Za vreme rata devedesetih, mnogi zločini nad civilnim stanovništvom i nad zarobljenim vojnicima učinjeni su u ime srpskog naroda, dakle, u moje i u tvoje ime. Ti zločini ne samo da nisu sprečavani od strane srpskih vlasti, niti su njihovi vinovnici pozivani na odgovornost, već su često činjeni po nalogu našeg političkog rukovodstva u Republici Srpskoj. Kada su odgovorni za te zločine konačno izašli na međunarodni sud pravde i kada su proglašeni krivima, našao se priličan broj pripadnika našeg naroda koji te presude nije hteo da prizna kao pravedne.

Iako je haški tužilac Serž Bramerc izjavio povodom presude Radovanu Karadžiću za zločine u Bosni: "Karadžićeva krivica je njegova lična, a ne srpskog naroda!", znatan deo našeg naroda, iako nije učestvovao u ratu devedesetih, osetio se lično prozvanim izrečenom kaznom, pa je kao i u ranijim slučajevima tako i sada ustao u odbranu haškog osuđenika. Odmah smo u štampi, povodom presude Radovanu Karadžiću, videli izraze protesta protiv njegove presude kao nepravedne. Isto se sada dešava povodom presude Ratku Mladiću.

Kako je moguće da posle više od dve decenije od pomenutih zločina, priličan deo javnog mnjenja našeg naroda i dalje staje u odbranu ratnih zločinaca, proglašavajući ih nacionalnim junacima, iako je njihova odgovornost za zločine neosporno utvrđena?! Primeri streljanja zarobljenika, koji su još bili deca, prikazivani su na TV-u i na internet medijima, pa opet, pitanje odgovornosti, u javnom mnjenju našeg naroda kao da ne postoji.

Saosećanje sa osuđenim ratnim zločincima podseća nas na činjenicu da ti zločini ne bi ni mogli biti učinjeni da još tada nisu nailazili na prećutno odobravanje našeg javnog mnjenja. Zato to isto javno mnjenje, posle više od dve decenije od učinjenih zločina, i dalje svoje nacionalne zločince predstavlja kao nacionalne junake.

Kako je to moguće da masovno činjeni zločini i dalje ostaju bez osude? Zar pljačka, silovanje i ubistvo, nisu gresi u svesti naroda koji sebe naziva hrišćanskim narodom?!

Sveto pismo zastupa apsolutne moralne vrednosti: "Ne gledajte ko je ko kad sudite, nego pravedan sud sudite." (Jovan 7, 24) Krađa i ubistvo kao gresi jesu loši sami po sebi, bez obzira prema kome su ispoljeni. Ta biblijska načela pravde i poštovanja svakog čoveka izvukla su civilizaciju Zapada iz tame srednjeg veka. Zahvaljujući biblijskim vrednostima, zapadne zemlje su ostvarile takav nivo sloboda i zaštite prava, da su postale veći izvor građanske sigurnosti različitih imigranata nego što je oni imaju u njihovim otadžbinama. Da strana intervencija nije donela mir i pravo na Balkan devedesetih, ovde bi još uvek besneo rat.

No, pogledajmo kakvi su naši izvorni moralni principi. Pljačkanje pripadnika druge vere je čak bilo legalizovano crnogorskim zakonicima sve do 1855. godine kada je zabranjeno jer je Crna Gora morala da dobije međunarodno priznanje svoje državnosti. Vasojevićki Zakon iz 1830. godine je tvrdio u 9. tački: "Ko tursko ukrade, da mu je alal (blagosloveno)." Englez Robert Liton, koji je 1861. godine objavio zbirku srpskih narodnih pesama na engleskom jeziku, opisuje karakter naše epike rečima koje zapravo predstavljaju opis plemenske svesti:

"Tužno je posmatrati demoralizaciju naroda u njegovoj poeziji. Ona uzdiže u nebo kao opštu vrlinu izdaju prema zajedničkom neprijatelju; pogrešno shvata da je podvala strategija, laganje finoća, surovost odlikovanje, i dopušta u karakteru jednog heroja svaki drugi greh sem greha fizičkog kukavičluka." (V. Dvorniković, Karakterologija Jugoslovena, str. 546, god. 1939.)

Dakle, apsolutni kriterijumi dobra i zla kod nas ne postoje već nam se nameću od spolja kao atak na naše prirodno stanje stvari. Na pitanje “Šta je za vas zlo?” poglavica afričkog plemena odgovara: “Zlo je kada nas susedno pleme napadne i opljačka!” A na pitanje “Šta je za vas dobro?” on odgovara: “Kada to isto mi uradimo njima!” I kod nas, važnije je za koga si, nego kakav si. Nije važnije pitanje da li si pokrao ili ubio, od toga koga si pokrao ili ubio. Temelj odricanja od apsolutnih moralnih vrednosti jeste nepobeđeno ropstvo sopstvenoj ponositosti i sujeti. Kako je zbog svoje sujete zavisna od toga šta će drugi o njoj da misli, sujetna osoba je sklona da žrtvuje načela poštenja i pravičnosti da bi zadržala odobravanje zajednice. Ako pođemo od poznatog prepisivanja na ispitima, pa preko rođačkih veza, stići ćemo do zločina protiv čovečnosti učinjenih u ime vere i nacije. Dok prepisivanje na času ima pokriće pred savešću prijatelja, zločini učinjeni u ime vere i nacije imaju pokriće pred savešću čitave zajednice.

Izopačava se predstava o pravom prijateljstvu i pravičnosti, pa onaj ko odbija da saučestvuje u nepravdi biva proglašen izdajicom, a strah od takvog etiketiranja ne može da podnese onaj ko se pokorava svojoj sujeti. Posledice takvog načina razmišljanja su katastrofalne. Onaj ko ne podražava kultni odnos prema zajednici, ko radi njega nije spreman da žrtvuje načela poštenja i pravednosti, proglašava se izdajnikom i neprijateljem, a onaj ko se bori za kult zajednice, proglasiće se i herojem pa makar bio i ubica. Takav odnos iskrivljuje i predstavu o prijateljstvu pa se osoba koja neće pomoći u prepisivanju proglašava da ona “nije prijatelj”, te da je svojevrstan izdajnik “prijateljstva”. Svest o ličnoj odgovornosti ne postoji, već su za sve krivi “oni drugi”. Kult pruža izgovor za svako zlo koje se čini u njegovo ime, jer su “plemenski ciljevi sveti”. Naravno, plemenski ciljevi mogu biti klasni, partijski, nacionalni, verski, ili neki drugi, ali uvek uvijeni u formu trenutno aktuelne ideologije. Ne gleda se kakav si, već za koga si.

Pogrešno je misliti da takva solidarnost u grehu lažnog prijateljstva rezultuje dobrim međusobnim odnosima i jedinstvom naroda. U ime uskogrudih stranačkih, verskih i nacionalnih ciljeva lako se druga osoba, ma kako u svom pozivu sposobna bila i u svom moralu ispravna, proglašava neprijateljem i diskvalifikuje sa svoje pozicije. Umesto da vladaju sposobnost, vrednoća i poštenje, vladaju nesposobnost, neradništvo i ideološka podobnost. Rezultat je međusobno nepoverenje, jer mi ipak dobro znamo kakvi smo i na šta smo sve spremni, upravo zbog odsustva apsolutnih moralnih vrednosti.

Samo 11,6% ispitanika u Srbiji smatra da se u većinu ljudi u Srbiji može imati poverenje, dok 86,2% ispitanika smatra da u Srbiji treba imati "oči i na leđima" (EVS 2008). U Francuskoj 22,2% ispitanika veruju u druge ljude. Međusobno poverenje je u srazmeri sa prosvećujućim delovanjem reformacije od XVI do XIX veka, koja je tada promenila mentalitete tih naroda, pa u Nemačkoj koja je na severu pod uticajem protestantske tradicije, a na jugu pod uticajem katoličanstva, 34,8% ispitanika smatra da može imati poverenje u druge ljude. Amerikanci su danas oko 46.5% stanovništva protestanti po svom verskom opredeljenju, a statistika otkriva da njih 45% ima poverenje u druge. U zemljama sa izrazito protestantskom tradicijom poverenje je drastično veće: u Norveškoj 59,8%, dok u Danskoj, Finskoj i Švedskoj preko 60% ispitanika smatra da u druge ljude može imati poverenje.

Očito, neophodna nam je duboka reforma mentaliteta, koja počinje sa preuzimanjem sopstvene odgovornosti za svoje postupke i pobeđivanjem sujete koja je prepreka pravičnom prosuđivanju.


* * *

Reakcije povodom teksta i replike:

> Sud koji je oslobodio Orića, Dudakovića, Tačija, Haradinaja, Gotovinu ... nema nikakvu vrednost, niti značaj.


A što se ti ravnaš prema nekom tamo zapadnom sudu?

Zar je on tebi autoritet?

Zar ti nemaš svoju sopstvenu savest koja će zlo da osudi?

Izgleda da nemaš.

Zato, nije slučajno što nam Bog šalje neke druge sudije da nam sude, kada sami ne sudimo kako treba, jer smo sami saučesnici u zlu sa zlikovcima.

Ako je ikada nešto mudro napisao vladika Nikolaj Velimirović, napisao je sledeće:

"Dobro su završili Turci bogodanu im misiju: niko bolje ne bi je izvršio od njih... Zato je Bog i izabrao taj narod, sa starozavetnim moralom, da kazni hrišćanski Balkan, u svemu slab izuzev prestupa. Nije Bog izabrao Turke da nas Turci prosvete, no da nas kazne. Nisu Turci došli na Balkan ko vaspitači naši, no kao sudije."

Dakle, nema pravde niti će biti za one koji su činili zločine nad nama, da se poučimo kako je to kada mi sudimo krivo nad drugima. Kakav smo mi mentalitet, snalazi nas adekvatan ukor, ukor i za našu gordu nacionalnu nadutost i za našu nepravičnost. Ukor nije kazna. Da nas Bog zaista kažnjava, niko živ ne bi ostao. Ove nevolje su ukor za naše grehe. Ukor je izraz Božje milosti, prilika da postanemo svesni greha i da se pokajemo. Ukor deluje kao kazna nepokajanima, a ko se kaje, zahvalan je Bogu na nevoljama jer nas otrežnjuju.

> Uzrok rata i svega što se dešavalo je Rim, Nemačka i zapadno društvo na čelu sa Hrvatskom...

To je logika izgovora "Kriva je Eva... Kriva je zmija!".

Da nema stranog pritiska i kontrole, ovde bi se međunacionalni sukob iz devedesetih i dalje nastavio. Ovde sam izneo argumente za tu tvrdnju.

Uzrok rata je u nama, u našem mentalitetu.

U vreme najvećeg blagostanja komunizma otkriven je najviši nivo autoritarnosti (sklonosti ka nasilju) na svetu kod srednjoškolske omladine Beograda i Kragujevca u istraživanju koje je radio Nikola Rot 1973/74.

Nikola Rot je smatrao da je za autoritarnost delimično kriva komunistička indoktrinacija (kult slepe poslušnosti vođi i stalno traženje dežurnih krivaca za sopstvene probleme), a delimično i patrijarhalno vaspitanje. On se zajedno sa tadašnjom opozicijom nadao da bi sloboda misli i govora, kao i raskrinkavanje komunističke ideologije doveli do otrežnjenja naroda i smanjenja nivoa autoritarnosti. No kada se sloboda izražavanja konačno pojavila 1989. godine, došlo je, ne do pada, već do skoka autoritarnosti, pa uskoro i do rata.

U ljudskoj svesti je komandanta Savu samo zamenio Sveti Sava. Neprijatelji revolucije su zamenjeni sa nacionalnim neprijateljima. Ljudi su promenili ideologiju u čije ime čine zlo, ali nisu odbacili i samo zlo. Kada nema spoljnih neprijatelja, mi sada sebi izmišljamo neke druge, unutrašnje neprijatelje, da bismo tako imali i povod i izgovor za izražavanje nepobeđene mržnje i nasilja. U nama je jaka sklonost ka teorijama zavere.

Izvor našeg zla je u onim istim motivima iz kojih inače jedni prema drugima činimo dobra dela, a to nije motiv prave ljubavi i dobrote. Većinu nas ne pokreće da činimo dobro drugima prava ljubav već gordost, sujeta, strah nečiste savesti, sebični sentiment, i drugi loši motivi. Zato je licemerno kada sveštenstvo pričom o precima i naciji prvo zapali gordost i sujetu, ili pričom o paklu pobudi strah, a onda izusti "Ljubite neprijatelje svoje!" Ko je dobar iz gordosti, on je iz te iste gordosti prirodno uvredljiv, svadljiv i sklon nasilju. Ko je dobar iz sujete, on je kukavica koja će lako žrtvovati načela pravednosti ako je u riziku da zbog pravedne osude zla izgubi odobravanje većine. Ko je dobar iz straha nečiste savesti (krivice), on ima sklonost druge da sumnjiči, lažno moralno osuđuje i da ih mrzi onda kada vidi da otvoreno čine one grehe koje bi sam voleo da čini, ali ne sme da ispoljava zbog griže savesti i sramote svoje gordosti. Ko je dobar iz sebičnog sentimenta, on gubi svoju dobrotu čim stres života pokvari njegova osećanja koja on pogrešno naziva pojmom ljubavi. Nama treba reforma naših pokretačkih motiva, a ne manipulacija tim motivima. U ovom intervjuu sam objasnio bit te reforme.


Autor: Miloš Bogdanović