"Ovde nemaš mnogo o čemu da razmišljaš, osim kako da zaradiš novac i na šta da ga potrošiš!", objašnjava mi život u "mekoj autokratiji", kako je režim u Dubaiju krstio Beograđanin koji već osam godina radi u ovom emiratu.

On ima uspešan privatni biznis, žena mu radi u banci i dobija pet puta veću platu za isti posao u istoj banci u kojoj je radila u Srbiji. Sa dve plate, oni sa dvoje dece žive više nego dobro – putuju gotovo svaki vikend, imaju veliki stan, deca im idu u dobre strane škole... "Sloboda medija, izbori, prava manjina, ništa od toga ovde nije tema niti se bilo ko opterećuje pitanjima iz tog korpusa!", kaže moj sagovornik dok ispijamo kafu na terasi hotela sa pogledom na Dubai Marinu.

Ako bismo danas anketirali građane Srbije ali i velikog broja drugih posttranzicionih zemalja, verujem da bi nakon svih iskustava koje su imali proteklih decenija odgovori bili slični: daj nam da dobro živimo, kvalitetno školujemo decu i putujemo, pa nam demokratija, sloboda govora i ljudska prava neće biti previše bitni!

Momenat koji Dubai danas izdvaja od većine zemalja na Bliskom istoku jeste njegova multikulturalnost. Od 2,9 miliona stanovnika lokalni Arapi čine samo 15 odsto, ostalo su stranci iz celog sveta: većina (85 odsto) su pripadnici različitih azijskih naroda (Indija, Pakistan, Bangladeš. Filipini, Šri Lanka...), ostatak su zapadnjaci (Evropljani, Amerikanci...), Iranci, Afrikanci... Pored dominantne islamske religije, svoje bogomolje ovde imaju hindusi, budisti, siki, katolici, pravoslavci, protestanti... Ova etnička i verska šarolikost podseća na nekadašnje multinacionalne imperije (Otomansko carstvo) ili pak na internacionalne zone kakav je bio Tandžir u Maroku od 1924. do 1956.

Sasvim je sigurno da će istoričari, ekonomisti i sociolozi jednog dana analizirati slučaj uspešnosti Dubaija u kontekstu ova dva momenta – "meke autokratije" i multietničnosti.

"Moje ime je Ahmed! Koji broj pancerica nosite?", postavio mi je pitanje, kakvo baš i ne očekujete na ovim meridijanima, momak koji radi na izdavanju ski-opreme u zatvorenom skijalištu u sastavu Emirates Malla. Prvi put sam ovde skijao pre 13 godina, lečeći mamurluk dan nakon svadbe Jelene Jakovljević, mis Jugoslavije 1998. rodom iz Žablja, i Saida Bin Draija, sina ministra protokola šeika Rašida od Dubaija, prvog vladara ovog emirata nakon oslobođenja od britanske kolonijalne vlasti. Bizarno iskustvo skijanja u zemlji u kojoj dnevne temperature u maju dostižu 40 stepeni, ponovio sam i ovog puta.

Dok večeramo u dvorištu njihove vile na veštačkom poluostrvu The Palm, Said, koji je često igrao polo sa princom Čarlsom a druži se i sa njegovim sinovima Vilijemom i Harijem, priča mi kako je nivo bezbednosti u emiratu verovatno najviši na svetu. Desilo se, na primer, da je čovek ostavio u taksiju tašnu sa milion dolara, i bila mu je vraćena. Sve je pokriveno kamerama, policija je veoma revnosna a opet ne previše upadljiva i zaista imate osećaj da ste na najbezbednijem mestu u današnjem nesigurnom svetu.

Koliko su snage reda u ovom emiratu ekspeditivne, svedoči i slučaj golih Ukrajinki s početka aprila. Naime, grupa nagih žena pozirala je fotografu (Rusu) na balkonu iznad Dubai Marine, naočigled stanara okolnih zgrada, a snimci ovog foto-sešna za rekordno vreme obišli su društvene mreže. Lokalna policija je potvrdila da su učesnici ovog incidenta uhapšeni, upozorivši da je takvo nedolično ponašanje neprihvatljivo i da ne odražava vrednosti i etos društva UAE. Ipak, ako je suditi po broju poruka koje sam na Instagramu dobio sa ponudama za specifične vrste masaže od strane devojaka koje se ovde time bave, očigledno je da u vrednosti i etos društva UAE nije baš lako uveriti sve koji ovde žive ili pak dolaze kao turisti. Ove devojke, od kojih je većina iz Istočne Evrope, proveravaju ko se od muškaraca čekirao na društvenim mrežama u nekom od ovdašnjih hotela i šalju im direktne poruke sa ponudama za "masažu".

Kada sam stao pred Burdž Kalifu, najvišu zgradu na svetu koja oblikom i visinom podseća na onu biblijsku, setio sam se Brojgelove slike Kula vavilonska koju uvek obiđem u Kunsthistorische Museumu u Beču. Investitori ove savremene Kule vavilonske nisu bili sujeverni: najvišu zgradu na svetu zidali su ljudi različitih vera, nacija i jezika i nije se stvorio metež među njima o kome priča Biblija. Na samom ulazu u Burdž Kalifu nalazi se fotografija šeika Muhameda Bin Rašida i poruka: "Reč ‘nemoguće’ ne postoji u rečnicima lidera. Bez obzira na to koliko su izazovi veliki – jaka vera, posvećenost i hrabrost će ih nadjačati!"

UAE su u samom vrhu po broju vakcinisanih – trenutno je 39 odsto stanovništva revakcinisano. Ispred njih su samo britanske kolonije (Gibraltar, Bermuda, Foklandi...), Izrael, Čile i San Marino. Epidemiološke mere se sprovode bespogovorno na svakom mestu, pa u tom kontekstu nadrealno deluje reklama u baru na plaži za "korona" pivo i slogan: "This is living". Hoteli su puni gostiju i možete da čujete gotovo sve evropske jezike, pa naravno i srpski. Od pre par meseci Dubai je zapljusnuo i talas izraelskih turista, koji su nakon potpisivanja "Abrahamovog mirovnog sporazuma" (po Abrahamu, ličnosti iz Starog zaveta koja je zajednička hrišćanima, muslimanima i Jevrejima) o normalizaciji odnosa između Izraela i UAE, preplavili ovdašnje hotele i tržne centre.

Gotovo sve vreme tokom pandemije, izuzev prvih nekoliko meseci, Dubai je bio omiljena opcija za mnoge turiste: toplo i u novembru i decembru, antiepidemiološke mere razumne, a relativno blizu Evropi. Prepričavaju mi domaćini da je jedan broj srpskih zvaničnika spojio lepo i korisno pa su o državnom trošku boravili u Dubaiju tokom uskršnjih i prvomajskih praznika, spretno zakazavši sastanke u vezi sa projektom Dubai Expo baš u vreme kada su u Srbiji neradni a ovde radni dani.

Ujedinjeni Arapski Emirati očekuju mnogo od Dubai Expoa koji je sa 2020. pomeren na ovu godinu, ali i od Svetskog prvenstva u fudbalu u Kataru 2022, jer se veruje da će većina posetilaca zbog manjka kapaciteta ali i zabavnih sadržaja u ovoj zemlji provoditi pauze između fudbalskih utakmica u mnogo liberalnijem i opuštenijem Dubaiju. Ipak, sasvim je sigurno da ukrajinskim navijačicama neće pasti na pamet da se fotografišu nage na terasama.

Robert Čoban, VREME