Ivo Andrić | O nemoći misli i značaju legendi
Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe
Ja se uvek zaprepastim i sažalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako malo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad ušao u život. U ono vreme misliti o osnovnim stvarima života, značilo je neoprostiv porok. Takvo je bilo društvo. A meni, neukom i svega željnom slikaru, to je bilo dobrodošlo. Ali docnije, kad sam čuo kako to isto društvo škripi u svojim sastavcima, prošlo je ipred mojih očiju toliko čuda i pokora, da bi i živinče, na mome mestu, počelo da razmišlja i stvara zaključke.
Ja sam u teškim trenucima video svu bedu neukih moćnika, „ljudi od dela“, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od granita. A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja u svemu tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne znači mnogo i da ne može ništa; i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i iz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.
Ima nekoliko tačaka ljudske aktivnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svoga života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnijih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenoste kroz stoleća. U bajkama je prava istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečijem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri...
Ivo Andrić, „Zapisi o Goji“, JP Službeni glasnik, Beograd 2011, str. 35-36