Dobio sam pismo iz Kanade. Javila mi se jedna od organizatorki studentskih demonstracija s kraja 1996. godine. Pošto su moje simpatije tada bile neskriveno na njihovoj strani, i pošto sam od začetka same ideje učestvovao u aktivnostima pokreta, držao predavanja, sa zahvalnošću pomišljaju na mene – stoji u pismu – i bilo bi im veoma drago ako bih napisao nekoliko redova o tom vremenu. Jer smo sad ponovo tamo gde smo bili, piše Aleksandra Molnar.

Čitajući ovo pismo, prisećam se ne samo akcija u kojima sam učestvovao, već i mnogih priča vezanih za njih. U devedesetim godinama izgubio sam prilično mnogo prijatelja, ali sam istovremeno upoznao mnogo mladih idealista koji su čista srca, nesebično protestovali, organizovali protiv režima. Bunili su se, i svoj bunt demonstrirali puni mladalačkog žara. Sokolio sam ih, ohrabrivao, da ne odustanu, Miloševićeva vladavina ne može večno da traje. Vlast su posle 2000. godine preuzeli poznati stranački funkcioneri, “pobednicima” nisu bili potrebni ti mladi idealisti. Uzgred budi rečeno, mi se i danas zabludelo batrgamo tim putem od pre petnaest godina.

Kasnije sam se sreo s više tadašnjih mladih “saboraca” i u Novom Sadu, i u drugim vojvođanskim gradovima. Nikad mi nisu zamerili što sam ih tada nagovarao da ostanu u zemlji, ali ja sam se svejedno uvek osećao odgovornim za njihovu sudbinu. Godine su prolazile, redom su odustajali i odlazili. Bilo mi je zbog toga žao, ali više nisam imao nikakvo moralno pravo da ih odvraćam od toga. Jer, što im je drugo preostajalo? Nisu bili članovi partije, ni njihove mame, ni tate nisu džedžali po predsobljima ove ili one stranke. Ne daje mi mira misao da su baš najnesebičniji mladi idealisti napustili zemlju. Srbija je profućkala čitavu jednu generaciju! Evo, i Aleksandra se javlja iz Kanade, piše mi kako su se raštrkali po celom svetu, premda su svi i dalje u vezi, i žele da dokumentuju ona vremena. Ali, šta ih to drži na okupu? Zajednički fijasko?

Tekst preuzet s portala autonomija.info