Ivo Andrić | Prvi školski čas
Kad dan stane ovako primetno da kraća i beogradske pijace zamirišu jesenjim voćem, a minulo leto i njegove žege stanu da blede i prelaze u sećanje, meni se uvek čini da se sve oko mene širi i udešava i otvara kao pozornica za neke neobične prizore i zanimljive susrete. Sve nekako postane tiho i svečano kao da se sprema neko lepo i veliko iznenađenje.
To raspoloženje uzbuđenog iščekivanja i nejasnih nada drži me dobar deo meseca septembra. A kako se obično ništa naročito ne desi, moje raspoloženje se ugasi s prvim oktobarskim kišama. Ali i pored toga ono će se iduće godine javiti u isto vreme, istom snagom.
Idući u sećanju unazad, tragom ovog svečanog raspoloženja, dolazim uvek do septembarskog jutra svog prvog školskog dana.
Posle dosta briga i još više uzbuđenja i razgovora u kući, nabavljeno je bilo sve što treba đaku za prvi razred osnovne škole, i mene su kao i ostale moje vršnjake poslali „pred učitelja Ljubomira“, kako se u varošici govorilo. Time je ono uzbudljivo spremanje i očekivanje dolazilo do svoga vrhunca. Kao u igri i šali, preda mnom su se otvorila vrata sveta koji nije samo igra i zabava i koji će to sa svakom godinom bivati sve manje. Neosetno sam prošao kroz ta vrata ne pitajući se i ne sluteći kuda vode. Sva moja pažnja bila je zauzeta susretima sa novim drugovima, školskim klupama, slikama po zidovima i crnom, velikom tablom koja mi je izgledala kao predodređena da pred nama objavi velika, divna otkrića.
Posle, u toku nedelja i meseci, škola je izgubila oreol novine i prešla u navike i zanimanja svakidašnjeg života. Ali, eto, i posle toliko godina ostalo je nešto od uzbuđenja toga prvog polaska u školu i javlja se u nama, u vidu neodređena sećanja, svake godine sa prvim danima septembra meseca. I svaki put ja se, kroz maglu koja bive svake godine gušća, setim toga dana kad sam sa mokrom i svečano zalizanom kosom, uzbuđen i pun nekog očekivanja stupio u prvi razred višegradske osnovne škole. I odmah sećanje krene dalje. I odmah, isto kao onog dana, povrve oko mene drugovi, jedni bliski i poznati, iz susedstva, drugi novi i tuđi, iz daljih ulica ili iz obližnjih zaselaka. Jedni živahni i već slobodna ponašanja, a drugi još kruti i uzdržljivi kao i ja. U mom sećanju neka lica su jasna, a neka se gube u finoj magli, i sama postaju magla. Iskrsavaju i pojedina imena, ali se imena ne poklapaju uvek sa licima ni lica s imenima.I dok tako trepti preda mnom slika prvog školskog dana, ja se i nehotice uvek pitam šta je bilo sa tim nekadašnjim dečacima, kakve su im bile sudbine, gde žive, ako su živi, ili gde su i kako su završili živote. Život ih je rasturio i ratovi polomili i razvejali. Vremena nisu bila laka ni milostiva prema tom naraštaju dečaka. Pitam se i ne nalazim odgovora. Ah, u svečanom uzbuđenju onog prvog školskog dana izgledalo je kao da smo za večnost nerazdruživi i vezani i da se nikad nećemo rastati ili bar nikad zaboraviti. A evo, navejali su dani i godine, naslagali se jedni na druge kao saharski pesak, i od svega nema gotovo ni traga, ništa do ovo malo uzbuđenog treptanja u grudima svake godine sa prvim danima septembra meseca. Sve je zaboravljeno i daleko, izgubljeno nepovratno, kao da nikad nije ni bilo.
U tim mislima, prolazeći periferijom Beograda, gledao sam kako se pred belom školskom zgradom roje deca, nešto svečanije obučena i uzbuđena. To su osnovci koji stupaju u prvi dan svog prvog školskog razreda. Sa nekima su došli i roditelji, da ih doprate do vrata koja vode u carstvo knjige i slova, a u knjizi je sav svet sa svim onim što u njemu živi, znano i neznano, vidljivo i nevidljivo.
Posmatrao sam tu sliku sa strane i činilo mi se da je u najužoj vezi sa mojim sećanjima na prvi školski dan. A samom mi nije bilo jasno da li je tek ovaj prizor izazvao moja sećanja ili su mi moja sećanja privukla pažnju na ovaj prizor. Tek, preda mnom je brujao i poigravao dečji zbor kao veseo roj. Gledajući ih moja sećanja su dobivala svoje pravo mesto. Pa i moja malopređašnja pitanja neki odgovor. Bilo mi je jasno da minule godine i nestali naraštaji imaju svoje mesto i svoju vrednost, da su svi povezani među sobom i da im ni prolaznost ni zaborav ne mogu u stvari ništa dok god se nastavljaju jedni na druge. I onaj moj prvi školski dan, izbledeo i zaboravljen u pojedinostima, dođe mi jasan i razumljiv u celini. Događaji našeg života i naraštaji ljudi drže se čvrsto i nadovezuju jedan na drugi kao karike lanca koji ide u nedogled.
I posmatrajući jato voždovačkih osnovaca izgledalo mi je da prisustvujem onoj slućenoj septembarskoj svečanosti koja je kratkotrajna i prolazna, ali i večna i neizbrisiva, jer se obnavlja bez prestanka i traje bez kraja, širom zemlje, iz naraštaja u naraštaj.
| Ivo Andrić, Staze, lica, predeli, Sarajevo 1986, str. 41-43.