Kako Englezima nas objasniti
Borislav Pekić, 'Sabrana pisma iz tuđine', br. 79
Dužnost mi je da vam objasnim Engleze. Držao sam da je zadatak nemoguć i da ga s odgovarajućim neuspehom srazmerno uspešno obavljam. Promenio sam mišljenje otkako sam Englezima nas pokušao da objasnim. Tek onda sam shvatio neprilike engleskog komentatora Radio Beograda.
Najveća prednost radija je u tome što vas niko ništa ne pita, bilo mu jasno ili ne. Tu sreću nemate kad nešto tumačite živom čoveku, umesto mrtvom mikrofonu. Gospodin Jones nikakvo znanje o Jugoslaviji nije imao. Bio je, dakle, tipičan Englez, i razgovor je tekao otprilike ovako:
Pitao me gde je ta zemlja. Objasnih mu da nije u Africi, premda je, kao i Južna Afrika, po imenu na jugu. Da je u Evropi, iako neki od nas misle da nije, drugi da jeste, treći da jeste i nije, a četvrti tim, kao ni ma kojim drugim povodom, ništa ne misle. Takođe, da u njoj ne žive samo Sloveni, iako nam ime to kaže. Pitao me je zašto imamo ime koje ništa ne znači.
Odgovorio sam da ono odgovara zemlji koja stalno napreduje, jer da nešto znači, moralo bi se stalno menjati, da napredak što vernije izrazi. Dosta sam vremena utrošio da mu rastumačim šta Jugoslavija nije, pa je došlo vreme da se vidi i šta ona jeste. I tu su počele moje muke. One su, naravno, kao i sve muke, počele s komunizmom: pitanjem, naime, je li Jugoslavija komunistička zemlja.
Nije, kazao sam. Onda je na vlasti desnica? Nije, rekao sam. Ko je na vlasti? Komunisti. A zemlja, kakva je? Socijalistička. Kao u Rusiji? Ne. U Kini? Ne. Na Kubi? Ne. Nego? Kao nigde na svetu. Mora biti da je vrlo zanimljiva? To jeste, kazao sam. Ona, dakle, nije demokratska? Naravno da jeste. Imate, dakle, više partija? Nemamo, samo jednu. Imamo, doduše, i Narodni front.
Onda imate dve partije? Nemamo, u njemu su takođe komunisti. Drugi komunisti? Ne, isti. Jugoslavija je, pretpostavljam, republika? Jeste. Hvala bogu, rekao je. Zašto, da i vi niste republikanac? Nisam, reče gospodin Jones, ali do sada je sve bilo obrnuto, pa sam mislio da je i to. Ne, to slučajno nije.
Umesto kralja, imate predsednika. Nemamo. Nemate šefa države? Čak i devet! Zašto devet? Za šest republika i dve pokrajine. To je osam, gde je deveti? Ne znam, odgovorio sam. Zemlja je, nadam se, jedna? Ne nadajte se, osam ih je. Kojima ipak vlada jedan predsednik? Predsedništvo, zapravo. Onda je ono predsednik?
Nije, predsednik je predsednik Predsedništva. Ali ko je predsednik države? Oprostite, rekao sam, mogu li promeniti pitanje? To je upravo bila i moja ideja, rekao je. Vi svakako imate vladu? Svakako. I ona vlada? Pokušava. I uspeva? Ne, bojim se. Zbog otpora naroda? Zbog otpora drugih vlada. Stranih? Domaćih. Pa to se u vašoj zemlji vodi građanski rat? Ne vodi se, šta vam pada na pamet?
Kazali ste da postoje druge vlade koje ilegalnoj ne daju da vlada? Ne, one legalnoj pomažu da vlada. Pa što, do vraga, ne vlada? Nema pristanak građana. Što je onda građani ne smene? Nemaju pristanak vlade. U vašoj je zemlji vladajuća klasa radnička? Jeste. Ona, dakle, vlada? Ne, rekoh, radnička klasa radi, samo joj ime kaže, a vlada vladajuća. I ona se o radnicima stara? Oni nisu maloletni, ona se stara o državi, a o radnicima se staraju sindikati. Oni štite radničke interese?
Ne, oni štite interese države. A ko štiti radnike? Niko, u radničkoj zemlji oni nisu ugroženi. Ko je ugrožen? Država, to je bar jasno. Narod je, dakle, njome nezadovoljan? Naprotiv, zadovoljan je. Pa što se onda buni? Ko kaže da se buni? To je logično! U socijalizmu vlada pravda, a ne logika. Vlada se, dakle, ne kritikuje? I te kako. Kritikuju je njeni protivnici? Ne, oni koji su na vlasti, najviše sama vlada. Možete li mi to malo bolje razjasniti, pitao je gospodin Jones. Ne mogu. Možete li mi bar dati čašu viskija? To mogu.
Sredstva za proizvodnju kod vas nisu u rukama kapitalista? Ne. U rukama su radnika? Ne. Pa u čijim su rukama, do vraga? Ni u čijim. Znači li to da kod vas niko ne radi? Naprotiv, svi rade. Proizvode? Slušajte, ne tražimo mi od socijalizma suviše, ne možete i raditi i proizvoditi, kod nas se to isključuje.
Znači li to da svega imate dovoljno? Nipošto, sve nam nedostaje. Zašto onda ne proizvodite? Nemamo čim. Vi ste, znači, agrarna zemlja? Ne, industrijska smo. Imate mašine, zašto njima ne radite? Radimo, čoveče, ali ne rade one. Mogu li dobiti tu čašu viskija? To možete.
Čuje se da imate neke nacionalne teškoće. To je neistina, nacionalni i demografski problem kod nas je još u ratu rešen. U čemu je onda problem? U tome što ga nema. Kako to? Lepo, da ga ima, rešio bi se, pošto ga nema, ne može se ni rešiti. Nije, dakle, istina da kod vas jedan narod eksploatiše drugi?
Ne. To, zacelo, tvrde vaši neprijatelji? Ne, to tvrde naše vlade. Znam, rekao je, toga ima i u Engleskoj, to je stara bajka da bogati eksploatišu siromašne? Ne, rekao sam, to je nova bajka da siromašni eksploatišu bogate. Da li je to ono što se na vašem Kosovu događa? Ne, tamo se ništa ne događa.
Oprostite, ali i vaše novine priznaju da tamo narodi jedan drugog ugnjetavaju? Vi ste me pitali da li se nešto događa, a ne ko koga ugnjetava. Većinski narod, pretpostavljam, ugnjetava manjinu? Jeste. Tako da je ugrožena manjina prinuđena da se seli? Ne, seli se većina.
I see, razumem, rekao je, mogu li... Možete, rekao sam, i doneo mu najzad viski. Šta je ovo, pitao je zaprepašćeno, ovo nije viski, ovo je prokleta voda! Ne, rekao sam, to je ovde voda. Kod nas se prodaje kao viski.
Preuzeto sa borislavpekic.com (objavljeno 22.10.2011.)