Na uspešno realizovanom etničkom čišćenju teritorije Nagorno-Karabaha vlastima Azerbejdžana čestitao je Vuk Jeremić. On je to čišćenje nazvao akcijom. I posebno je pohvalio spremnost tamošnjih vlasti da Jermenima koji žele da ostanu to omoguće, a da onima koji žele da odu, otvore put za odlazak. Tako izgleda etničko čišćenje u interpretaciji Jeremića. Tople čestitke za etničko čišćenje Jermena Azerima je poslao i Dodik. Jeremić i Dodik na istom zadatku. Samo, Jeremić se u Srbiji (lažno) predstavlja kao opozicionar, dok se Dodik čvrsto naslanja na ovdašnji režim.

S druge strane, i Dodik i Jeremić su – recimo to tako, jednostavno, bez suvišnih ograda – ruski ljudi na Balkanu. Dakle agenti iste one Rusije koja se tobože starala za sigurnost Jermena i oko Nagorno-Karabaha držala svoje takozvane mirovne snage u pokušaju da odgovori Azere od mogućeg napada. To se završilo tako što je već više desetina hiljada Jermena iz Nagorno-Karabaha prešlo u Jermeniju, a očekuje se da će i preostali, dakle sve zajedno preko sto hiljada ljudi, uskoro zauvek otići u susednu zemlju. To je dakle etničko čišćenje po definiciji. Jeremić bi rekao da oni idu svojom voljom. Neka pogleda slike.

Te slike, ko god hoće da vidi, slične su slikama iz 1995, kada su Srbi „svojom voljom“ u koloni napustili Hrvatsku. Mogli bi sad Jeremić i Dodik, s par decenija zakašnjenja, da čestitaju i hrvatskim vlastima za akciju koju su uspešno izvele, ali to ne rade. Nije to isto kada „svojom voljom“ odnekud odlaze Srbi i tamo neki Jermeni. (Ili, kad smo već kod presedana, kada Rusi otimaju tuđu zemlju, i kada to radi neko drugi.)

Kada Jeremić i Dodik čestitaju Azerbejdžanu, da li se to oni rugaju Rusima? A kada pozivaju Srbe da okrenu leđa Zapadu i okrenu se Rusima i prigrle ih kao spasioce, da li se rugaju Srbima? Ili su njih dvojica samo principijelni, onako kako Vučić objašnjava da treba biti (krnjavo) principijelan – pa Azerbejdžanu čestitaju što je vratio suverentitet nad celom svojom teritorijom (makar i po cenu proterivanja čitave jedne etničke zajednice), dok to priželjkuju i za Srbiju – da „vrati“ suverenitet nad teritorijom Kosova (svakako bez ijednog Albanca na njemu). Azerbejdžan živi srpski „rodoljubivi“ san Dodika i Jeremića.

Naravno, ne pada Dodiku i Jeremiću na pamet da bi se na Azerbejdžan moglo ugledati i Kosovo u pokušaju da vrati suverenitet nad svojom teritorijom na severu. Nešto od toga upravo gledamo ovih dana, za šta je kosovskim vlastima dobar razlog dala pogibeljna akcija naoružanih Srba. Oni su bez ikakvog smisla pokušali da postave granicu na jednom lokalnom mostu na ulasku u jedno selo. Što se sve završilo ozbiljnim krvoprolićem i izgubljenim životima. Razume se, treba žaliti za svakim izgubljenim životom, ali na jednoj strani su ipak bili napadači koji su pucali da ubiju – policajca.

To svako zna, pucati u policajca u simboličnoj ravni isto je što i pucati u državu. Reakcija kosovskih vlasti bila je razumljiva i očekivana, za sve izuzev za vlasti u Beogradu. Trebalo je možda da akcija na mostu bude početak nekakvog azerbejdžanskog scenarija na Kosovu, što će možda na kraju i ispasti, ali s promenjenim ulogama „suverenista“ i počišćenih „drugih“, nego što je u prvobitnom rodoljubivom srpskom snu bilo zamišljeno. Hoće li onda Jeremić i Dodik čestitati Kurtiju na uspešnoj „akciji“? Obična skica pomogla bi Jeremiću i Dodiku da shvate kome su čestitali, kada su čestitali Azerbejdžanu.

Iza Azerbejdžana stoji Turska, a iza Turske, naravno, ovde omraženi NATO, večni, dakle s prefiksom „arhi-“ srpski neprijatelj. Čestitajući Azerbejdžanu, Jeremić i Dodik čestitaju u stvari Turcima i NATO-u. Kako s tim činjenicama izlazi na kraj njihova principijelnost? Na proterivanje Jermena praktično ceo svet ostaje nem. Baš onako kako je nem stajao i onomad kad su Srbi „dobrovoljno“ (šta kažu Jeremić i Dodik, je l tako bilo?) napuštali Hrvatsku. Pa zar elementarna empatija, makar i rodoljubiva, makar i slepo nacionalistička nije mogla njima dvojici da zaustavi ruku koja je pisala čestitku?

Ali, to je slučaj sa srpskim rodoljubivim snovima: uprkos logici, uprkos očiglednim analogijama, domaći rodoljubi vide samo ono što žele da vide (to je ta skučena, tupava vizura srpskog stanovišta) i šalju čestitke drugima kao da ih šalju sebi za ono što bi voleli da su uradili ali nisu. Tako je očigledno da se analogija mora vući između Nagorno-Karabaha i severa Kosova, između Jermena iz Nagorno-Karabaha i Srba sa severa Kosova, i jednih i drugih pod „zaštitom“ Rusije. I sasvim je izvesno, ako se nastavi sa scenarijem koji je na Kosovu pušten u pogon u nedelju 24. septembra, da će i Srbi završiti kao Jermeni.

Svojim čestitkama, Jeremić i Dodik, i svi ostali koji razmišljaju kao njih dvojica, pokazuju da zapravo takav ishod priželjkuju za sever Kosova. A iz nesreće Jermena bi se moglo zaključiti samo jedno: odmah prihvatiti sporazum s Kosovom (uključujući i praktično, ako ne baš i formalno priznanje) i tako zaštiti Srbe na severu, na jugu… bilo gde na Kosovu.


Dejan Ilić, Peščanik.net