Mlaka euforija pirovskih pobednika, depresija opozicije i beznađe – da ne kažemo očajanje – proevropskih građana koji gube nadu u evropeizaciju Srbije, koji i prema Vučićevoj vlasti i prema opoziciji ovakvoj kakva je imaju skeptičan odnos, saldo je farsičnih izbora.

Šta se drugo i moglo očekivati u ovakvoj Srbiji, do lukašenkovske izborne pobede Vučićevog režima. U društvu u kojem je karcinom nacionalizma, klerikalizma i s njima neminovno uvezanih prostakluka i kriminala – dijalektičko jedinstvo zla (dijalektika zla) – razorio sve, sve je farsa: institucije, zakoni, moralni poredak. Farsa je život ljudi povodljivih demagogiji lažnih spasioca, koje zbog odsustva emancipatorskog subjektiviteta samo uslovno možemo zvati građanima. U farsičnim društvima malo je reći da su izbori privid demokratije. Oni su sprdnja s njom.

O Vučiću i kleptokratskoj mu kamarili izlišno je više traćiti reči. O njima je valjda sve rečeno – poput najezde skakavaca pustoše naše živote. Ne treba smetnuti s uma da su radikali uvek radikali, taman se pritvorno nazivali i naprednjacima. A ima li većeg i zadrtijeg radikala – sem njihovog Miloševićevom policijom instaliranog i do danas podržavanog gurua Šešelja – od Vučića? Teško. Radikali – pardon – naprednjaci, SPSovci, JULovci i slični parazitski prilepci su zlo po sebi, ali je u Srbiji pravi problem nešto drugo. Kako je moguće da u jednoj ipak evropskoj državi takvo zlo premoćno vlada poslednjih trideset i više godina (uz manji vremenski prekid), iako iza sebe ostavlja pustoš? Kako je moguće da Srbija nije iznedrila prosvećenu alternativu zlu, kako je moguće da i nakon silnih poraza ni danas nema ozbiljnu opoziciju dijalektici zla?

Može li se ono što se naziva Vučićevom opozicijom – posebno bojkotaši izbora, jer su oni bajagi kao prava opozicija – zaista smatrati suštinskom alternativom dijalektici zla koja je izvor svih naših nesreća i sramote? Nije li njihovo sterilno opozicioniranje samo palanačko drečanje koje se suštinski svodi na to da sjaši Kurta, a uzjaši Murta? Postoje li u Srbiji bar zameci istinske opozicije dijalektici zla i imaju li šansu da ojačaju do nivoa da predstavljaju ozbiljnu nadu prosvećene Srbije (koje ima, koliko ima)? To je suštinsko pitanje Srbije, a ne besmisleno traćenje energije i vremena na jalove opise nespornih poganstava Vučićevog režima.

Uzdati se u opoziciju koja ne dovodi u pitanje celinu dijalektike zla – nacionalizam, klerikalizam i s njima neminovni prostakluk i kriminal, abolicija zaločinačke politike iz devedesetih te ratnih zločina i zločinaca, satanizacija suseda (sada aktuelna satanizacija crnogorske vlasti na udaru srpskog klerikalnog velikodržavnog nacionalizma zbog izbora nezavisnosti i prozapadne orjentacije) – isto je što i zahvatanje vode rešetom – jalov posao i produžavanje agonije Srbije. Da li vajna bojkotaška opozicija – koja za sebe tvrdi da je „prava opozicija“ a svi koji nisu s njom su je l’da Vučićeve lutke na koncu – ključne elemente dijalektike zla dovodi u pitanje – nacionalizam, klerikalizam, zločinačke ratove, zločine i zločince, bezmalo unisono huškanje na nezavisnu Crnu Goru? Apsolutno ne. Po nekim elementima zla su radikalniji i od radikala Vučića. Oni su opozicionari samo autokratskoj Vučićevoj vladavini – okupaciji medija, kriminalu i korupciji, moralnom rasapu, što je sve u redu – ali ni jednom rečju ključne elemente dijalektike zla koje neminovno porađa sve ono protiv čega se kao bore, ne dovode u pitanje.

Suštinski problem Srbije nije Vučić, niti su bili Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić. Jurodivih, smutnih i psihopatskih tipova ima svugde. Problem je mnogo veći, problem je dijalektičko zlo koje produkuju dominantne elite, a koja neminovno rezultira ovim u čemu živimo – bedom, beznađem, moralnim rasulom. I sramotom.

Ima li mimo idejno jalove i kadrovski kompromitovane opozicije danas u Srbiji istinske opozicije dijalektičkom zlu koje je uzrok naše infantilnosti i bede? Ima. To su prosvećeni slobodnomisleći pojedinci, građanski pokreti i grupe koje luče dobro od zla i sa zlom se ne mire. To je ono malo slobodnih medija i autentičnih nevladinih organizacija. To su doduše marginalne političke stranke i udruženja okrenute humanizaciji ovih mržnjom, ratovima i zločinima ojađenim prostorima, okrenute evropeizaciji ove regionalne tribalizom uzrokovane pustoši. Uprkos satanizaciji i od vlasti i od kleronacionalističke opozicije, oni Srbiji – njezinim građanima – guraju ogledalo pred lice, ali ih zatrovani dijalektikom zla ovi uporno satanizuju i odbacuju. Dok je tako, Srbiji nema spasa.

Doduše može se živeti i u bedi i beznađu, ne potvrđuje li to i podsaharska Afrika? Samo će se onda i iz Srbije, kao iz podsaharske Afrike, reke izbeglica uvećavati a zemlja u kojoj bi se moglo pristojno i dostojanstveno živeti, ostajati pusta.

Autor: Pavle Radić, Autonomija.info