„Prečasni oče Vukašine, Vi već duže vreme, beš Našega znanja, odobrenja i blagoslova, iako ste klirik arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, nastupate u javnosti, odnosno u štampanim i elektronskim medijima i na društvenim mrežama, pri čemu iznosite stavove suprotne stavovima Svetog Arhijerejskog Sinoda i Nas kao Predstojatelja Srpske Pravoslavne Crkve, a Vašeg nadležnog eparhijskog arhijereja, ne libeći se ni otvorene, za crkvenu javnost sablažnjive, kritike zvaničnih stavova Crkve, pa i Crkve kao takve. Vi ustvari stavljate svoja umovanja i mudrovanja iznad sabornog uma Crkve, i to u ime neograničene slobode, slobode koja ne može biti omeđena ni autoritetom Svetog Pisma i Svetog Predanja ni autoritetom svetih Otaca.

Imajući u vidu sve Vaše postupke, pri kojima demonstrirate svoju neposlušnost nama kao nadležnom arhijereju i nepriznavanje Ustava Srpske Pravoslavne Crkve i iskazujete prezir prema odlukama Svetog Arhijerejskog Sinoda koje su obavezujuće ne samo za klirike već i za episkope, ovim Vam zabranjujemo svaki javni nastup u usmenom, pisanom i elektronskom obliku, stavljamo Vas pod zabranu sveštenodejstva i u nadležnost Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke.“

Ovo je sadržaj pisma/odluke koju je u ime Srpske Pravoslavne Crkve potpisao patrijarh Irinej, a odnosi se na jereja Vukašina Milićevića, docenta na Pravoslavnom bogoslovnom fakultetu u Beogradu. Milićević je, dakle, po mišljenju nadležnih institucija svojim stavovima i nastupima prevršio mjeru. Koji su to Milićevićevi stavovi toliko zasmetali patrijarhu i institucijama SPC-a? Navedimo nekoliko moguće „spornih“ istupa.

Kada je u maju 2017. jedno kvazinaučno društvo u Srbiji ogrnuto akademskim titulama uputilo peticiju protiv izučavanja Darvinove teorije evolucije u školama, oglasila se grupa nastavnika i suradnika Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ocjenjujući da ne postoji ništa što bi trenutno moglo zamijeniti teoriju evolucije. Među dvanaest potpisnika Stava o teoriji evolucije – u kome između ostaloga stoji da „nijedna od institucija kojima je pomenuta peticija upućena nema nadležnost da zadire u ma koju naučnu oblast i vrši 'reviziju' onoga što se unutar nje ima smatrati za naučnu teoriju i kao takvo biti izučavano i predavano đacima i studentima“ i da svaki od potpisnika peticije protiv izučavanja teorije evolucije „ima priliku da prilježnim naučnim radom, na osnovu mnoštva ”dokaza“ koje su naveli na dve štampane strane, postulira novu teoriju koja će, ukoliko stekne odobrenje naučne zajednice, zameniti teoriju evolucije“, napominjući da se „zaobilaznice i prečice (u vidu peticija) moraju bezuslovno odbaciti“ – bilo je i ime Vukašina Milićevića, tada asistenta na Grupi za sistematsko bogoštovlje.

Kako je tada pisala Politika, Milićević je zbog tog stava razriješen dužnosti urednika Radija Slovo ljubve.

U intervjuu za sedmičnik Vreme (br. 1522, 5. mart 2020) Milićević je između ostaloga rekao:

- Postoji mnogo socijalnih, političkih i etičkih razloga zbog kojih je neophodno da se što je doslednije moguće sprovede načelo odvojenosti Crkve i države. No, pored ovih postoje i crkveni razlozi. Politička moć i savez sa vlastima, istorija je mnogo puta pokazala, Crkvu su uvek vodili u čelični zagrljaj u kojem je ona gubila samu sebe i pretvarala se u sopstvenu negaciju, u okrečeni grob, da se poslužim novozavetnom slikom, u kojem je sahranjena vera hrišćana koja je umrla jer se zarazila virusom moći. U tom smislu, to što se danas grade hramovi, što tabloidi dele ikonice, što se izdvaja novac iz javnih finansija za crkvene potrebe, sve to ne znači da smo postali crkveniji, da je naša vera postala socijalna stvarnost. Naprotiv, moguće je da stvari stoje upravo suprotno, da nam deklarativna crkvenost služi kao puka pokrivalica za odsustvo stvarnog sadržaja koji bi našu veru, ukoliko je ima, preveo u socijalnu stvarnost. A kada nema stvarne vere, kada nema toga sadržaja, onda ostaju samo interesi konkretnih pojedinaca i grupa i to je ono na čemu su kroz istoriju vazda počivali ti mračni savezi svetovnih i duhovnih vlasti. Postoji jedna dobro poznata anegdota iz crkvene istorije koja govori o tome kakav treba da bude odnos Crkve, a naročito jerarhije, prema državi i društvu i kako se to vera prevodi, kako rekoh, u socijalnu stvarnost. Glavna ličnost je Sv. Vasilije Veliki, jedan od najznačajnijih teologa četvrtog veka. Modest, prefekt Istoka, isleđivao je u ime cara Valensa kesarijskog arhiepiskopa Vasilija kao vodećeg predstavnika protivnika careve verske politike. U carevoj i Modestovoj sviti bilo je mnoštvo episkopa i sveštenika, njihovih pristalica, koji su igrali ulogu svojevrsnog putujućeg crkvenog suda i sabora. Na pretnje konfiskacijom imovine, progonstvom i smrću Vasilije je odgovarao tako hrabro da je razoružani Modest na kraju u čudu uzviknuo kako niko nikada nije tako razgoravarao sa njim. Vasilije je na to, pred mnoštvom episkopa ulizica, odgovorio kratko: "To je zato što se nikada do sada nisi sreo sa episkopom." No, treba da znamo još nešto: nije samo Vasilijeva hrabrost Modestu i Valensu vezala ruke; oni su znali da iza njega stoji armija siromašnih i odbačenih kojima je Vasilije posvetio Vasilijade, svoje životno delo. A te Vasilijade nisu nikakav teološki spis, već je to bio kompleks naselja za ljude sa društvene margine izgrađen sredstvima Vasilijeve porodice i Kesarijske crkve, naselja u kojima su oni mogli živeti, hraniti se i raditi na način dostojan čoveka.

- Do napretka, do pozitivne promene motivisane uverenjima (što je ovde slučaj) nikada i nije došlo glatko, bez nekakve revolucije. Pozicije moći su po svojoj prirodi takve da je njihov osnovni imperativ da se održe, a uverenja kompromituju moć jer uvode princip koji je iznad, koji je korektiv, nešto u odnosu na šta bi trebalo da vrednujemo, sagledavamo i menjamo sebe. I to je nezgodno. Skoro da nema nijednog proroka u Starom Zavetu koji je mirno skončao. Ako pogledamo Novi Zavet i istoriju Crkve, najveći protivnici promena koje su donosile duhovnu obnovu bili su ljudi na pozicijama moći u verskim zajednicama. U čemu je problem? Crkva vekovima živi socijalnu paradigmu koja je njenoj prirodi strana. Novi Zavet ima ideal društvenog poretka koji se manifestuje kroz ideju služenja što je način da se suprotstavite izvoru svakoga zla – dominaciji čoveka nad čovekom. Možemo reći da je novozavetno učenje politička doktrina koja svakoj vlasti suprotstavlja ideal služenja i na toj doktrini čitava zajednica treba da počiva. Koji hoće među vama da bude prvi, neka vam bude sluga, to je rečeno veoma eksplicitno. Stalno se suočavam sa tim da treba da objašnjavam zašto ono što je rečeno i napisano nedvosmisleno jasno shvatam bukvalno. Nego kako? Raspravljamo o suptilnim teološkim problemima, ponekad i suptilno izmišljenim, a ono što je eksplicitno rečeno ostavljamo sa strane. Danas smo čitali odeljak iz Evanđelja u kojem Isus kaže da ko hoće da posti mora to da čini tako da niko od ljudi ne zna da on posti. A nama je danas post javna manifestacija pobožnosti. Ima još mnogo primera. Često razgovaram o ovome sa studentima – to što postoji takav konsenzus negiranja u vezi sa onim što je važno, dok se istovremeno tako žustro raspravlja o sasvim marginalnim pitanjima (forma posta, kalendar...) samo govori o tome u koliko se dubokoj krizi nalazimo.

- Niko ne dovodi u pitanje Jasenovac i sve užase koji su se desili Srbima u NDH, ali ako ćutimo o zločinima koje smo počinili kao narod ili, ako je lakše, koje je neko u naše ime počinio, ne kompromitujemo li time i svoje žrtve? Zar Evanđelje ne kaže eksplicitno: šta hoćete da vama čine ljudi, činite i vi njima tako. Šta mi hoćemo? Da dođu svi da nam se klanjaju, da priznaju naša stradanja? Čak i ako hoćemo da nam se klanjaju, moramo prvo mi da se poklonimo njima. Nije više reč o tome šta je ko kome uradio, već je reč o stavu i odnosu prema drugom, a to je valjda suština verovanja, jer vera je usmerenost celokupnog bića ka Drugome. Mi se i danas rado sećamo banjalučkog biskupa Alfreda Pihlera kao pravednika koji je šezdesetih godina pozvao svoju zajednicu da se javno izvini za zločine koje su počinile ustaše ili muftije Šefketa Kurta koji je rizikovao život da bi spasao tuzlanske Srbe od pokolja. A ko je od nas spreman da bude naš Pihler ili Kurt? Ili možda mislimo da nema potrebe...

- Imamo LGBT premijerku, ali ne zbog toga što smo od ubij pedera! za nekoliko godina evoluirali do uviđanja elementarne činjenice da postoji populacija koja ima svoja legitimna prava koja nikoga ne ugrožavaju, već zato što ovde vlast definiše šta je to prihvatljiva drugačijost, a šta nije. A kada pravo na drugačijost postane privilegija onda je to početak kraja svakog pluralizma u društvu. Vlast je kriterijum sveopšte realnosti jer je moć merilo istine. O vrednostima se govori samo kada se postavi pitanje ko je taj ko ih definiše. A valjda vrednosti, ukoliko su vrednosti, postoje po sebi i nisu nešto što se propisuje, već prepoznaje. I ovo naše propadanje, ovo gde smo sada, posledica je našeg isuviše dugog prepuštanja i očekivanja da uvek nekakva vlast rešava naše probleme. Kada shvatimo da je ipak do nas i do naše odgovornosti bez koje nema nikakve slobode, onda ćemo moći da promenimo ovo u čemu smo.

- Mi [u Pravoslavnoj crkvi na svetskom nivou] de facto imamo raskol koji se još uvek nije formalizovao. Tragedija je u tome što ne postoje saborski mehanizmi koji bi to sprečili, a oni ne postoje zato što pravoslavne crkve uglavnom žive neke izmeštene živote, u idejnom i istorijskom smislu. Carigradska patrijaršija živi zlatno doba Vizantije, Moskovska je zaboravila da se dogodila 1917. godina i vratila se u čelični zagrljaj države, a druge se crkve uglavnom još uvek bave devetnaestovekovnim nacionalnim pitanjima. Učaurene su u prošlim vremenima i žive izmešteno. Iako je ljudima koji se bave teologijom i crkvenom problematikom to možda blisko, pitam se kako sa javnošću komunicira poruka ljudi koji o sebi govore u množini i potpisuju se "božanstvenim" rukama sedeći na "najsvetijim" tronovima? Nije li to atak na realnost? Naravno, slične primedbe možemo da uputimo i Rimokatoličkoj crkvi, ali se tamo ipak o svemu ovome neuporedivo više govorilo, a mnogo toga se i uradilo. Drugo je pitanje da li je moglo i moralo još više. Pravoslavna crkva je pedeset godina sazivala Sabor da bi se na kraju pokazalo da je moguće "dogovoriti se" samo o onome u vezi sa čim i inače nije bilo spora. Aleksandar Šmeman je pre pedesetak godina stanje u pravoslavlju opisao rečima konfuzija i kriza, rekavši da je jedino dobro to što njima naprosto mora uslediti nekakvo buđenje. Danas se suočavamo sa još dubljom konfuzijom i krizom nego pre pedesetek godina, no, verujem da to i dalje ne znači da neće biti buđenja. Naprotiv. Mora ga biti, jer buđenje je sada pitanje opstanka.


Pripremio: Prometej.ba