(1)

Postoje pojmovi koji otkrivaju i pojmovi koji skrivaju. Oni koji razbistre, i oni koji zamute društvenu stvarnost. A postoje i pojmovi koji su po sebi mutni, zloćudni i otrovni. Jedan od takvih zlih i naopakih pojmova jeste i – „autošovinizam“.

Njega je skovao novinar i predavač Zoran Ćirjaković još 2006. godine, i to zbog suočavanja sa vlastitom prošlošću kao ratnog izveštača za američki magazin Njuzvik, pošto je u međuvremenu antikolonijalno „srbnuo“. Prvobitno, Ćirjaković jeste krajnje razborito tumačio šta je svojim neologizmom hteo da kaže. Međutim, „autošovinizam“ je ubrzo nadživeo svog tvorca, raširio se po umovima one nacionalističke i konzervativne elite, da bi se najzad zalepio na Tvitere i ostale internete kao smrad na majmuna. Postao je jedna maligna etiketa, a zatim i patogeni ili viralni mim, za vaskoliku političku denuncijaciju i društvenu defamaciju.

Drugim rečima, fekalija je pogodila ventilator. Razgovore na temu autošovinizma svojevremeno su organizovali i Nova srpska politička misao i Radio Beograd 2. Okrugli sto „Autošovinizam i kosmopolitizam“ organizovala je Matica srpska, a tribinu „O srbofobiji i autofašizmu“ Fakultet političkih nauka, time pripisujući ovom konceptu i šatronaučnu relevantnost. Za Slobodana Antonića, Ćirjaković je svojim neologizmom „pojavu doveo do pojma“, u pitanju je bila „savršena reč“ („koja ih najviše nervira“), zbog čega mu i poručuje: „Ćiro, care!“. S druge strane, izvrsne kritike ovog fenomena, koncepta i etikete napisali su Tomislav Marković, Mark Losoncz, Dario Hajrić i drugi.

O čemu se tu radi? Na prvi pogled, „autošovinizam“ bi valjda imao da označava izvesnu „mržnju prema sopstvenom narodu“. Otprilike kao što je to „šovinizam“ nekakva bolesna mržnja prema drugim narodima. I sad, obe mržnje jesu po definiciji ekstremne, patološke, virulentne i moralno problematične. Pa hajde da onda ne mrzimo ni sebe ni druge, u nekakvoj varijanti jeftine, lajfkouč psihologije, te mira u svetu i spašavanja delfina. Zvuči zgodno, zar ne? Pa, ne. I to iz jednostavnog razloga da takvog autošovinistu niko, nikad i nigde – nije ni video ni čuo.

Ovakav misteriozni samomrzac ili samomrzitelj u potpunosti je jedno mitsko biće. Fikcija, mašta, kreatura, konstrukt, podvala, paravan, patka, psina, falsifikat i fantazmagorija. A nekima i fetiš i fiksacija. I ona živi samo po umovima srpskih nacionalista i obitava po pratećim bespućima srpskog interneta. Na primer, da li je neko zaista upoznao komšiju Srbina sa trećeg sprata koji nas sa, recimo, petog sprata šovinistički mrzi? I to samo zato što smo i mi sami – Srbi? Prodavačicu Srpkinju u dragstoru, koja svoje mušterije takođe rasistički prezire, upravo zato što su Srbi? Učitelja ili profesora Srbina koji šovinistički mrzi svoje srpske učenike ili studente? Instruktora vožnje koji ovako mrzi svoje polaznike? Advokata svoje klijente? Lekara svoje pacijente? Novinara svoje čitaoce? Roditelje Srbe koji mrze svoju etnički srpsku decu? Pobogu i dođavola, pa gde to ima? Tačno nigde.

Tribalizam, te rasna i etnička mržnja i diskriminacija postoje u svim, a posebno u postkonfliktnim društvima kakvo je i naše. Ali su za njih opet potrebni – Drugi. I koji su tada mentalno percipirani kao opasni, nakazni, odvratni, neverni i zli neprijatelji ili kao neljudi uopšte. Jer i za etničku mržnju, kao i za tango, uvek je potrebno dvoje. Ali, ko su onda ti mrski Drugi u „autošovinizmu“? „Autošovinizam“ zato ima i jedan nepremostivi logički problem.

Naime, svaki šovinizam (pa valjda i taj samomrzeći), mora da ima i svoj subjekat i svoj objekat (mržnje). Subjekat smo Mi, a objekat su Oni. Međutim, u tzv. autošovinizmu, i subjekat i objekat su doslovno isti. Zbog čega zapadamo u nerazmrsivu aporiju, i zariba nam mozak. Jer, ukoliko su ti Drugi koje mrzimo npr. „Srbi“ – a ko smo to onda Mi? Da li autošovinista Petar Petrović tada mrzi i samoga sebe, Srbina, ili samo Druge Srbe? A ko je onda on? Neko Treći? Neko Prvi? I nije li on tada samo još jedan obični rasista, elitista ili – šovinista? Pa čemu onda „auto“ u „autošovinizmu“?

Autošovinizam kao pojam zato i bukvalno ne postoji. Ni u drugim jezicima i njihovim vokabularima, baš kao ni u društvenim naukama. Možda zato što je nepotreban, koliko i besmislen? Uostalom, mržnja prema ljudima oko sebe, dakle i prema svojim sunarodnicima, već se uveliko naziva – mizantropija. A patološka želja za nanošenjem bola i patnje samome sebi tada je – mazohizam. Dok, poput homofobije, islamofobije, amerikanofobije itd, negativna osećanja ili mržnja prema isključivo Srbima, bez obzira na to ko ih oseća, zaista mogu da se nazovu – srbofobija.

Zatim, smatranja da je naša lična kultura superiornija od kulture većine pripadnika našeg naroda jednostavno su – elitizam. Ili kultur-rasizam. Dok psiholozi ono arogantno ili nadobudno verovanje da smo mi lično, kao osobe u celini, nadasve bolji od naših sunarodnika nazivaju – egocentrizam ili narcizam. I sve to počiva na jednoj univerzalnoj ljudskoj pristrasnosti, a koja se u nauci naziva i efekat natprosečnosti ili iluzija superiornosti. Primera radi, čak 90 odsto vozača smatraju da su oni sami bolji ili natprosečni vozači od većine svojih sunarodnika, što je i statistički i logički nemoguće. Da li su onda i oni – „autošovinisti“?

Najzad, problematičan je čak i sam pojam – šovinizma. Dotični vodi poreklo od prezimena izvesnog Nikolasa Šovena, francuskog vojnika i turbopatriote koji je decenijama ratovao za Napoleona. Iz ovih ratova se bio vratio brutalno izranjavan, osakaćen i unakažen, ali je zato ostao naivni i fanatični rodoljub uprkos svim svojim nedaćama i skromnoj penziji kao ratnog veterana. Međutim, kvaka je u tome da taj Nikolas Šoven – nikada nije ni postojao! I on je takođe samo plod mašte ili izmišljen lik, kao dežurni predmet sprdačine u komedijama po francuskim pozorištima u 19. veku. Dakle, i Šoveni su samo fikcija. A svakako nećemo daleko dogurati ukoliko svoj pojam gradimo na onom koji je već problematičan i sporan. I zato, „autošovinizam“ nije ni nekakva mizantropija, ni mazohizam, ni srbofobija, ni kultur-rasizam, pa čak ni famozni šovinizam, niti bilo šta slično.

Ne, u pitanju je nešto sasvim drugo. A opet ništa novo ili što u našoj Republici nije već viđeno. Autošovinizam je samo još jedna etiketa za kritičare velikosrpskog nacionalizma. Kao i za kritičare tragičnih posledica tog nacionalizma, kao savesnog, moralno odgovornog, personalno rizičnog, ali i upornog podsećanja na etnički motivisane zločine pripadnika sopstvenog naroda tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. I to je sve. U širem smislu, „autošovinizam“ eventualno jeste i popularna i pežorativna etiketa za sve one kritičare vladajućih svetonazora i dominantnih vrednosti u srpskoj politici, kulturi, umetnosti i tradiciji.

„Autošovinisti“ su, dakle, samo kritičari srpskog nacionalizma i/ili kritičari sociokulturnog mejnstrima u Republici Srbiji. Ništa više, i ništa manje. I kakvih je, srećom, bilo i (pre)ostalo odvajkada. Baš kao što i konceptualni, teorijski i praktični obračuni sa njima traju od kada je moderne Srbije, a možda i sveta. Da li nam onda zaista trebaju još jedna (ne)vešta himera, lažni koncept, pseudonaučni malignitet, ili samo zgodniji, a mnogo kvarniji sinonim za starog, dobrog petokolonaša, neveru, poturicu, antisrbina i izdajnika, sa sve stranim plaćenikom? I nismo li na tom užetu već visili? Pošaljimo zato taj podli i besmisleni pojam dođavola, tamo gde mu je i mesto.


(2)

Zašto kažemo „autošovinisti“, a mislimo „izdajnici“? Jer za ovakve moralno i politički nepodobne kreature, već smo imali tušta i tma etiketa. Ovo su (i bili i ostali) mondijalisti, globalisti, građanisti, drugosrbijanci, liberali, komunjare, samoporicači, ljudskopravaši, loši Srbi, slučajni Srbi, antisrbi, nesrbi, ustaše, Šiptari, Evropejci, NATO lobisti, unutrašnji neprijatelji, petokolonaši ili, naprosto i staroškolski, domaći izdajnici i strani plaćenici. Ako ne i same snage haosa i bezumlja, te nacionalni izrodi kojima se redovno broje krvna zrnca, lojalnosti i patriotizam na jednom etnonacionalnom kantaru. Da li onda zaista treba da iznenađuje što o „autošovinizmu“ najčešće svedoče i drobe upravo – šovinisti, odnosno nacionalisti?

Ili, kako to da su dežurni autošovinisti nekako uvek i po pravilu i modernisti, kosmopolite i antinacionalisti poput npr. Bogdana Bogdanovića, Ivana Đurića, Radomira Konstantinovića, Bore Ćosića, Aleksandra Tišme ili Vidosava Stevanovića, odnosno Latinke Perović, Vesne Pešić, Dubravke Stojanović i mnogih drugih? Uzgred, po toj nakaradnoj logici, kvalifikuju li se za autošoviniste i Mirko Kovač, Filip David i Laslo Vegel? Ili su, kao „nesrbi“, oni tada samo – šovinisti? Zatim, da li je to autošovinista bio i Dimitrije Tucović sa „Srbijom i Albanijom“ u kojoj početkom 20. veka oštro kritikuje nacionalističku politiku Srbije? A Jovan Sterija Popović sa „Rodoljupcima“? Radoje Domanović sa „Mrtvim morem“, „Stradijom“, i „Razmišljanjem jednog običnog srpskog vola“?

I da li su to onda autošovinisti bili i Emil Zola, Mark Tven, Erih Marija Remark, Jaroslav Hašek, Tomas Man, Džordž Orvel, Ernest Hemingvej, Bertold Breht, Žan-Pol Sartr, sve do jednog glasni antiratni kritičari vladajućih nacionalizama i militarizama u svojim državama i društvima? Da li su autošovinisti oni Amerikanci koji izdašno kritikuju američku (geo)politiku i strukturni rasizam? Noam Čomski, na primer? Hauard Zin, čija popularna „Narodna istorija Sjedinjenih Država“ (1980) predstavlja kritiku „fundamentalno nacionalističke glorifikacije naše zemlje“? Sto mu gromova, da li su autošovinisti bili i Nelson Mandela i Martin Luter King?

I jesu li i antiratni filmovi „Dr Strejndžlav“, „Apokalipsa danas“, „Lovac na jelene“, pa i prokleti „Rambo“ (prvi deo), takođe samo autošovinističke pokretne slike? „Američka lepota“ sa svojim motivom nakaradne i seksualno patološke američke suburbije? Mirovnjaci Bob Dilan i Džon Lenon, ili samo Rođen u Americi Brus Springstin, a koji zapravo želi da „pljune u lice“ svojoj „pustari“ od zemlje u brutalnoj Badlands? Dokle onda taj autošovinizam, dođavola, seže? I kako to da smo ga baš samo mi u Srbiji, bili primetili, etiketirali i prozvali?

Uzgred, nešto konceptualno najbliže srpskom (ili Ćirjakovićevom) pojmu „autošovinizma“ tada je kontroverzni termin „samomrzećeg Jevrejina“ iz 1930-ih godina. Ovaj pojam tada se odnosio na Jevreje koji, da bi se dodvorili većinskom narodu, negiraju, preziru ili poriču svoj jevrejski identitet i poreklo. I kritični su prema cionizmu ili jevrejskom nacionalizmu, te sekularno i moderno ne bendaju jevrejske tradicije i verovanja. Zvuči poznato? Međutim, u pitanju je i pojam koji odiše, koliko i zaudara na antisemitizam, dok istovremeno implicira i tzv. „dobre“ i „loše“ Jevreje. A što je uže na kojem smo ovde već visili, razlikujući one „dobre“ i „loše“ Srbe. Umemo li bolje od toga?

Pravo pitanje zato i nije šta autošovinizam jeste, već čemu autošovinizam služi. A to je već stari-dobri napad na ideološke neistomišljenike. Sve u oblandi, celofanu ili pod krinkom jednog pojma koji zvuči naučno, iako ne označava ništa (novo). Autošovinizam, ali i šovinizam, zato je samo karikaturalna i mitološka babaroga koja (in)direktno opravdava – nacionalizam. Kao nepostojeća i potpuno izmišljena verzija nacionalizma, poput fiktivnog „Nikolasa Šovena“ (koji nikada nije ni postojao), ona služi jedino tome da bi se nacionalizam i njegovi zločini nekako oprali, umili i učinili prihvatljivim i seksepilnijim. I „autošovinizam“ je tada poput bikinija, jer pokazuje svašta, ali ne otkriva ništa.

Ona stvarna ili latentna društvena funkcija pojma „autošovinizam“ zapravo je i napad na pluralizam mišljenja, verovanja i osećanja. A što je možda i dugoročno najopasnije od svega. Naime, stvar koju ona jeftina kritika autošovinističkog uma nikako ne može da ukapira, niti da podnese, jeste da u našem društvu uopšte postoje neki ljudi koji jesu etnički Srbi, ali koji nisu velikosrpski nacionalisti. Da postoje Srbi koji radije pišu latinicom. Koji ne veruju u boga i ne slave slavu. Kojima je uzor Teodor Ruzvelt, a ne Stefan Nemanja. Koji radije slušaju Pola Makartnija, nego patrijarha Pavla. I koji odvažno progovaraju o zločinima Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, te Veselina Šljivančanina i Ratka Mladića. Da zaista, iskreno i bez zezanja, postoje neki (mnogi?) Srbi koji uopšte ne maštaju, niti vlažno sanjaju o Velikoj Srbiji. Koji se ne pale, niti im se diže na mržnju i rat, već jedino na ljubav i mir.

Jednom za svagda, „autošovinisti“ iz nacionalističkih fantazmagorija ne mrze Srbiju i ne mrze Srbe. Okej? Već samo imaju – ili imamo – malkice drugačije političke vrednosti od onih koje su u Srbiji hegemone već najmanje tri decenije. Drugačije ideje, verovanja, osećanja i zamisli o tome kako bi ovo društvo trebalo da izgleda i koji su njegovi osnovni problemi. Kako da se razvija i kome da se geopolitički prišljamči u toj nekoj budućnosti. Mi, pojedini univerzitetski profesori, novinari, kolumnisti, književnici, umetnici i svi ostali koji smo komotno etiketirani kao „autošovinisti“, samo smo nepopularni kritičari ideologije, politike i vrednosti velikosrpskog i svakog drugog nacionalizma. Imamo li nekakvo ljudsko i moralno pravo na to? Ili ne?

I ko zna, možda i nismo u pravu? Ali, samo zbog toga u šta verujemo, i o čemu pišemo i otvoreno govorimo, mi jednostavno nismo nekakvi izdajnici, mrzitelji, hejteri, rušitelji, izrodi, antisrbi, petokolonaši, samoporicači, niti (auto)šovinisti, naprotiv. Uostalom, redukujmo sve do apsurda, jer zašto da ne? Sa ove distance, ima li većih „autošovinista“ od Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Željka Ražnatovića Arkana ili Vojislava Šešelja? Koji su i druge, ali i svoj sopstveni srpski narod bili izolovali, opljačkali, osiromašili, unazadili, zapustili, pa i izdašno ubijali u ime jedne državne veličine izmaštane po udobnim akademijama i salonima? Kao i u ime nešto tuđe bele tehnike i videorekordera usput? Koji su, granatiranjem Dubrovnika, Vukovara i Sarajeva, navukli stigmu kriminalaca i zločinaca celokupnoj naciji? Šta ćemo ukoliko se pokaže da je onaj odistinski „autošovinizam“, kao mržnja prema sopstvenom narodu, zapravo i ponajpre – velikosrpski nacionalizam?

I zato, i nazovimo i prozovimo „autošovinizam“ onim što on zapravo i jeste. A to je jedan možda verbalno veštiji, i šatro neutralniji, ali opet podjednako kvarni termin za – antisrpskog izdajnika u okvirima hegemonije srpskog nacionalizma. Zato što je za nacionalistički um očigledno i posve neshvatljiva sledeća stvar. Da je sasvim moguće živeti, i nešto govoriti i pisati, a usput – ne mrzeti narode. Ni svoje, ni ostale. Niti u regionu, ni u svetu. Već da je zaista moguće samo mrzeti ili kritikovati određene (veliko)državne politike. Dakle, ne mrzeti nacije, već nacionalizam. Otuda je „autošovinizam“ samo još jedan mentalni malignitet u nizu i antologiji dežurnih podvala u našem društvu. Jedna besna, prljava i masna etiketa, te lukavstvo onog zatucanog uma u kojem su prosto nepodnošljivi – šta? Pluralizam, antinacionalizam, prosvetiteljstvo, modernost i kosmopolitizam. Pojam „autošovinizam“ zato jeste jedna himera, magla i svojevrsna ništica. Ali ga to ne čini manje podlim, opasnim i zlobnim. Otarasimo ga se već jednom.

Prenosimo s portala Autonomija.info

Prvi dio objavljen je 27. 12. 2020, a drugi dio 3. 1. 2021.