Krah globalnog neolibelarnog ekonomskog sistema i njegovog obećanja internacionalne solidarnosti, koji je do 2008. garantovao stabilnu i prosperitetnu budućnost, stvorio je uslove za rađanje nove ideologije koja je naciju vratila na političku scenu na velika vrata. Desničarski populisti poput Donalda Trampa, Matea Salvinija, Najdžela Faraža i Narendre Modija profitirali su na besu razočaranih birača, osvajajući sve veću podršku za politike i ideje zasnovane na podeli između „nas“ – čistog naroda – i „njih“ – domaće elite i stranih neprijatelja naroda.

Kako je najveći deo sveta doživeo dug i obećavajući period mira, većina desnih populista bila je primorana da posegne duboko u istoriju u potrazi za nacionalističkim simbolima i porukama koje bi se mogle reciklirati za potrebe njihove interpretacije stvarnosti. Domaći političari imali su nešto lakši zadatak, jer je nacionalističku retoriku bilo dovoljno samo podgrejati.

Iako je naizgled reformisana platforma SNS-a revidirala stavove iz svojeg prethodnog ruha, elementi nacionalističke komunikacije nikada nisu izostali, pa je i u najvećem jurišu na politički program i poziciju Demokratske stranke koji je kulminirao smenom vlasti 2012. godine, Tomislav Nikolić nazivao Borisa Tadića „ustašom“. U godinama koje su usledile, odbrana nacionalnih interesa pred dugim spiskom neprijatelja – od domaćih izdajnika, preko komšijskih država, pa do neimenovanih aktera tzv. hibridnog rata – postala je ključni narativ vlasti. Interpretacija realnosti koja se bazira na neprestanom napadu na Srbiju i Srbe koristi se kao izgovor i opravdanje za gušenje kritike i drugih demokratskih sloboda koji se u takvoj konstelaciji mogu tumačiti isključivo kao antisrpski. Svako pitanje postaje sekundarno, ako ne i opasno i zlonamerno, dok god se održava atmosfera latentnog sukoba koja zahteva neupitnu lojalnost vođi koji brani interese ugrožene države pred višestrukim napadima stranih i domaćih „Golijata“.

Identitet predstavnika naroda koji preuzimaju populisti takođe je ubrzao proces širenja antipolitičkih ponašanja, čiji je jedan od najozbiljnijih simptoma globalni pad učešća građana na izborima. Populisti su iskoristili krizu poverenja u političke elite da se predstave kao spasioci od njenog uticaja, uprokos tome što su u svakom smislu deo nje.

Ovakva komunikacija i politike, koje su samo jedan deo sistema zahvaljujući kojem trenutna koalicija i dalje kontroliše Srbiju, nisu uticale samo na stavove lokalnog stanovništva kojem su primarno namenjene, već i na percepciju Srbije u regionu i svetu. Za inostranu javnost, koja nema vremena da se bavi detaljima kompleksne političke situacije zahvaljujući kojoj 25% biračkog tela omogućava opstanak režimu na vlasti od 2012, ceremonijalne nabavke oružja, etiketiranje i progon hrvatskih državljana, herojski dočeci za osuđene ratne zločince, zapaljive izjave funkcionera i druge strategije usmerene na pobuđivanje niskih strasti kod birača ostavljaju utisak zajednice koja je saglasna sa interpretacijom realnosti vladajuće koalicije.


Horizontalnost, demokratska organizovanost, solidarnost, i dominantno miroljubive i pozitivne poruke samo su neke od odlika zbog kojih ovaj talas protesta i dalje deluje kao obećanje bolje budućnosti, a ne još jedan kardio bez zadovoljavajućeg epiloga


Protesti i blokade koje su studenti univerziteta u Srbiji pokrenuli nakon fatalnog urušavanja rekonstruisane nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu u novembru 2024. razlikuju se od prethodnih masovnih protesta motivisanih nezadovoljstvom vladajućim sistemom. Horizontalnost, demokratska organizovanost, solidarnost, i dominantno miroljubive i pozitivne poruke samo su neke od odlika zbog kojih ovaj talas protesta i dalje deluje kao obećanje bolje budućnosti, a ne još jedan kardio bez zadovoljavajućeg epiloga.

Kombinacija ovih elemenata sa nadideološkom platformom omogućila je povraćanje simbola koje su populističke i nacionalističke strukture dugo monopolizovale. Umesto apstraktne ideje „srpskog sveta“, koju su funkcioneri vlasti nelegitimno promovisali uprkos obavezi da zastupaju i štite interese građana nezavisno od identiteta, fokus je prebačen na Srbiju kao zajednicu ljudi sa konkretnim potrebama, obavezama i pravima.

Simboli i scenografija, godinama zloupotrebljavani za širenje mržnje prema domaćim i stranim „neprijateljima“, očišćeni su od populističkog narativa i vraćeni izvornim vrednostima. Ova dimenzija bila je naročito izražena tokom Sretenja, kada je rodoljubiva simbolika doživela vrhunac – ali ovoga puta sa naglaskom na slobodu, pravdu i jednakost. Transparent „Neki neguju tradiciju, a neki korupciju“, koji su u Novom Pazaru nosili jedan student u srpskoj, a drugi u bošnjačkoj narodnoj nošnji, samo je jedna od ilustracija novog odnosa prema identitetu i tradiciji koji nude studentski protesti. Način na koji studenti artikulišu svoje zahteve ne ostavlja ni milimetar srbijanskog identiteta i kulture na milost populističkoj demagogiji, već ih rehabilituje kao osnovu za solidarno i demokratsko društvo usmereno na rešavanje problema zajednice i pojedinaca koji tu zajednicu čine.

Novi studentski patriotizam ujedinjuje i nema jasan politički predznak zbog toga što njihovi zahtevi prevazilaze postojeću podelu uloga i odnosa. Za razliku od protesta u Gruziji i Turskoj gde su protesti fokusirani na smenu nosioca vlasti, studentske blokade u Srbiji zasnovane na plenumskoj praksi traže nešto daleko veće – neki drugačiji sistem.

Dok su premoderne demokratije od Antičke Grčke do italijanskih republika uključivale direktne demokratske modele uz reprezentativne, moderna demokratska doktrina i praksa svele su direktnu demokratiju na marginalna iskustva ograničenog uticaja, kao što su referendumi i javne debate. Od trenutka kada je demokratija počela da znači gotovo isključivo slobodu izbora predstavnika, umesto slobode učešća u odlučivanju, stvorene su političke elite čijoj je akumuliranoj moći i uticaju sve teže odoleti: mentalno, ekonomski i fizički.

Iako studentska borba može delovati apolitično, ona je suštinski svepolitična, jer poziva celo društvo da se ujedini u promeni paradigme bez obzira na ideološke razlike, i tako zauvek izmeni odnos između predstavnika vlasti i građana. Studenti su se uspešno odbranili od populističke demagogije, ali i od zamke političke borbe definisane postulatima postdemokratskog društva. Oni već mesecima u ljudima neguju ideju koja je pretnja po održavanje statusa kvo po pitanju krize demokratije na prostoru daleko širem od granica Srbije: da je drugačije društvo moguće.

Martina Kojić, Prometej.ba