The Walking Dead [2]
Autor: Nikola Knežević Da se pred gledaocima nalazi mnogo više od zombi flicka govori nam i dramski rasplet midseason finala u kojem sukob dva dominatna lika dobija svoj epilog kao i nastavak sezone koja je posvećena karakterizaciji likova razbežanih nakon ovog dramatičnog okršaja u kojem lik Guvernera biva ubijen nakon pokušaja da preuzme utočište skupine koju predvodi Rik Grajms.
Guverner je postavljen pred dilemu, ipak, on između oproštenja i prokletstva bira poslednje, bira pakao, uveren da se ljudska priroda ne može promeniti. Zlo je duboko u njemu, u svakoj pori njegove duše i to je njegova vlastitost, njegova istinska priroda, koju voljno prihvata. Ovde ću podsetiti na Čestertonove reči da "zlo predstavlja deo izbora", ljudsko biće ga svesno čini. On ubija starca a nedugo zatim i sam umire svirepom smrću. Starac Heršel, alter-ego Rika Grejema, bio je mudar i pošten farmer, snažnih moralnih ubeđenja i karakternih crta, na momente tvrdoglav, posvećeni otac i hrišćanin iz ruralnih predela Džordžije. Svaka moralna kriza Rika i njegove skupine nalazila je svoje rešenje u savetima starca Heršela. Ovo je bio ogroman gubitak za njih. Ostaju razdvojeni i prepušteni sami sebi. Bačeni u Sartrovski besmisao ljudske egzistencije i opskurne post-apokaliptične stvarnosti čiju suštinu treba tek da odrede. Stvarnost je apsurdna, kao u nekom Kamijevom romanu gde ljudsko biće konstantno gravitira između nade, održanja i ljubavi prema životu i konstantne izvesnosti smrti. Granica između dobra i zla, moralnosti i ogoljenog instikta za samoodržanjem polako nestaje kako se drugi deo četvrte sezone bliži kraju. Razdvojena grupa, lišena međusobne zaštite, oslonca i osećaja sigurnosti besciljno luta predelima post-apokaliptičnog sveta sve dok ne počnu da nailaze na znake koji upućuju na novo utočište na kojima piše "Terminus - Utočište za sve. Zajednica za svakoga. Oni koji dođu, preživeće." Paradoks par exellence se nalazi u tome da razdvojena skupina sledeći znake kreće prema novom utočištu, novoj iskri nade u bespuću sveta koji je izgubio smisao a koja u svom bukvalnom prevodu znači "kraj puta". U finalnoj epizodi četvrte sezone skupina je ponovo zajedno, ovaj put pred vratima "kraja", da bi u poslednjim kadrovima četvrtog serijala otkrila stravičnu istinu da se iza "utočišta" zapravo krije bizarni kanibalistički kult - još jedan simptom sveta u kojima su moralna pravila postala isključivo individualna a ne kolektivna kategorija, gde su zakoni ukinuti, lex-naturalis je poprimio najdevijatniju formu.
Walking dead je zapravo nihilističko-egzistencijalistički eksperiment koji propituje suštinu ljudskog bića bačenog u vrtlog ništavila nastalog konkretnim apokaliptičnim događajem čiji uzrok nije naveden. Primetno je da u serijalu odsustvuje filozofsko-teološka upitanost o metafizičkim uzrocima kataklizme iako u dramskim dijalozima nalazimo na tragove ove upitanosti, na momente se stiče utisak prepuštenosti apsurdu. Fizički uzrok kataklizme predstavlja retrovirus na kojeg ne postoji imunitet, koji prouzrokuje stoprocentni mortalitet i pretvara ljude u beslovesne hodajuće leševe. Odakle je potekao nije nam poznato, možda iz neke od vojnih laboratorija? Tu dilemu će nam možda otkriti nastavak serijala. Još jedna analogija sa današnjim svetom više je nego jasna. Granica između pred-kataklizmičnog i post-kataklizmičnog sveta suviše je mala, mikroskopski mala, meri se u nanometrima. Granicu deli jedan savršen organizam, fascinantan i smrtonosan, stariji od čoveka. U stvarnosti, samo jedan mutirani filovirus deli nas od globalne kataklizme. Kao i sa retrovirusom iz serijala, niko još ne može da utvrdi sa tačnošću njihovo poreklo. Pojavili su se iznenada, iz najmračnijih tropskih šuma, možda baš na vrhuncu ljudske civilizacije koja hodajući nesputano ka samouništenju dolazi do najelegatnijeg i najbrutalnijeg odgovora prirode, na koji čovek jednostavno nije spreman. Možda su pak i mitski retrovirus i stvarni filovirus stvoreni u najmračnijem umu ljudskog bića, grešne ljudske prirode koja, težeći za moći i vlasti uništava sve pred sobom. Bez obzira na kataklizmični scenario, u pogledu post-kataklizmičnog sveta možemo biti sigurni samo u jedno, nesumnjivu konstantu ljudske prirode koja teži ka zlu gde vlada ona čuvena latinska izreka homo homini lupus est. Ali zar to nije već očigledno posmatrajući agonalnu stvarnost u kojoj živimo? Treba li zombie spektakl da nas osvesti o surovoj činjenici da današnji čovek poput zombija, beslovesno tumara stazama svakodnevne rutine dužničkog ropstva ili sopstvenih hedonističkih navika, istovremeno ostajući nem, apatičan i indolentan na patnju drugih? Ljudsko biće postaje beslovesna eksploatisana mašina u rukama ekonomskih i političkih centara moći, Žižekovski rečeno: "biti kao zombi znači biti na najnižem nivou ljudskosti, u neljudskom/mehaničkom modalitetu postojanja [...] sučiti se sa njim, znači suočiti se sa sopstvenim nedostatkom humanosti." Imajući ovo u vidu, lociranje ovakvog post-kataklizmičnog spektakla u konkretne društveno-političke prilike savremenog sveta je osvešćujuće i katarzično iskustvo, možda jedan od poslednjih poziva za promenom uma (metanoia) u praskozorju post-kataklizmičnog sveta. Opet, možda nas tom u odsustvu urbanog šuma, determinisane habitualnosti i mehanicističke i tehnokratske stvarnosti, u tišini i mraku sveta koji (pre)ostaje čeka mogućnost povratka ka transcedentnom od koga smo se toliko odvojili.
[Ovo je nastavak teksta čiji puni naslov glasi The Walking Dead kao paradigma i simulakrum apokalipse i inspiracija za predapokaliptičnu teološko-političku odiseju - link vodi na prvi dio teksta.]