Sirijske izbjeglice u Turskoj: Bolje je umrijeti nego umirati
Desetine hiljada Sirijaca je pobeglo u Turskupred građanskim ratom. No, mnogima je tamo toliko loše da se vraćaju nazad - u zemlju u kojoj i dalje bukti rat i u kojoj sad moraju da žive pod vlašću radikalnih džihadista.
Onaj ko želi da vidi posledice tajnog sporazuma Sajks-Piko – kojim su Britanci i Francuzi nakon Prvog svetskog rata skrojili granice na Bliskom istoku – mora da ode u Akčakale. Grad leži na jugoistoku Turske na granici sa Sirijom. Samo nekoliko stotina metara dalje, iza čelične ograde, železničke pruge i ničije zemlje, vide se prve kuće Tal Abijada. Akčakale i Tal Abijad su nekada bili jedan grad, a onda je grupa kartografa odlučila da pruga koja prolazi kroz grad treba da bude granica između dve države.
Situacija u tim gradovima danas je potpuno drugačija. Sirijski Tal Abijad od januara ove godine kontrolišu grupe džihadističke organizacije IS (Islamska država). Dakle, oni sunitski teroristi koji su nedavno preuzeli kontrolu nad velikim delom Iraka i zaklinju se da će uništiti granice Sajks-Pikoovog sporazuma. Stanovnici Akčakalea, koji su već navikli da žive u neposrednoj blizini građanskog rata, sada moraju da se naviknu i na to da žive u neposrednoj blizini zemlje koju su džihadisti proglasili kalifatom.
Granični prelaz u jednom pravcu
Sama granica je, izgleda, jako loše nadgledana. Samo nekoliko turskih vojnika je na osmatračnici, a nekolicina drugih patrolira ulicama. Međutim, jedan od stanovnika kaže da se ne plaši eventualnih napada, bez obzira na to što je granica loše zaštićena. „Turske tajne službe su jake“, objašnjava on svoje ubeđenje.
Iznenađujuće je, međutim, da je granica i dalje otvorena, iako samo sporadično i samo u jednom pravcu – u pravcu Sirije. Svakog ponedeljka, srede i petka desetine Sirijaca čeka u malim grupama da se granica otvori. To su uglavnom ljudi koji su ranije pobegli iz gradova pod kontrolom IS u Tursku i sad žele ponovo nazad. No, pre nego ih puste preko granice, turske vlasti im uzimaju otiske prstiju i upozoravaju ih da preko ove granice više nikada ne mogu da pređu u Tursku.
No, ljudi koji su stajali na granici kažu da im to ne predstavlja nikakav problem, jer oni koji hoće da se vrate imaju dve opcije – da angažuju krijumčare ljudi ili da jednostavno pređu granicu dalje na zapadu. „Otkako je Tal Abiad pod kontrolom džihadista, ja sam više puta napuštao grad i ponovo se vraćao. Nikada nisam imao problema“, priča Muslim (22). „Tamo je sigurno, ali oni vladaju gvozdenom rukom. Onaj ko, na primer, puši van svoje kuće, imaće velikih problema – može da se desi da mu čak odseku ruku.“
Drugi koji su čekali na granici nisu se usudili da pričaju s nama. „U Tal Abiadu svakog dana nekoga skrate za glavu“, priča jedan mladić. „To je u međuvremenu postalo normalno.“ Njegov prijatelj ga vuče u stranu i kaže mu: „Ne pričaj s novinarima. Ne želim da imamo problema.“ Ljudi koji nisu hteli da pričaju s nama plaše se da ih pripadnici IS mogu videti s osmatračnice ili da imaju ubačene špijune na turskoj strani granice.
„Nemojte kriviti nas“
S obzirom na brutalnost IS-ovog režima, prilično je iznenađujuće da neko uopšte želi da se vrati nazad u oblasti koje su pod njihovom kontrolom. Možda je to razumljivo ako se zna da se mnogi Sirijci – i šest meseci nakon što su pobegli – u Akčakaleu nalaze u potpuno beznadežnoj situaciji. Posla nema, a i ako ga pronađu, izbeglice su uglavnom nedovoljno plaćene i rade gotovo u robovskim uslovima.
Oko ruševina jedne kuće, nekoliko ulica dalje od granice, nekoliko muškaraca leži na starim madracima i razgovara. Pričaju o tome zašto žele da se vrate u Siriju. Mnogi od njih su se borili na strani umerenijih ustaničkih grupa. Jedan je, pak, bio aktivista za ljudska prava s otporom prema oružju. Ali, sad i on razmišlja da uzme oružje u ruke. Posebno ako revolucija preraste u rat. Svi oni su, odmah nakon što su IS-ovi borci preuzeli teritorije koje je ranije kontrolisao Asad, došli u Akčakale, jer im je bilo jasno da su im životi u opasnosti. Međutim, sada skoro da i nemaju alternativu povratku.
„Ako nas na kraju vidite na strani IS-a, nemojte kriviti nas“, kaže Muhamed, snažan mladić obrijane glave na pragu četrdesetih. On je predvodio brigadu Omar bin Atib u Slobodnoj armiji Sirije, ali više od šest meseci nije stupio nogom na tlo rodne zemlje.
Sloboda za pokajanje i vernost
Muhamed pokazuje na jednog čoveka koji se ispružio na zemlji. Noga mu je povređena, puši jednu za drugom. „On mora da bude pregledan i zbrinut“, kaže Muhamed. „Ali, Slobodna armija nas je ostavila na cedilu. Kad si ranjen, više o tebi niko ne brine. Onda ću radije da se vratim u oblasti koje kontroliše IS. Za 15 dana ću se vratiti i položiti bajaau.“
Džihadisti iz IS su novi autoritet u Siriji
Bajaa je u islamu čin kojim se iskazuje pokajanje i vernost. Borci IS-a su pre dva meseca kazali svim nekadašnjim pripadnicima Slobodne armije da mogu da se vrate u Tal Abiad ukoliko polože ovu zakletvu. Mnogi su ponudu već prihvatili. Brojni pobunjenici s kojima smo razgovarali u Akčakaleu su nam pričali o velikom broju njihovih prijatelja koji su to već uradili. A mnogi kažu da planiraju učiniti isto.
„Ovde nema posla i nemam novca“, priča Abu Husein (22), koji izgleda i mlađe, ali koji je u poslednje tri godine video više nego što će neko videti tokom čitavog života. On se borio na strani umerene islamske brigade Faruk. Kad se jedinica rasformirala, on se priključio radikalnijoj grupi Ahrar al Šam. U januaru se borio protiv IS-a u Tal Abiadu i nakon toga pobegao u Akčakale. Sad priča da je spreman da živi pod vlašću grupe koja je do samo pre nekoliko meseci bila njegov zakleti neprijatelj.
„Oni su rekli da svako ko se pokaje može da dođe“, kaže on. „I oni imaju i dobre i loše strane. Tal Abiad je sad siguran, jer se ljudi plaše džihadista. Pre njih, tamo je vladao haos. Ali ja nisam video svojim očima kako se tamo sprovodi šerijat (islamski zakon).“
Tridesetogodišnjak Kalid, takođe nekadašnji pobunjenik, kaže da je siguran da će se sve vratiti ponovo u diktaturu, ali smatra da je, s obzirom na date okolnosti, to još i najbolje rešenje. „Turci se prema nama odnose kao prema robovima. Bolje je jednom umreti u Siriji, nego umirati svakog dana u Turskoj.“
Autor: Hana Lusinda Smit
Preuzeto sa DW.de