„Nema drugog izlaza. Mora se masovno izaći na izbore i glasati za Studentsku listu“, kaže Jovo Bakić. Srbija je imala dovoljno poslednjih šansi, istorijskih prilika i jedinih izlaza da bi čovek prema toj vrsti političke hitnosti razvio makar blagu alergiju. Studentski pokret, međutim, više ne traži samo da institucije rade svoj posao. Izabrao je 250 ljudi i od građana traži da upravo njima povere zakonodavnu vlast.

Studentski protest nije počeo kao izborni projekat. Počeo je nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu i smrti šesnaest ljudi. Prva tri zahteva bila su neposredno vezana za tragediju: objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji stanice, odbacivanje optužbi protiv privedenih studenata i krivične prijave protiv napadača na studente i profesore. Četvrti je tražio dvadeset odsto više novca za visoko obrazovanje.

Šesnaest mrtvih, dokumentacija, krivična odgovornost, napadi na studente i „krvave su vam ruke“. U istom paketu, dvadeset odsto više za visoko školstvo. Možda univerzitetima treba i četrdeset odsto. Samo mi nije jasno kako je povećanje njihovog budžeta dobilo isti stepen hitnosti kao utvrđivanje odgovornosti za smrt šesnaest ljudi. Ako posle pogibije rudara oni traže da se utvrdi ko ih je poslao pod zemlju u nebezbednim uslovima, razumem. Ako u isti paket zahteva stave i povećanje rudarskih plata, mogu da podržavam povećanje i da se ipak zapitam kada je pogibija kolega postala prilika za pregovore o sopstvenom materijalnom položaju.

Od zahteva da institucije rade svoj posao stiglo se do zahteva za izborima, a od zahteva za izborima do sastavljanja sopstvene izborne liste. Time je studentski pokret prešao granicu koju njegovi mnogo slavniji prethodnici nisu.

Studenti 1996/97. mesecima su bili na ulicama protiv izborne krađe, ali nisu postali izborna lista. Postojala je opoziciona koalicija Zajedno i postojao je studentski protest. Mogli su da marširaju protiv istog režima, a da ipak ne budu ista politička organizacija. Ni Otpor nekoliko godina kasnije nije biračima doneo spisak od 250 svojih kandidata za Narodnu skupštinu. Njegov posao bio je da mobiliše društvo protiv Miloševića. Kada je došlo vreme da se vlast osvaja na izborima, postojao je DOS. Vojislav Koštunica bio je kandidat DOS-a protiv Miloševića, a posle decembarskih izbora 2000. DOS je osvojio 176 od 250 poslaničkih mesta i Zoran Đinđić postao predsednik Vlade.

Postoji važna razlika. Ti pokreti imali su postojeću opozicionu infrastrukturu kojoj su mogli da prepuste izborni posao. Današnji studenti očigledno su zaključili da takvog političkog posrednika nemaju. Time poređenje ne postaje manje važno. Naprotiv, preuzeli su i posao koji su njihovi prethodnici ostavljali političkim partijama, a sa njim i odgovornost za izbor ljudi kojima traže mandate.

Danas je ta granica izbrisana. Studentski pokret ne kaže samo: izađite na izbore. Ne kaže ni: glasajte za postojeću opoziciju. On je sam izabrao 250 ljudi i od Srbije traži da tim ljudima poveri zakonodavnu vlast. Studenti pritom nisu kandidati. Oni su selektori kandidata. „Studentska lista“ je studentska po tome ko ju je sastavio, a ne po tome ko će sedeti u parlamentu.

To je već ozbiljna količina političke moći za pokret koji se još predstavlja autoritetom studentske pobune. Jer jedno je organizovati blokadu fakulteta, drugo je odrediti ko će dobiti priliku da glasa o budžetu, porezima, vojsci, međunarodnim sporazumima i zakonima koji važe za nekoliko miliona ljudi.

A način na koji su ti ljudi birani dodatno komplikuje stvar. Fakultetski plenumi, univerzitetski plenumi, delegati, provere, veting, veto. Jovo Bakić je u jednom trenutku dobio veto, zatim mu je veto skinut. Zašto? Ne zna. Kaže da nije ni pitao. Vladan Đokić, rektor koji je postao jedno od najprepoznatljivijih lica studentske pobune, takođe je vetiran i na kraju nije završio na listi. Mesecima se nije znalo ni ko se sve nalazi među 250 budućih kandidata. Čuvanje imena Bakić naziva „stvari političke taktike“.

Možda upravo tu nastaje najčudniji demokratski paradoks čitavog projekta. Mesecima se protestovalo zbog institucija koje odlučuju iza zatvorenih vrata, da bi politička alternativa tim institucijama svoje buduće poslanike birala kroz postupak čiji rezultat građani nisu smeli da vide dok sama lista nije procenila da je za to došao taktički pogodan trenutak. Od birača se, dakle, traži poverenje u izbor ljudi pre nego što mu se pokažu ljudi.

Kada su konačno pokazani, uz njih su stigle profesije, titule i biografije. Profesori, lekari, univerzitetski nastavnici, doktori nauka, „ostvareni ljudi“.

Ono što bode oči jeste gotovo dogmatska vera u stručnost. Kao da biramo senat univerziteta ili sastavljamo konzilijum, a ne Narodnu skupštinu. Bakić govori o proveri diploma, konkursima i „sistemu kvalifikovanosti“. Naravno da na čelu države nećemo analfabete, ali smo valjda političku selekciju odmakli malo dalje od provere da li kandidat ume da čita i ima diplomu. Profesionalna biografija ne može da bude surogat za jasan vrednosni i ideološki profil. Titula može da potvrdi da čovek zna da operiše srce, projektuje most ili predaje ustavno pravo. Ne govori šta misli o Kosovu, Srebrenici, Rusiji, istopolnim zajednicama, porezima, privatizaciji ili Republici Srpskoj.

Kada se uz imena nakače titule, prosečnom čoveku koji se zasitio ovog pandemonijuma od države to zvuči primamljivo, gotovo spasonosno. Stručnost govori šta čovek zna da radi. Izbori odlučuju šta će mu biti dozvoljeno da radi kada dobije moć.

Meni činjenica da je neko doktor kardiologije još ne govori da li bi sutra glasao da me mobilišu i pošalju da „branim Srbiju“ u Sarajevu, pošto smo već imali genijalnu ideju da se Srbija brani u Kninu.

Vojislav Šešelj je doktorirao sa dvadeset pet godina i važio za jednog od najmlađih, ako ne i najmlađeg doktora nauka u Jugoslaviji. To ga kasnije nije sprečilo da izgradi političku karijeru kakvu je izgradio, niti je njegova akademska biografija išta ublažila nacionalizam koji je zastupao. Početkom devedesetih ljudi hrvatskog porekla iz Srema napuštali su svoje kuće pod pritiscima politike kojoj je Šešelj davao veoma prepoznatljiv glas. Tu doktorat nije izgledao naročito impresivno, niti je iko preterano mario za Šešeljeve ocene dok je bežao glavom bez obzira i trbuhom za kruhom.

U jednoj starijoj emisiji Milomir Marić je Čanku rekao da ipak mora priznati da je Šešelj pametan, čovek je doktor nauka. Čanak mu je odgovorio otprilike: „Nisam ja rekao da je glup. Je l’ to znači da ako je neko pametan ne može da bude ratni zločinac?“ Teško je smisliti jednostavniji odgovor na celu ovu fascinaciju diplomama.

Lenjin je bio pravnik, pa ga ni pravničko obrazovanje nije naročito odvuklo od Crvenog terora, političkih progona, logora i sistematskog nasilja nad sopstvenim narodom. Robert Mugabe je skupljao univerzitetske diplome gotovo kolekcionarski, pa je tokom višedecenijske vlasti uspeo da unakazi Zimbabve. Obrazovanje, kao što istorija uporno pokazuje, ne proizvodi ni političku meru ni moralni kompas. Čovek može da pročita pola biblioteke i da iz nje izađe sa idejom da susednu državu treba spaliti. Ne bi bilo prvi put.

Diploma je podatak o kandidatu, dok je politički stav podatak potreban biraču, a Studentska lista je dugo nudila mnogo prvog i premalo drugog.

Ako već profesionalna biografija nije politički program, ostaje da pogledamo program. Tu Studentska lista zapravo nije bez sadržaja. Nezavisnije pravosuđe i tužilaštvo, depolitizacija policije i javne uprave, kontrola porekla imovine, javne nabavke, REM i RTS, radna prava, dostupnije stanovanje, besplatni udžbenici, niže cene lekova i veća ulaganja u javno zdravlje. Teško je iz toga izvući jednu urednu ideološku etiketu, ali neke stvari se vide prilično dobro.

Liberalizma ima mnogo više nego što ga ima u njihovom jeziku. Ne mislim na liberalizam kao domaću psovku za čoveka koji voli Evropsku uniju, Prajd i espreso sa ovsenim mlekom, nego na mnogo stariju i dosadniju ideju da vlast mora biti ograničena institucijama. Nezavisan sud, tužilac koji ne telefonira partiji pre nego što otvori predmet, policajac koji služi zakonu umesto stranačkom štabu, mediji koje vlast ne uređuje daljinskim upravljačem — to je liberalno jezgro programa, bez obzira na to da li će njegovi autori ikada sebe nazvati liberalima.

Sa levicom je stvar tanja. Radna prava, skraćivanje maksimalnog trajanja rada na određeno, dostupnije stanovanje, besplatni udžbenici, lekovi i javno zdravlje jesu socijalne politike. Ali gde je leva ekonomska politika kada se dođe do raspodele moći i novca? Ko treba da snosi veći deo poreskog tereta? Da li će veliko bogatstvo biti više oporezovano? Šta je sa privatizacijom, vlasništvom i odnosom rada i kapitala? U jedanaest tačaka tih odgovora nema. Jovo Bakić jeste levičar, ali politički pokret ne postaje levi zato što u njemu postoji jedan sociolog koji je pročitao Marksa.

Čak i u Bakićevom objašnjenju onoga što bi trebalo raditi posle promene vlasti levice ima malo. Organizovani kriminal, provera diploma, tenderi, konkursi, kvalifikovanost. Sve su to ozbiljne teme, samo bi čovek očekivao da levičar, kada mu se konačno otvori mogućnost da govori o preuređenju društva, negde između dve diplome pomene i klasu.

I ovde dolazim do možda najvećeg problema sa Studentskom listom. Od nje ne očekujem šest stotina stranica programa niti očekujem od 250 kandidata da potpišu zajednički odgovor na svako pitanje od nuklearne energije do radnog vremena zoološkog vrta. Ovo je potpuno nov politički subjekt, bez jednog jedinog dana parlamentarnog staža, čije smo kandidate mesecima znali manje nego ljude koji su ih birali. A sada nam nude jedanaest tačaka.

U njima ima mnogo pristojnih stvari: pravosuđe, policija, javne nabavke, mediji, obrazovanje, radna prava, stanovanje, zdravstvo. Sve ono oko čega je relativno lako postići saglasnost ako vam je protivnik Aleksandar Vučić. Teže počinje tamo gde država mora da bira između dve politike, a ne između normalnog tužioca i korumpiranog tužioca.

Hoćemo li uvesti sankcije Rusiji? Da li je članstvo u Evropskoj uniji stvarni strateški cilj Srbije ili ćemo ostati kandidat koji evropske fondove želi više od evropske spoljne politike? Ako se od Srbije bude tražilo potpuno usklađivanje sa zajedničkom spoljnom politikom EU, uključujući odnos prema Moskvi, šta će tih 250 ljudi uraditi? I šta ćemo sa NIS-om, čija jedina rafinerija u Srbiji pokriva oko osamdeset odsto domaće potražnje za gorivom, dok se zbog ruskog vlasništva njegovo poslovanje već mesecima održava privremenim američkim licencama? Sadašnja licenca važi do 30. septembra. Da li bi nova vlast podržala izlazak ruskih vlasnika, tražila novi izuzetak ili pokušala da zadrži postojeći aranžman?

I šta ćemo sa posebnom procedurom po kojoj Vlada državljanstvo može da dodeli kada proceni da je to „interes za Srbiju“? Samo u prvih pet meseci 2026. tim putem su državljanstvo dobila 44 državljana Rusije, a od početka 2022. više od 300; među njima su, prema analizi odluka Vlade, i pojedinci pod međunarodnim sankcijama. Da li se takva praksa nastavlja, pooštrava ili ukida? Ako Evropska unija upozorava da takve odluke imaju posledice i po bezbednost šengenskog prostora, onda to više nije administrativna sitnica nego pitanje spoljne politike.

Da li će istopolni parovi konačno dobiti pravno priznanje? Šta misle o pravima transrodnih ljudi? Ako među budućim poslanicima ima nekoga ko homoseksualnost još zamišlja kao bolest koju treba „lečiti“, voleo bih da to saznam pre nego što dobije mandat, a ne posle. Šta ova država misli o Srebrenici? Da li je Ratko Mladić ratni zločinac kojeg smo pretvorili u nacionalnu relikviju ili čovek čiji kovčeg treba da nose vojnici? Šta ćemo uraditi ako Milorad Dodik ponovo odluči da je Bosna i Hercegovina privremena administrativna neprijatnost na putu Republike Srpske ka državnosti?

Šta ćemo sa Crnom Gorom? Beograd i Podgorica su ove godine već razmenjivali javne optužbe o mešanju u politički život i o poštovanju suvereniteta, a 15. septembra generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Srbije u Herceg Novom poručio je da je Srbija „otadžbina svih Srba“ i da osećaj pripadnosti prevazilazi državne granice. Gde tih 250 ljudi povlači granicu između legitimne brige za Srbe u Crnoj Gori i političke ideje da narod ima politički centar izvan države u kojoj živi? O takvim odnosima sa susednom državom u jedanaest tačaka nema ni reči.

I sad dolazi najčešći odgovor: ako Studentska lista kaže šta misli o Rusiji, izgubiće rusofile; ako kaže šta misli o Srebrenici, izgubiće nacionaliste; ako kaže šta misli o LGBT pravima, izgubiće konzervativce; ako jasno kaže šta misli o Kosovu, izgubiće nekog četvrtog.

Vredi ovde postaviti i staro cui bono: kome koristi politička neodređenost? Kandidatu koji ne mora unapred da izgubi rusofila zbog Rusije, nacionalistu zbog Srebrenice, konzervativca zbog LGBT prava ili evropejca zbog Evropske unije. Koristi i izbornoj strategiji koja pokušava da sve te ljude zadrži pod istim krovom. Birač je jedini koji za tu širinu plaća informacijom koju nije dobio.

Pa naravno.

To se zove politika.

Ako stav može da mi promeni odluku da li ću nekome dati vlast, onda je to upravo stav koji treba da znam pre nego što mu dam vlast. Informacija koja bi mogla da vas košta mog glasa nije razlog da je sakrijete od mene. To je razlog više da je znam.

U suprotnom dolazimo do prilično neobičnog shvatanja demokratije: prvo nam dajte mandate, a onda ćemo vam reći šta ćemo sa njima. To više nije politička taktika prema protivniku. To je uskraćivanje informacije sopstvenom biraču.

Peter Mađar je pred ovogodišnje izbore u Mađarskoj imao gotovo idealan razlog da radi upravo suprotno. Protiv sebe je imao Orbanov sistem posle šesnaest godina vlasti i morao je da sastavi biračko telo dovoljno široko da ga smeni. Pa je ipak 64 dana pre izbora objavio program od 240 stranica. Porez na bogatstvo. Evro. Ruski energenti. Paks. Ukrajina. Migracije. EU. Zdravstvo. Obrazovanje. Mogao je i on da napiše „pravda, znanje, razvoj“ i da ostalo rešava o tom potom. Nije.

A protiv sebe je imao Viktora Orbana, koji je svojevremeno na fudbalskoj utakmici nosio oko vrata šal sa mapom Velike Mađarske na kojoj se našla i Vojvodina. Beograd se tada nije naročito uznemirio. Istorijske granice, izgleda, postaju opasne tek kada ih crtamo mi.

Ne treba mi od Studentske liste 240 stranica. Treba mi politički rizik. Hoću da vidim stav zbog kojeg su spremni da izgube neki glas, jer tek tada znam da čitam političko uverenje, a ne istraživanje tržišta.

A onda dolazimo do Kosova i odjednom više nema ideološke stidljivosti.

U Memorandumu iz maja Kosovo i Metohija su „neotuđivi i sastavni deo Republike Srbije“, pitanje Kosova je „istorijski i moralni imperativ“, a ono predstavlja i sastavni deo srpskog nacionalnog identiteta. Dokument govori i o „istorijskom dugu prema precima i potomcima“, dok istovremeno insistira na međunarodnom pravu i rešenju unutar međunarodne zajednice. Jezik sile jeste ustupio mesto jeziku prava i institucija. Jezik istorijskog duga, teritorije i nacionalnog identiteta nije.

Razlika u registru je upadljiva. O Evropskoj uniji možemo kasnije. O Rusiji nema potrebe da se previše određujemo. O istopolnim partnerstvima zajedničkog stava nema. O Srebrenici ga nema. Ali kada se dođe do teritorije, istorije i nacionalnog identiteta, reči se nekako same pronađu.

Stevan Moljević je 1941. u „Homogenoj Srbiji“ bio mnogo manje stidljiv. Srbija je trebalo da obuhvati čitavo etničko područje na kojem Srbi žive, ali i teritorije koje su joj potrebne iz strateških razloga. Crna Gora u tom projektu nije stajala izvan Srbije kao susedna država, nego je bila deo zamišljenog srpskog prostora. Tamo gde stanovništvo smeta zamišljenoj karti, Moljević predviđa „preseljavanje i izmenu stanovništva“. Karta se prvo nacrta, a onda se ljudi prilagođavaju karti.

Ta ideja čak nije naročito originalna. Prva tačka programa NSDAP-a iz 1920. tražila je ujedinjenje svih Nemaca u Veliku Nemačku na osnovu prava naroda na samoopredeljenje. Velika Nemačka, Velika Srbija — promenite narod i geografiju, a politički refleks ostaje zapanjujuće prepoznatljiv: nacija se zamišlja šire od postojeće države, pa državna granica počinje da izgleda kao nepravda koju istorija jednog dana treba da ispravi.

Tu počinje i ona čuvena sposobnost da Srbija bude ugrožena izvan Srbije. Knin postaje mesto na kojem se „brani Srbija“, Sarajevo pitanje srpskog opstanka, Kosovo zavet, a Drina neprijatna administrativna činjenica između pripadnika istog naroda. Granica važi sve dok se ne sudari sa nacijom. Kada se sudare, obično je granica ta od koje se očekuje da se pomeri.

Srba ima mnogo i u Čikagu, pa još nisam čuo da tamo spremamo oslobađanje. Ima ih i u Beču. Nekako smo kroz istoriju najugroženiji upravo tamo dokle možemo da dovučemo tenkove. Čim odbrana srpstva zahteva prekookeanski transport i ozbiljniju logistiku, patriotizam postaje znatno racionalniji.

Uostalom, čudna je to država i kada brani sopstvenu teritoriju. Krajem jula pošaljemo vatrogasce i Super Pumu da gase Španiju, početkom avgusta gori Deliblatska peščara, a nekoliko nedelja kasnije menjamo zakon tako da opožarenom šumskom zemljištu pod određenim uslovima može da se promeni namena. Srpski patriotizam, izgleda, mnogo bolje razume granice kada gori šuma nego kada preko granice žive Srbi. Do Knina smo nekada mogli tenkovima, pa se tamo branila Srbija. Do Španije možemo helikopterom, pa branimo španske šume. Deliblatska peščara je preblizu.

I taman kada izgori, zemljište dobije novu administrativnu perspektivu.

Devedesete su pokazale koliko brzo takva kartografija dobije ljudski sadržaj. U Sremu nisu živeli kvadratići različitih boja sa etničkih mapa, nego ljudi. Vojvođanski Hrvati bili su izloženi pretnjama, pritiscima i proterivanju, a Hrtkovci su ostali jedan od najpoznatijih simbola te politike. Šešelj je tamo javno čitao imena ljudi hrvatske nacionalnosti za koje je želeo da odu. Kada teritorijalni nacionalizam dovoljno dugo govori o tome ko „pripada“ određenom prostoru, pre ili kasnije neko napravi spisak onih koji mu kvare homogenost.

Presude mogu da završe političke biografije ljudi; ne završavaju same od sebe političke ideje. Ratko Mladić i Radovan Karadžić pravosnažno su osuđeni, Milošević je umro pre nego što je njegovo suđenje završeno, Šešelj je proveo godine pred Haškim tribunalom. Ništa od toga samo po sebi ne odgovara na pitanje šta se dogodilo sa idejom da granice nacije imaju prednost nad granicama države. Ideologija nije dužna da umre kada umru ili budu osuđeni ljudi koji su je zastupali.

Zato ćutanje Studentske liste kao zajedničkog političkog projekta o tim pitanjima nije fusnota. Zajednički stav nije artikulisan o Srebrenici, Ratku Mladiću, Republici Srpskoj, Dodiku ni o današnjem odnosu Srbije i Crne Gore. Ako hoćemo da znamo da li se promenio samo rečnik ili i politička premisa, upravo se na tim mestima razlika najlakše vidi.

Danas nije dovoljno čuti da nema govora mržnje devedesetih. Naravno da ga nema u istom obliku. Bilo bi prilično porazno da nam je kriterijum političkog napretka to što studentski Memorandum ne zvuči kao Šešeljev miting u Hrtkovcima. Važnije je šta se dogodilo sa premisom iz koje je takva politika nekada rasla: da nacija ima neku vrstu istorijskog prava na teritoriju, da su preci argument za današnje granice i da država nije sasvim završena dok svi prostori koji imaju posebno mesto u nacionalnom pamćenju nisu pod njenim suverenitetom.

Kosovo je isuviše istorijski složeno da bi nekoliko vekova stalo u jednu nacionalnu tapiju. U antici je tu Dardanija; Sloveni dolaze vekovima kasnije; srednjovekovna srpska država ostavlja ogroman politički, kulturni i verski trag; potom dolaze vekovi osmanske vlasti, promene stanovništva, granica i političkih projekata. Srbija 1912. u Prvom balkanskom ratu osvaja većinu Kosova, dok deo Metohije zauzima Crna Gora, a dvadeseti vek donosi Jugoslaviju, autonomiju, njeno ukidanje, rat, NATO intervenciju, Rezoluciju 1244 i proglašenje nezavisnosti 2008. Ko iz dva milenijuma takve istorije izvuče jednu epohu kao konačan dokaz savremenog suvereniteta, odabrao je istorijski sloj koji mu politički odgovara.

Upravo zato što je reč o mom narodu, odbijam ideju da se srpstvo meri količinom teritorije koju možemo da proglasimo istorijski svojom.

Zato „istorijski i moralni imperativ“ nije bezazlena formulacija. Istorija Balkana je prepuna naroda sa mapama na kojima im nešto istorijski pripada. Kada bi se sve te mape položile jedna preko druge, verovatno bi nam nedostajalo Balkansko poluostrvo da zadovoljimo sve istorijske pravde.

Ako je Kosovo sastavni deo nacionalnog identiteta zato što su tamo Pećka patrijaršija, Dečani i Gračanica, šta ćemo sa ljudima koji tamo danas žive? Ako je odgovor ponovo istorija, onda se nismo mnogo udaljili od stare balkanske bolesti da mrtvi imaju više glasa o granicama od živih.

Tu dolazimo i do Srpske pravoslavne crkve. Sam naziv već govori nešto o političkoj tradiciji u kojoj se vera i nacija toliko dugo prepliću da ih je ponekad teško razmrsiti. „Srpski“ je pridev izveden od Srba, ne od Srbije. Crkva tako u svom imenu ne pripada teritoriji države nego narodu, pa njena simbolička geografija prirodno prelazi državne granice: Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Kosovo. Nacija postaje zajednički imenilac tamo gde državne granice više nisu.

Hrišćanstvo je pritom univerzalistička religija. Apostol Pavle nije ostavio naročito mnogo prostora za teologiju po kojoj Hrist ima poseban pasoš: „nema više Judejca ni Grka“. Na Balkanu smo ipak uspeli da od univerzalne crkve napravimo nacionalnu instituciju, a onda nacionalnu instituciju koristimo kao dokaz istorijskog prava na teritoriju. Etnofiletizam, podređivanje crkvenog života etničkom i nacionalnom principu, osuđen je kao crkveno načelo još u XIX veku. Nama je trebalo samo dovoljno istorijske kreativnosti da od problema napravimo tradiciju.

SPC može sasvim legitimno da ima vernike, eparhije i manastire izvan Srbije. Katolička crkva ima vernike u Buenos Airesu, pa Vatikan još nije zatražio Argentinu. Crkvena jurisdikcija očigledno nije isto što i državni suverenitet, osim kada od nje poželimo da napravimo političku geografiju.

Hilandar je jedan od najvažnijih spomenika srpske kulture i duhovnosti, pa mi ipak nije poznato da zbog njega pripremamo Memorandum o neotuđivosti Svete Gore. Istorijska pripadnost i savremeni suverenitet očigledno umemo da razlikujemo kada nam to politički odgovara.

Zato odnos buduće vlasti prema SPC nije sporedno kulturno pitanje. Zanima me da li je Srbija država svojih građana ili politički servis jednog naroda koji se prostire dokle god postoji njegova crkva, groblje ili srednjovekovni kamen. Ako važi ovo drugo, Drina ponovo postaje prilično neprijatna reka.

Milorad Dodik je već pravosnažno osuđen jer nije poštovao odluke institucije ustanovljene Dejtonskim poretkom. Čovek koji godinama radi na razgradnji ustavnog poretka Bosne i Hercegovine ipak je nastavio da bude tretiran kao legitimni regionalni državnik. Zbog višegodišnjeg protivustavnog delovanja odavno je trebalo da bude u zatvoru, a ne redovan gost političkih salona u Beogradu. Trinaestog septembra bio je i na Pešteru, zajedno sa državnim vrhom Srbije, gde je gledao vojnu vežbu „Pobednik 2026“. Vojska Srbije tamo je, između ostalog, vežbala „izvođenje napadne operacije“. Čovek koji godinama razgrađuje državu sa druge strane Drine sedi pored predsednika Srbije i gleda vojsku Srbije kako vežba napad. Teško je smisliti bolju scenografiju srpske regionalne politike.

A kada je posle smrti Ratka Mladića govorio o 55.000 krivičnih prijava zbog njegovog veličanja, nije ga naročito sablaznio čovek pravosnažno osuđen za genocid. Sablaznile su ga prijave.

Na opelu Zoranu Đinđiću mitropolit Amfilohije izgovorio je: „Ko se mača lati, od mača će i poginuti.“ Ratku Mladiću nije nedostajalo mača. Njemu je pripala počasna paljba.

Kada se program, Memorandum i način političkog predstavljanja stave jedan uz drugi, ideološki profil postaje mnogo određeniji nego što nadstranački jezik pokreta sugeriše. Institucionalni deo izrazito je liberalan: nezavisno pravosuđe, profesionalna policija, slobodniji mediji i depolitizovana država. Socijalne mere postoje, ali iza njih se još ne vidi razvijena leva ekonomska politika. Političko poverenje istovremeno se gradi stručnim biografijama, dok se na nacionalnom pitanju pojavljuje mnogo stariji rečnik teritorije, istorijskog duga i kolektivnog identiteta. Ideologija, dakle, nije odsutna. Samo se retko predstavlja svojim imenom.

Nenad Čanak je u jednoj knjizi opisao kako je, bunovan, slušao dvojicu koji se raspravljaju da li Jadransko more izvire u Boki ili u Kvarneru. Počeo je da zamišlja kartu i da razmišlja koja od dve tačke deluje logičnije. Tek posle deset minuta shvatio je da je prihvatio pitanje pre nego što je proverio njegovu pretpostavku: more ne izvire nigde; u njega se ulivaju reke i potoci.

Političke dileme umeju da rade isto. Kada nam se dovoljno dugo nude dva odgovora, rasprava se lako preseli na pitanje koji od njih je ubedljiviji, a pretpostavka zajednička oboma ostane neproverena. Izbor između vlasti koju već poznajemo i Studentske liste koju tek treba da upoznamo ne rešava unapred pitanje kakvu državu bilo ko od njih nudi. Pre nego što se raspravlja gde Jadransko more „izvire“, najpre treba primetiti da more ne izvire.

Ilhan Kokor, Prometej.ba