistem, koji nekako funkcioniše na otimanju resursa svih mogućih i naravno pravnom raspadu, jeste završio, ali ostaje drugo pitanje sad. Dugi su politički procesi rastapanja jednog ovakvog sistema koji je u svakom mjestu, na svakom radnom mjestu, u svijesti ljudi, upisao mnoge prakse koje su nejednake.

I drugo, pošto ja jako pratim globalne tokove, jer mi je to naročito bitno kao feministkinji koja prati antirodne pokrete već nekoliko godina, globalni i evropski tokovi ne idu na ruku smjeni trenutnoj vlasti i brzini kojem će se to desiti. Prosto, ja mislim da globalno u smislu vlasti ne postoji ni jedna struja koja bi podržavala progresivne proteste ili ljevičarske proteste ili proteste za dobro većine. Zato što opet, od Rusije, preko Evrope do Amerike, sve su neki desni centar, desnica i maltene neonacisti na vlasti.

Ali s druge strane je ovo dio pokreta koji idu od dolje, pa evo juče su javili da su se podržali studenti beogradski i turski, da su poslali svoju kuvaricu u Tursku i tako. Mi imamo saveznike i saveznice, samo što oni nisu na vlasti. U tom smislu mislim da će se Vučić i čitava ta vlast SNS-a držati za tu fotelju dokle god bude mogla na represivni način i preko tih diplomatskih svojih pritisaka i opcija koje daju sa svih strana.

Ne bih se sad bavila da li će to biti mjesec, dva, tri, godina, dvije, tri, zato što, mislim, zavisi od nas, zavisi od pokreta od dolje, ali u principu nije mi to toliko bitno. Ono što mi je bitnije jeste koliko će trebati vremena da se taj sistem rekonstruiše i da na njegovom mjestu, čak i ukoliko padne ova trenutna partija, ne ostanu isti desničari, kao što se desilo 2000. da je liberalna strana te koalicije, u liku Đinđića, bukvalno ubijena, da bi desnica mogla da se vrati i da nastavi dalje pljačku imovine i sve ostalo.

Da se vratim na tvoje prethodno pitanje. Ono što mene ekstremno brine jeste uticaj koji će konzervativne snage možda potencijalno održavati, čak i u trenutku ukoliko ova vlast bude na izborima preglasana. U tom trenutku jako treba voditi računa o tome da nove struje DSS-a, razne konzervativne struje, ne podmetnu se kao neka vrsta kukavičjeg jajeta. Znači, to bi baš trebalo izbjeći. Mislim da je to u stvari malo kompleksnije pitanje. A ovo što se tiče nenadležne institucije, trajaće dokle može da iscrpi te neke mehanizme, prije ili kasnije će biti naravno ti neki izbori, prije ili kasnije će, naravno, ljudi glasati protiv i ta saga će se završiti tako. Glavno je pitanje kako da sljedeća vlast ne bude u istom ideološkom ključu, jer onda smo “džaba krečili”.


Spomenula si ove globalne trendove rasta desnice i baš je prije nekoliko dana izabran novi ambasador Amerike u Srbiji. Kako komentarišeš ovaj izbor, da li on ide na ruku trenutnoj vlasti?

Ma njemu na ruku idu svi… Mislim i Trump mu ide na ruku i Putin mu ide na ruku i Von der Layen mu ide na ruku. Ja samo mislim da ono što se u Srbiji dešava je malo bitnije, a to je da ljudi shvataju kroz to organizovanje, zaista par ekselans političko organizovanje, gdje vas stvarno neko pita, vi možete nešto da kažete, da se malo time razbija ta ideja da o nama odlučuje neko drugo. I mislim da je to isto važno jer kada gledamo istorijski antifašizam, jugoslovenski partizani i partizanke su se borili – naravno oni su bili podržani drugim idejama, evo Sovjetski savez se odupire, imali su oni saveznike, pa onda već i Britanija i Amerika su prešli na tu stranu, nakon što su britanski vojnici proveli neko vrijeme sa Titom i kad su vidjeli kakav je to pokret u stvari i bili su fascinirani tim antifašizmom – ipak za svoju slobodu i nisu nastupali sa služanskim odnosom prema globalnim moćnicima.

Znači taj služanski odnos prema tome da li je došao ambasador ovaj, da li je u Evropi ovo i ono, je nešto što mene dosta podsjeća na te desničarske priče, četničke priče, i mislim da to nije dobar nastup. S jedne strane razumijem, i ja sam malo prije rekla da Vučiću na ruku ide i taj ambasador, ide i Trump, ali to ne znači da će na kraju oni da odlučuju o nama.

Na kraju mi se moramo izboriti i reći ne, kao kolektiv koji prosto ne želi neke stvari, ne želimo da se kopa litijum po tim uslovima ili možda nikad. Ne želimo da budemo kolonije. I sve dokle se mi kao kolektiv sami ne emancipujemo, što bi rekli stariji komunisti i komunistkije, neće biti slobode. To je jedna nova perspektiva koja nam se opet nekako javlja, koja je paralelna. Naravno povezana je sa tim da ne možemo biti izolovani i ne možemo zanemariti globalne tokove.

Ali nisu samo to globalni tokovi, globalni tokovi su i protesti u Argentini i Turskoj, protesti za mir. Znači ima još drugih političkih aktera koji nisu samo političke partije. Čini mi se da to organizovanje od dolje ima snagu. I mislim da je to nešto što treba da nas posebno zanima.

Ne nužno samo šta će sve ići na ruku Vučiću, pošto mu sav kontekst od gore ide, ali da vidimo kakva je mogućnost od dolje da se radi neki novi pokret i novi antifašizam, između ostalog.


Da, razumijem šta želiš reći, ali ipak je to politička realnost u globalno povezanom svijetu da su male male zemlje poput BiH i Srbije su pod velikim uticajem moćnih igrača. Također spominješ litijum – evo imamo i situaciju da je Europska komisija dugo šutila o protestima. Da li je ta šutnja obložena litijumom?

Mi svi mislimo da jeste i vidjet ćemo sljedeće nedjelje što će biti kad budu izbacili spisak ovih projekata koji su strateški a izvan su Evropske unije. Tako da je to zanimljivo što postaje malo šire evropsko pitanje. Voljela bih samo da kažem nešto što se tiče Evropske unije. Nije Evropska unija monolitna. Trenutno u Evropskoj uniji ne vladaju ljevičanske partije, vladaju desni centar i najgori desničari. Meloniji, Orbani, Ursule von der Layen. Onaj pakleni spoj neoliberalnog kapitalizma i neofašista vlada. Ta Evropa je rekla: jeste, mi podržavamo Vučića, pravimo se da vi se ne bunite. Isto po ovoj ideji da vi ćutite i da trpite kolonijalni pritisak, a mi ćemo od vas da uzimamo sve moguće resurse, od ljudskih resursa do toga da budete ostava Evrope, u smislu otpad, do toga da vam uzimamo u krajnjoj liniji i taj litijum. To vam je sve jedan paket, ali hoću reći nije to čitava Evropa, to je ta Evropa koja je trenutno na vlasti.

Ćuti ona Evropa koja je ista politička opcija kao što su Vučić i Orban. I to je ono što je nama loše, što ti kažeš, mi ne možemo da ne gledamo globalni kontekst. Ja mislim da ne možemo da ne gledamo, ali onda da makar budemo svjesni s čim imamo posla, jer ako mi idemo po Srbiji i ljudi koji su ovdje zadojeni putinovskom propagandom reći će jedno. Isto što je Putin predstavnik jedne političke struje, tako je u Evropi Ursula von der Layen predstavnica jedne političke struje. U javnosti se zamagle granice, a meni je kao teoretičarki bitno da to iskomuniciram sa ljudima.


Oni se pitaju, oni su na vlasti, otud i moje pitanje. Šta će biti sa tandemom Vučić-Dodik, čini se da Dodik sve više postaje balast Vučiću, pogotovo zbog raspisivanja potjernice. Kako vidiš da će ovaj odnos razvijati?

Pošto su i jedan i drugi u silaznoj putanji kada je u pitanju podrška koju dobijaju od ljudi, da li će Vučić prvi da se distancira od Dodika kada procijeni da mu podrška koju ovaj nudi nije dovoljna da ga podrži u njegovim potezima? Jer, sada se on sve više oslanja na represivne metode, pošto vidi da ljudi više ne pristaju na šargarepu koju nudi, na potkupljivanje. Baš mu je pala popularnost, pa on više radi štapom. Mislim da su i jedan i drugi toliko ogrezli, toliko granica prešli, ne u smislu ovih prijateljskih prelazaka granica, nego u smislu da su mnogo naljutili ljude koje predstavljaju, tako da oni šta god sad uradili, njihovoj političkoj karijeri se vidi kraj i ne postoji način da se izvuku. Koliko god zadržali to vlasti što imaju, neće završiti kao slavni heroji svojih naroda i narodnosti, nego će završiti na smetljištu istorije. Oni su već daleko pošli niz vodu. Pretpostavljam da će Vučić zato što ima više moći prvi da pusti Dodika. Voljela bih samo da oni prestanu da terorišu ljude, posebno Dačić koji trenutno teroriše ljude, plaši ih, probija pravne granice. Nije u redu da on i dalje povlači te karte neprijateljstava i da zloupotrebljava javni prostor, tako da se nadam da će što prije otići iz javnog prostora. Nadam se da će Dodik uskoro biti pušten niz vodu od svojih partnera, vidim na osnovu Izraela da se baš ubrzava njegov pad.

Razgovarao: Harun Dinarević, Prometej.ba