Dragan Aleksić: Božidar
(Srpskohrvatska) božićna priča autora Dragana Aleksića (1958), porijeklom s naših prostora, koji danas živi u SAD-u
Mata i tata su se posvađali 18. decembra. Jako. Tata je rekao da treba da idu na svadbu, a mama da oni neće ići na svadbu kod čoveka koji je od njih pre više od godinu pozajmio pare i ne vraća dug niti ga spominje. Njima je kuća tek napola gotova a taj što ih je pozvao na svadbu je:
završio svoju kuću,
opremio svoju kuću,
u toj kući pravi svadbu sinu i sad ih je pozvao na svadbu da bi od njih još para dobio. E, neće ga majci, on njih u kući videti dok pare ne vrati.
Tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, brkove prvo na dole, pa onda desni brk udesno, a levi ulevo, i otišao na svadbu. Bez mame.
Mama je bila ljuta kao ris. Spremila je u jednu torbu nešto svojih stvari i stvari moje najmlađe sestre, Petre, kojoj je bilo šest meseci. Zagrlila je moje starije sestre, Milicu kojoj je bilo dve godine, i Silvanu kojoj je bilo četiri godine, i rekla im da sa Petrom ide kod svog brata Ilije, njihovog ujaka, da mu čestita Božić. One ostaju sa babom i dedom i treba da ih slušaju.
Tata je dao imena Petri i Milici, a mama Silvani, po svojoj drugarici Silvani, Banaćanki, sa kojom se družila u Nemačkoj.
Mama i Petra su preko Karlovca i Zagreba otputovale u maminu rodnu Slavoniju.
Mami je bilo lepo u kući svog brata. To je bila i njena kuća. Tu se rodila, u mestu išla u školu, odatle je otišla u Nemačku, otkud je bratu slala pare da dogradi i opremi kuću. U Nemačkoj je mama sa Silvanom prala sudove u jednom velikom hotelskom restoranu. Delile su jednu malu sobu u stanu u kome je bilo više devojaka iz Jugoslavije. Njih dve su se nekako našle, zbližile: Slavonka i Vojvođanka.
U Nemačkoj je mama upoznala ‘benu’ koja je otišla na svadbu iako je ona rekla da se ne ide. ‘Benu’ koja je odlučila da se sa ženom i malom ćerkom vrati na Kordun i tamo sagradi kuću na očevom placu. Tatina braća mu se rasturila po svetu. Jedan se skućio u Beogradu, dvojica u Mariboru, a jedan je ostao u Nemačkoj.
Na Badnje večemama jesa familijom otišla na ponoćku. Pomolila se u crkvi za zdravlje svojih kćeri. Tu se mama rasplakala.
Sledećeg jutra, na Božić, mama se spakovala i ona i Petra su krenule nazad na Kordun.
U isto jutro tata se lepo obukao, počešljao kosu udesno, desni brk udesno, levi brk ulevo, i rekao ocu da ide da vrati ženu i ćerku, sedam dana je prošlo. Deda mu je prethodnih dana govorio da ne dangubi nego da vraća ženu. On je u tatinim godinama imao pet sinova a tata tri kćeri. Ali neka, neka on vrće snahu pa će četvrto biti muško.
Deda je dao tati balon sa rakijom i pršut, i rekao: “Na, ponesi ovo šuraku, njemu je danas Božić.”
Tata je otišao u Slavoniju a mama stigla kući. Deda i baba su rekli mami da je tata otišao po nju. Mama se u sebi smejala i bila je zadovoljna. Baba je posle još rekla mami da je deda više puta vikao na tatu što ne sluša ženu, nego tera po svome. A žena mu pametna i kućevna, i tri lepote mu rodila, tri zlatne jabuke.
Tata je stigao kod ujaka, čestitao mu Božić, dao rakiju i pršut, popio i pojeo ponuđeno, pa krenuo na autobusku stanicu da se vrati kući. Ujak je pratio tatu. Zajedno su popili nekoliko rakija u bifeu na kolodvoru. Zamalo da tati pobegne autobus.
Moje sestre su već spavale kada je tata stigao kući. Tati je bilo drago da vidi mamu. Pod sijalicom u kuhinji, učinila mu se lepšom no ikad. Smešio mu se brk. Ne znam da li levi ili desni. Rekao je: “Dobro veče, ženo.”
“A ‘di se ti skitaš?”, upitala je mama, i ona sa smeškom na licu.
“Eto, ja tražio tebe.”
“Pa, jesi l’ me našao?”
Ja sam rođen devet meseci kasnije. Mama je u porodilištu rekla da ću se zvati Božidar. Tata je hteo nešto da zucne ali ga je mama preduhitrila pokretom ruke. Dlan okrenut ka tati je značio – stoj!
“Ti znaš koji je ono bio dan kada smo se mimoišli, a u noć našli?”
“Božić.”