Staljin – revolucionarni realpolitičar i(li) grobar revolucije?
Vera u Staljina u to doba bila je snažna: stotine hiljada ljudi bile su spremne da napuste svoja rodna mesta, svoju porodicu i prijatelje, da bi na nekom drugom kraju sveta poginuli sa Staljinovim imenom na usnama. Međutim, kult Staljina nije bio samo kult ličnosti: Staljin je predstavljao oličenje ideje komunizma
Da bi se razumjelo zašto je Staljin bio toliko popularan u brojnim zemljama u kojima su postojala snažna komunistička nastojanja te zašto je četvrtinu stoljeća predstavljao utjelovljenje ideja komunizma, valja napustiti simplificirane narative utemeljene na „kultu ličnosti“, te ozbiljno pristupiti analizi struktura unutar kojih je djelovao ovaj revolucionarni realpolitičar (i istovremeni „grobar revolucije“). U tekstu koji manevrira kroz političke, strateške, pa i teorijske putanje sovjetskog konteksta, Staljinovo se ime prije svega vezuje uz dosljednu i pobjedničku antifašističku politiku, te fascinantnu (iako i vrlo problematičnu) industrijalizaciju. Tragedija staljinizma se, pak, ne promatra kroz banalni imaginarij o dvama tobože sličnima „totalitarizmima“ (fašizmu i komunizmu), već se ogleda u deprioritiziranju revolucionarnog horizonta koji je otvorila boljševička revolucija.
Marko Spahić umirao je na bojnom polju nedaleko od Madrida sa Staljinovim imenom na usnama. Tako su mu rekli kada se probudio; on se toga nije sećao. Ovaj praški student, rodom iz seljačke porodice iz Ruda, ranjen u bici sa frankistima u februaru 1937. godine, pri pogledu na umirućeg italijanskog druga dok je iščekivao sopstvenu smrt, prvo je pomislio na Staljina. Nije poginuo tog februarskog dana, ali je njegov oporavak trajao više od pola godine [1]. Kao teški ranjenik, rat je proveo u Sovjetskom Savezu, a po povratku u Jugoslaviju, izjasnio se za Rezoluciju Informbiroa i proveo ukupno šest godina po zatvorima i na Golom otoku.
Vera u Staljina u to doba bila je snažna: stotine hiljada ljudi poput Spahića bile su spremne da napuste svoja rodna mesta, svoju porodicu i prijatelje, da bi na nekom drugom kraju sveta (ili bar Evrope) poginuli sa Staljinovim imenom na usnama. Međutim, kult Staljina nije bio samo kult ličnosti: Staljin je predstavljao oličenje ideje komunizma. Nemački istoričar Jan Plamper upravo sa tom mišlju i otvara svoju monografiju o Staljinovom kultu: jednom je prilikom Staljinov sin Vasilij uhapšen zbog pijanstva i remećenja javnog reda i mira. Policija ga je pustila kada im je rekao da je on „Staljin“. Kada je njegov otac čuo šta se dogodilo, besno ga je prekorio: „Ti nisi Staljin i ja nisam Staljin. Staljin je sovjetska vlast. Staljin je ono što vidiš u novinama i na portretima. Staljin nisi ti, a nisam čak ni ja!“[2]
Tokom tridesetih, četrdesetih i prvom polovinom pedesetih, Staljin je za desetine, ako ne i stotine miliona ljudi širom sveta, bio spasilac čovečanstva. Takav ugled i dan-danas uživa u nekim zemljama van Evrope u kojima je komunistički pokret jak, poput Indije ili Filipina. Čak i polovinom dvadesetog veka u Evropi, njegova popularnost nije bila ograničena samo na istočnoevropske zemlje, koje danas odlučuju da zaborave masovnu podršku koju je tamo komunizam uživao nakon Drugog svetskog rata. Komunisti u Francuskoj osvajali su više od 5 miliona glasova na demokratskim izborima. U stilu koji se danas smatra karakterističnim za Sovjetski Savez, ali ne i za „demokratski Zapad“, Harry Truman je 1946. godine planirao američku vojnu okupaciju Francuske u cilju sprečavanja dolaska komunista na vlast [3]. U Italiji su komunističku izbornu pobedu sprečile stotine miliona dolara, masivna propagandna kampanja te, ponovo, pretnje SAD-a vojnom intervencijom i uskraćivanjem novčane pomoći [4]. Uprkos tome, Komunistička partija Italije je 1948. godine osvojila više od osam miliona glasova, i tokom celog Hladnog rata bila najjača opoziciona stranka u državi. Ovi glasovi nisu stizali uprkos, nego upravo zbog činjenice da je vrhovni komandant tih partija bio Josif Staljin.
Ovo je naročito teško razumeti nakon 1956. godine, nakon Štajnerovih 7000 dana u Sibiru, istraživanja o humanitarnoj katastrofi kolektivizacije u SSSR-u, ili nakon detaljnih otkrića o ubistvima stotina hiljada ljudi, uključujući domaće i strane učesnike Oktobarske revolucije, tokom Velike čistke (1936-1939). Međutim, Staljin je četvrt veka bio oličenje komunizma. To je malo više od trećine celokupnog perioda vladavine Komunističke partije u Sovjetskom Savezu (1917-1991). Stoga je razumljivo da Staljin, na neki način, do današnjih dana zauzima centralnu ulogu u svim pričama o komunizmu dvadesetog veka. Kako bi se oni koje ideja komunizma i danas inspiriše trebali postaviti prema njegovom nasleđu?
Dečko s periferije
Ako stavimo na stranu „Staljina“, kojeg ni sam Staljin nije smatrao za stvarnu ličnost, ko je bio Josif Visarionovič Džugašvili, prijateljima poznatiji kao Koba? Kada je rođen, 18. decembra 1878. godine u mestu Gori u današnjoj Gruziji, taj grad bio je selo od svega 6000 ljudi, a većinu su činili Jermeni, dok su Gruzini bili tek nešto više od trećine stanovništva. Bio je sin siromašnog obućara i kućanice, čiji su roditelji bili kmetovi ‒ tragovi feudalizma još su bili itekako vidljivi u Ruskom carstvu. Živeli su u siromaštvu, a otac Visarion je postao alkoholičar i nasilnik, te se majka Ekaterina 1890. godine iselila i povela sa sobom svoga sina. Po majčinim željama, Soso (njegov nadimak iz detinjstva) je 1894. godine upisao bogosloviju u Tiflisu, današnjem Tbilisiju. U narednih pet godina Staljin je postao ateista, došao u kontakt sa revolucionarnom literaturom i okrenuo se marksizmu. Bogosloviju zauvek napušta 1899. godine i uskoro postaje profesionalni revolucionar.
Staljin postaje član Ruske socijaldemokratske radničke partije, a nakon njene podele na boljševike i menjševike 1903. godine postaje deo boljševičke frakcije. Ulaskom u krugove profesionalnih revolucionara, Staljin postaje deo šireg, sveruskog kulturnog i političkog miljea, od kojeg je prethodno bio relativno izolovan provincijalnošću seoskog života i pravoslavne vere. Istovremeno je ostao blizak i svojim gruzinskim korenima: svoj prvi revolucionarni nadimak, Koba, uzeo je po banditu, glavnom liku iz romana Patricid gruzinskog neoromantičara Aleksandra Kazbeka. Počevši od Prve ruske revolucije 1905. godine, Staljin uglavnom živi u Bakuu, tadašnjem industrijskom centru Kavkaza, čija su naftna polja bila poprište nekih od najmilitantnijih klasnih borbi u Ruskom carstvu. Već tada oko sebe okuplja neformalnu grupu prijatelja i drugova koji će uglavnom biti uz njega kroz celu njegovu političku karijeru, kao što su Sergej Kirov, Kliment Vorošilov, Sergo Ordžonikidze, Anastas Mikojan i Avel Jenukidze. Jedino je Jenukidze postradao od Staljinove ruke u kasnijim godinama, mada je Ordžonikidze izvršio samoubistvo za vreme Velike čistke, nakon svog političkog pada, i neizvesno je kakva bi bila njegova sudbina da se nije ubio.
Uprkos opasnosti simplifikacije, najbliža referentna tačka pomoću koje jugoslovenska publika može razumeti Staljinove korene, i gruzinsko društvo početkom 20. veka, jeste tadašnja Crna Gora. Gruzija je bila patrijarhalna zemlja u kojoj je krvna osveta još uvek bila široko rasprostranjena, a naoružane grupe muškaraca koji se drže zajedno bile su uobičajena stvar. Ljudi iz Staljinovog užeg kruga bili su svojevrsni pobratimi, zbog čega su, naravno, kazne za narušavanje poverenja bile utoliko strože. Političko ustrojstvo carske Rusije, koju je odlikovala žestoka represija nad neistomišljenicima, progoni revolucionara i politička ubistva, samo su dodatno podsticali kvazi-plemenske lične odnose kakvi su se razvijali među boljševicima na Kavkazu. Kasnije će Staljin postati njihov pater familias.
Nije preterivanje reći da je i sam Staljin kasnije u karijeri bio svestan ovih velikih strukturnih procesa koji su ga oblikovali kao pojedinca. Propagandni pamfleti iz doba njegove vladavine uvek su predstavljali njegovu trostruku pozadinu, koja je u kulturnom smislu bila tradicionalno gruzinska, u socijalnom – proleterska, a u političkom – deo hegemonijske ruske nacije [5]. Prema Alfredu J. Rieberu, Staljin je bio novi tip političkog vođe, nastao na ruševinama carstava i diskreditovanih tradicionalnih elita koje su uništili ratovi i revolucije ranog dvadesetog veka. Ljudi poput Staljina okrenuli su naglavačke odnose između tradicionalno dominantnih i tradicionalno perifernih etničkih grupa, te su se kao politički akteri iz nekada potlačenih naroda uspeli do samih vrhova političke moći. Međutim, iako svesni nacionalnih vidova opresije, bili su skeptični prema nacionalizmu, te bliži nadnacionalnim identitetima [6].
Staljin je bio marksista. Dakle, razumevanje Staljina i njegove političke formacije ne može se svesti samo na nacionalni identitet. Naprotiv, mora se shvatati kroz odnos klasnog i nacionalnog. Kada nije učestvovao u organizovanju štrajkova ili pljačkanju banaka zarad finansiranja tih istih štrajkova, Staljin je imao bogat intelektualni život. Centralno pitanje kojim se zanimao bio je upravo odnos između radničke klase i potlačenih manjina u Ruskom carstvu, jer je proletarijat vrlo često dolazio upravo iz redova tih marginalizovanih etničkih grupa. Staljin, koji je do svoje dvadeset i osme godine (odnosno, do Revolucije 1905.) pisao isključivo na gruzinskom jeziku, zalagao se još pre Prve ruske revolucije za pravo nacija na samoopredeljenje do otcepljenja [7]. Iako na prvi pogled možda deluje kontradiktorno, Staljin (i drugi boljševici) zalagali su se za pravo na otcepljenje, ali istovremeno i za centralističko ustrojstvo revolucionarne partije. Sa druge strane, menjševici, koji su bili protiv prava na samoopredeljenje do otcepljenja, predlagali su federativno ustrojstvo partije po nacionalnom ključu. Ovakva naizgled paradoksalna politička podela postala je mnogo jasnija i smislenija kada su 1914. federalisti i protivnici prava na samoopredeljenje postali pristalice ruskog imperijalizma, dok su centralisti, tj. boljševici, ostali dosledni ranijim antiratnim pozicijama. Centralizam boljševičke partije bio je odgovor na potrebu zbijanja redova u uslovima carske represije, a ne nekakav izraz ruskog nacionalizma. Kasnije, tokom i nakon Oktobarske revolucije, Lenjinova se inovacija sastojala u otkrivanju dijalektičkog odnosa između nacionalnog oslobođenja i imperijalizma: boljševici su stoga koristili nacionalno samoopredeljenje u svrhu konačnog ujedinjenja otcepljenih naroda u jednu svetsku proletersku republiku [8]. Sa druge strane, maksimalni domet menjševika na vlasti u Gruziji bila je „socijaldemokratija u jednoj zemlji“ uz podršku imperijalističkih sila suprotstavljenih Sovjetskoj Rusiji.
Ovakvo shvatanje nacionalnog oslobođenja, te značaj Staljina kao talentovanog organizatora iz redova nacionalnih manjina, navele su Lenjina da baš njega odabere za autora studije Marksizam i nacionalno pitanje, objavljene u januaru 1913. godine, koja će postati svojevrsni boljševički udžbenik o nacionalnom pitanju. Ovo, verovatno najznačajnije Staljinovo teorijsko delo, svrstalo ga je u redove viđenijih marksističkih teoretičara nacionalizma, kao i vodećih boljševika. Lenjin i Zinovjev su ga 1912. godine kooptirali u Centralni komitet Boljševičke partije, u kom će ostati narednih četrdeset i jednu godinu. Staljin u svom delu, pored uspostavljanja definicije nacije koja će za komuniste narednih decenija, pa čak i do današnjih dana, ostati standard [9], ukazuje i na fenomen koji će biti od ključne važnosti za radnički pokret u perifernim zemljama: privlačnost nacionalnog programa za seljaštvo, koje će se okretati ka nacionalizmu usled obećanja o agrarnoj reformi i preraspodeli zemlje, s obzirom da su krupni seljaci i bivši feudalni gospodari najčešće bili druge nacionalnosti u odnosu na siromašne slojeve [10].
Počevši od Revolucije 1917. godine, Staljin će se fokusirati prvenstveno na pitanja koja se tiču politike (bivšeg) Ruskog carstva. Drugim rečima, njegova vizija radničke države neće dopirati dalje od Varšave i Vladivostoka. Lenjinov je pak program bio program svetske revolucije: boljševičko preuzimanje vlasti u Rusiji trebalo je da dovede do drugih revolucija u industrijski razvijenim zemljama Evrope (do kojih je i došlo, ali su sve, sa izuzetkom Ruske, poražene). Iako su mnogi bili skeptični kada je Lenjin u aprilu 1917. godine izašao sa tezom da će u Rusiji ubrzo doći i do proleterske revolucije, Staljin je bio jedinstven po tome što je sumnjao u sam uspeh revolucija u Evropi. Umesto toga, njegova vizija zasnivala se na održavanju delikatne ravnoteže između proletarijata i (bivših) ugnjetenih naroda sa teritorija pod kontrolom nove sovjetske države. U proleće 1918. godine Boljševička partija bila je na ivici rascepa. Dok se Lenjin zalagao za separatni mir sa Nemačkom, komunisti poput Buharina i Radeka (kao i levi eseri) zahtevali su nastavak rata, u nadi da će on podstaći revolucionarnu pobunu nemačkih vojnika. Lenjin je smatrao da je potrebno privremeno primirje do izbijanja revolucije u Nemačkoj; Trocki je zauzeo paradoksalnu „centrističku“ poziciju koju je nazivao „ni rat, ni mir“; međutim, Staljin je u potpunosti negirao bilo kakav revolucionarni potencijal radničke klase u Evropi [11].
Ovakve tendencije nastavile su se i tokom Ruskog građanskog rata, svaki put kada bi boljševici počeli da razmatraju širenje revolucije na zapad. Kada je 1920. godine Crvena armija bila pred vratima Varšave, revolucionarni elan boljševika ponovo se probudio. Nakon poraza Nemačke i Mađarske revolucije, Poljska je delovala kao poslednja nada za radnički ustanak na teritoriji Srednje Evrope. Svi vodeći boljševici entuzijastično su se posvetili osvajanju Varšave, osim Staljina, koji se preko svojih saveznika, Vorošilova i Semjona Buđonija, fokusirao na osvajanje Lvova [12]. Smatrao je da prioritet nije izvoz revolucije u druge zemlje, nego strateško osiguranje granica nove sovjetske države (koje bi manje-više odgovarale granicama bivšeg Ruskog carstva), kako bi ona mogla da se efektivno odbrani. Njega nije zanimala revolucionarna ofanziva, nego trenutna defanziva. Pored toga, generalno se više zanimao za geopolitička i vojna pitanja nego za ustrojstvo sovjetske vlasti i konačno odumiranje države, koje je bilo centralna tačka Lenjinove Država i revolucija, najznačajnijeg teorijskog dela nastalog revolucionarne 1917. godine.
Najpoznatija epizoda koja je ogolila Staljinove namere bila je takozvana „Gruzinska afera“ iz 1922. godine. Kavkaz je već bio mesto kontroverze među boljševicima 1921. godine, pošto je u suštini vojno okupiran umesto da postane deo sovjetske države kroz revoluciju. Vođeni vizijom samoopredeljenja naroda, boljševici, recimo, nisu anektirali Finsku i Baltičke zemlje, iako su one bile deo Ruskog carstva, jer su tako nešto planirali samo u slučaju pobede revolucije u tim državama. Međutim, kavkaske zemlje okupirane su uprkos tamošnjem porazu boljševizma, što su mnogi videli kao akt agresije nedostojan jedne radničke države. Godinu dana kasnije, Staljin i Ordžonikidze sukobili su se sa svojim sunarodnicima, Polikarpom Mdivanijem i Filipom Maharadzeom, oko pitanja unutrašnje teritorijalne podele sovjetske države. Staljin i Ordžonikidze želeli su da Gruzija, Jermenija i Azerbejdžan uđu u SSSR kao Transkavkaska federacija, a njihovi protivnici zalagali su se za stvaranje tri različite republike. Lenjin se prvo svrstao na stranu Staljina, da bi onda podržao Mdivanija i Maharadzea. U jednom od svojih poslednjih članaka, „Pitanje nacionalnosti ili ‘autonomizacija’“ osudio je uplitanje Moskve u situaciju na Kavkazu i nazvao Staljina „velikoruskim siledžijom“. Lenjin je smatrao da se prema nacionalnim pravima kavkaskih država treba odnositi sa više obzira, kako bi se bolje integrisale u nastajući Sovjetski Savez. Staljin je njihovu autonomiju video kao nacionalističku pretnju koja može ugroziti stabilnost nove države.
Staljinova vizija sovjetske federacije bila je posledica njegovog razumevanja Ruskog građanskog rata i neslaganja sa Lenjinom 1922. godine. Zamislio je trostruki federalizam: prvi nivo bila bi jaka ruska država sa unutrašnjim autonomijama, odnosno Ruska socijalistička federativna sovjetska republika (RSFSR), koja bi bila i jezgro socijalističke domovine. Zatim bi usledio Sovjetski Savez, sa republikama poput Ukrajine, Belorusije i Transkavkaza, u kojem bi RSFSR igrala glavnu ulogu. Treći sloj bila bi konfederacija SSSR-a sa Nemačkom, Mađarskom i drugim državama gde bi revolucija pobedila. Kako je SSSR počevši od dvadesetih ostao izolovan, treći sloj je izostao. Međutim, on je umnogome sličan upravo onakvom sistemu kakav je uspostavljen nakon 1945. godine, sa sovjetskim marionetskim državama u Istočnoj Evropi. Staljin se bojao da će bilo kakav drugi sistem ugroziti „prvu zemlju socijalizma“, slabeći centralnu vlast i izlažući SSSR spoljnim neprijateljima [13]. Kontinuitet Staljinove spoljne politike može se pratiti od Ruskog građanskog rata, pa sve do njegove smrti.
Revolucionarna realpolitika
Znači li to da je Staljin u potpunosti napustio horizont svetske revolucije? I šta je uopšte bilo sa pitanjem unutrašnjeg ustrojstva sovjetske države i radničke vlasti? Kako se Staljinova praksa (i teorija) odrazila na Sovjetski Savez i na ideju komunizma generalno?
Za razumevanje Staljina veoma je bitno razumevanje društvenih okolnosti u kojima se on postavio kao lider SSSR-a. Rečima britanskog istoričara E. H. Carra, Staljin je bio čovek kog je oblikovalo njegovo vreme, za razliku od Lenjina, koji je oblikovao sopstveno vreme [14]. Staljin na vlast dolazi nakon Lenjinove smrti, u trenutku kada se razorena sovjetska država nalazi u izolaciji, uz sve veću svest da do revolucije u drugim zemljama neće doći u skorije vreme. Na neki način, sama ova činjenica već je bila dovoljna da Staljin postane idealan kandidat za Lenjinovog naslednika. Izgledalo je kao da je on svetsku revoluciju odavno stavio na čekanje. Međutim, tu se javljaju ogromni problemi za marksističku teoriju i praksu. Kako uspostaviti radničku vlast u zaostaloj, većinom predindustrijskoj zemlji? Da li je socijalizam uopšte moguć u samo jednoj državi, ili će ga nužno progutati logika globalnog kapitala?
Već i sam Lenjin nije smatrao Sovjetsku Rusiju za radničku državu. On je to izričito rekao u debati sa Trockim na Osmom kongresu Sovjeta u decembru 1920. godine [15]. Pitanje brojčane nadmoćnosti seljaštva u navodno radničkoj državi predstavljalo je ogroman teorijski problem za marksiste, inače skeptične prema seljaštvu kao reakcionarnoj klasi sa sitnosopstveničkim tendencijama. Ionako brojčano slabiji proletarijat potpuno je masakriran tokom Ruskog građanskog rata. U Rusiji je 1917. godine bilo tri miliona industrijskih radnika (od ukupno preko 140 miliona stanovnika). Pet godina kasnije, u fabrikama ih je ostalo samo oko milion i dvesta hiljada.
Sa druge strane, u izolovanoj revolucionarnoj državi pitanje „nacionalnog interesa“ postaje neizbežno, čak i ako se radi o multietničkoj, a ne o jednonacionalnoj državi. Boljševici su se u to uverili još u proleće 1918. godine, kada su morali da pristanu na mir u Brest-Litovsku kao alternativu nemačkom uništenju revolucionarne Rusije. Međutim, tada se moglo pričati o privremenom miru, koji će postati nebitan kada dođe do pobede nemačkog proletarijata. Šta raditi kada se ispostavi da je „privremeno“ zapravo stalno? Već 1921. godine boljševici su potpuno prećutali ubistvo celokupnog Centralnog komiteta Komunističke partije Turske, najverovatnije naređeno od strane Atatürka lično, da bi održali dobre odnose sa novom Republikom Turskom [16]. Na kraju krajeva, šta su trebali da urade? Da prekinu odnose sa jednom od retkih država na planeti koja nije želela momentalnu smrt svim boljševicima i uništenje njihove države?
Svega par meseci kasnije, potpisan je prvi trgovinski ugovor sa Britanskim carstvom, u pokušaju da se obnovi razorena ruska ekonomija. Istovremeno je uvedena Nova ekonomska politika (koju je Lenjin nazivao „državnim kapitalizmom“), trajala je pobuna u Kronštatu, a na selu je vladala glad. Tih dana, Lenjin je na Desetom kongresu Boljševičke partije izborio zabranu frakcija, odnosno unutarpartijskih grupa. Time je celokupni partijski aparat de facto potčinjen volji Centralnog komiteta. Na ovu odluku nije stavljen jasan rok trajanja, mada će opozicija kasnije tvrditi da je zamišljena isključivo kao privremena mera [17]. Pobeda Ruske revolucije umnogočemu je bila Pirova. Narednu deceniju svi sporovi vodiće se upravo oko ovih problema: kako zaista uspostaviti i sprovesti radničku vlast u uslovima međunarodne izolacije.
Tokom 1923. godine, mnogi veterani revolucije počeli su otvoreno da se bune, pribojavajući se da revolucija ide u pogrešnom smeru. Najpoznatiji je svakako bio Lav Trocki, ali njega je podržala i grupa takozvanih četrdesetšestoro. To je bila skupina starih boljševika i boljševikinja koju su, između ostalih, sačinjavali Jevgenij Preobraženski, vodeći sovjetski ekonomista; Vladimir Antonov-Ovsejenko, organizator juriša na Zimski dvorac; Ivan Smirnov, arhitekta pobede nad trupama Kolčaka u Sibiru; Jevgenija Boš, Valerijan Osinski i Georgij Pjatakov, bivše vođe „levih komunista“; Vladimir Smirnov i Timofej Sapronov, vođe „demokratsko-centralističke“ opozicije iz 1919. godine; član prvog boljševičkog politbiroa i partijski vođa iz Ukrajine, Andrej Bubnov; i književni kritičar Aleksandar Voronski. Sa izuzetkom Jevgenije Boš, koja je izvršila samoubistvo usled teške bolesti 1925. godine, svi ostali ubijeni su po Staljinovom naređenju između 1936. i 1940. godine.
U međuvremenu je trebalo nekako upravljati državom. Državni aparat nisu interesovala velika i apstraktna teorijska pitanja o svetskoj revoluciji. Administratore je zanimalo kako voditi ratom razorenu, izolovanu i osiromašenu državu. Nije se radilo samo o činjenici da je Staljin generalni sekretar sa ovlašćenjem da postavlja kadrove. Mnogi partijski aparatčici bili su novopečeni, slabo obrazovani i zbunjeni. Glad, vekovni problem Ruskog carstva, i dalje je redovno pretila, nezainteresovana za promenu vlasti; trgovina i industrijska proizvodnja jedva su se oporavljale. Za mnoge članove partije, ideja dobijanja jasnih instrukcija odozgo, iz Centralnog komiteta (i sve moćnijeg Politbiroa) bila je mnogo bitnija od Trockijevih kritika o odsustvu unutarpartijske demokratije [18]. Međutim, i mnogi teorijski potkovaniji članovi partije strepeli su od Trockog: opterećeni paralelama sa Francuskom revolucijom, bojali su se da je upravo Trocki, kao vođa Crvene armije, novi Bonaparte [19]. Njegova taština i arogancija svakako mu nisu išli na ruku, niti su bili dobri po međuljudske odnose u vrhu partije. U isto vreme, pristalice Staljina ignorisale su centralnu poentu Trockijevog programa, na koju je upozoravao i sam Lenjin: potrebu za borbom protiv „birokratizacije“ partije, odnosno protiv procesa izdvajanja nove vladajuće klase. Dok su administratori pravdali svoj položaj urgentnošću situacije i potrebom da se država stabilizuje, unutarpartijska opozicija je upozoravala da će upravo ovo dovesti do novih raslojavanja u društvu i odvajanja partije od proletarijata, u čije ime navodno vlada. Kristijan Rakovski opisao je ovaj fenomen kao „profesionalne opasnosti moći“:
Kada određena klasa preuzme moć, jedan njen deo postaje izvršilac te moći. Tako nastaje birokratija. U socijalističkoj državi, gde kapitalistička akumulacija nije dozvoljena članovima vladajuće partije, ova diferencijacija je u početku funkcionalna, a kasnije postaje socijalna. Ne kažem klasna, nego socijalna. Pritom govorim o socijalnom položaju komuniste, koji na raspolaganju ima auto, fini stan, redovne godišnje odmore i maksimalnu platu koju partija dozvoljava. Takav položaj razlikuje se od komuniste koji radi u rudniku uglja i prima platu od pedeset ili šezdeset rubalja mesečno. (Pošto se ovde radi o radništvu i državnim službenicima – poznato vam je da su oni podeljeni u osamnaest različitih kategorija).
Druga posledica je to što određene funkcije koje je ranije ispunjavala partija kao celina, ili cela klasa, sada postaju atributi vlasti, odnosno ispunjavaju ih samo određene osobe iz partije i iz klase.
Drugim rečima, Staljina je prihvatila nastajuća birokratija, novi socijalni sloj čija je materijalna pozicija olakšavala odbacivanje ideja za koje su se ranije možda borili.
Staljin je uspeo pre svega zbog toga što je artikulisao težnje ovog sloja. Bio je uspešan realpolitičar u izrazito haotičnoj situaciji, kako za revolucionarnu Rusiju, tako i za međuratnu Evropu, koja se najadekvatnije može opisati kao stanje permanentnog građanskog rata na nivou kontinenta [21]. Iako sâm nije imao velikih teorijskih doprinosa marksizmu (sa izuzetkom nacionalnog pitanja), uspešno je manevrisao kroz teorijske debate dvadesetih i stavljao se na stranu onih koji su u datom trenutku, po njegovom viđenju, podržavali politike koje su najviše u skladu sa državnim interesima novonastalog Sovjetskog Saveza. Takvo manevrisanje je u konačnici rezultiralo usvajanjem politike ubrzane modernizacije i industrijalizacije 1928. godine. Bio je to program koji je Staljin donekle preuzeo od „Leve opozicije“ predvođene Trockim. Međutim, Staljinova industrijalizacija razlikovala se od programa opozicije, između ostalog po tome što je umesto proizvođačkih komuna i jednakih zarada podsticala individualizam udarničkog rada i konkurenciju među radništvom [22].
Ovakav program možda nije bio ono što je opozicija želela (iako su mnogi bivši opozicionari tada stali na stranu Staljina), ali je postigao fascinantne rezultate. Na prvom sovjetskom popisu stanovništva 1926. godine, trećina muškaraca i dve trećine žena u državi bilo je nepismeno. 1939. godine, stopa pismenosti muškaraca bila je 95 posto, a žena 79 posto [23]. Samo od 1928. do 1932. godine, urbano stanovništvo SSSR-a poraslo je za 12 miliona, a oko deset miliona seljaka napustilo je poljoprivredu da bi postali najamni radnici [24]. Proces primitivne akumulacije kapitala, koji je u drugim državama trajao decenijama ili čak vekovima, u Sovjetskom Savezu odigrao se kroz nekoliko godina [25]. U isto vreme, nova inteligencija i državni aparat regrutovani su iz redova postojećeg industrijskog proletarijata. Samo za vreme prvog petogodišnjeg plana (1928-1932), oko milion i po industrijskih radnika prešlo je na kancelarijske i upravničke poslove [26]. Sovjetski Savez nije ukinuo klasno društvo, ali je obezbedio nezapamćenu društvenu pokretljivost za ogromne slojeve stanovništva, a naročito za pripadnike nižih klasa.
Gledajući cifre i praktične rezultate, milioni širom sveta bili su inspirisani Sovjetskim Savezom, i Staljinom kao njegovim otelotvorenjem. Uspesi SSSR-a izgledali su utoliko impresivnije kad se uzme u obzir da je u ostatku sveta od 1929. godine kapitalizam bio u totalnom kolapsu: dok se SSSR ubrzano industrijalizovao, desetine miliona ljudi u Evropi i Severnoj Americi ostajale su bez posla i završavale na ulici. Kada je u Nemačkoj trijumfovao nacizam, jedino je SSSR pokazao želju da ga zaustavi. Pored toga, jedino je SSSR stvorio socioekonomske uslove koji su u startu činili pojavu fašizma nemogućim. Od 1933. do 1939. godine, Staljin je uzalud pokušavao da formira antifašistički savez sa Velikom Britanijom i Francuskom [27]. Pokušaji su propali ne samo usled nepoverenja vladajuće klase kapitalističkih zemalja prema komunizmu, nego i zbog njihovih otvorenih simpatija prema fašizmu. Naravno, ovaj deo istorije danas se u kolektivnom sećanju namerno zaboravlja, jer se, iz ideoloških razloga, naglasak stavlja na pakt Molotova i Ribbentropa. Taj pakt prikazuje se kao dokaz o „sličnosti“ fašizma i komunizma, a ne kao odbrambeni manevar SSSR-a i pokušaj da se odloži rat u trenutku kada postaje očigledno da Britanija i Francuska ne nameravaju da se suprotstave Hitleru. Istovremeno, kolonijalizam i kolonijalni zločini zapadnoevropskih liberalno-„demokratskih“ država nestaju iz kolektivne svesti, da bi jedini „iskonski greh“ zamišljene ujedinjene Evrope bila dva „totalitarizma“, a ne i zločini u ime akumulacije kapitala koji se i dan-danas vrše.
Ako na stranu stavimo savremene političke fantazije odobrene od strane Evropske Unije, ostaje istorijska činjenica da je Sovjetski Savez bio dosledniji u svojem antifašizmu nego bilo koja druga država koja je u tom periodu postojala na svetu. Pored toga, ni jedna država nije toliko vojno doprinela porazu nacističke Nemačke, niti dala toliko civilnih žrtava, koliko SSSR. Borba u Drugom svetskom ratu bila je zaista junački podvig celokupnog sovjetskog naroda, bez obzira na nacionalnost (taj podvig se danas u Rusiji, iz nacionalističkih pobuda, takođe vrlo često briše, i predstavlja kao specifično ruski). 1945. godina bila je trenutak kada je međunarodni ugled SSSR-a i Staljina bio na svom vrhuncu. Svakom ko je doživeo i preživeo užase nacističke ratne mašine, razlika između dva „totalitarizma“ bila je jasna: jedan totalitarizam je započeo Holokaust, drugi „totalitarizam“ ga je zaustavio.
Ova popularnost SSSR-a nastavila se i u periodu nakon rata. Iako je danas popularno znati sve o teroru vršenom nad nesretnim ustašama, četnicima, banderovcima, SS-ovcima i drugim „žrtvama komunizma“, malo ko se seća da su, recimo, komunisti u Čehoslovačkoj došli na vlast tako što su osvojili ubedljivu većinu glasova na prvim posleratnim demokratskim izborima [28]. Ili da su bili toliko popularni u Francuskoj, Italiji, Belgiji i Finskoj da se prve posleratne vlade nisu mogle sastaviti bez komunističkih partija tih zemalja. Naravno, države poput Jugoslavije, Albanije i Kine, gde su se komunisti izborili za iskrenu masovnu podršku stanovništva u građanskim ratovima tek su priča za sebe. Mnoge zapadnoevropske komunističke partije biće ostrakizovane i prisilno marginalizovane sa izbijanjem Hladnog rata 1947-1948. godine. Primera radi, dok se svet zgražavao nad montiranim sudskim procesima „titoistima“ i „trockistima“ u Istočnom bloku, vođu Komunističke partije Belgije, Juliena Lahauta, ubili su u sopstvenoj kući ekstremni desničari povezani sa tajnom policijom „demokratske“ Belgije. Za ubistvo niko nikada nije odgovarao. Uprkos sabotažama, američkim parama i političkim ubistvima, komunističke partije Francuske i Italije ostale su značajni činioci u političkom životu svojih država kroz ceo Hladni rat (a KP Francuske to ostaje do današnjih dana).
Staljinova politika narodnog fronta, razrađena još na Sedmom kongresu Kominterne 1935. godine pod teorijskim rukovodstvom Georgija Dimitrova, bila je veliki uspeh, bilo da je ciljala na osvajanje vlasti (kao, na primer, u Jugoslaviji) ili jednostavno borbu protiv fašizma za uspostavljanje „normalnog“ kapitalizma (kao u Italiji). Manevrišući kroz skoro dvadeset godina političkih promena, od Španskog građanskog rata, preko pakta Molotov-Ribbentrop, do Drugog svetskog i Hladnog rata, narodni front doveo je komuniste na vlast širom istočne Evrope i Azije. Ako je Napoleon za Hegela bio svetski duh na konju, Staljin je bio svetski duh na tenku. U trenutku njegove smrti 1953. godine, komunističke partije vladale su nad većinom evroazijske kopnene mase, i nad trećinom stanovništva planete. Prema mnogim ekonomskim pokazateljima SSSR i Kina izgledale su značajno bolje nego SAD. Komunizam je zaista delovao kao sistem budućnosti. Međutim, svega tri godine nakon Staljinove smrti, njegov naslednik, Nikita Hruščov, javno se distancirao od Staljina. Njegova uloga sve je više umanjivana i sve se više pričalo o njegovim greškama i zločinima. Sam Sovjetski Savez nastavio je privredni rast, da bi od sedamdesetih zapao u težak period stagnacije koji je na kraju doveo do njegovog raspada i restauracije kapitalizma. Šta je, i kada, pošlo po zlu?
Grobar revolucije
Kao što je više predstavljao oličenje uspeha SSSR-a nego bio njegov glavni uzrok, Staljin je više predstavljao oličenje neuspeha svetske revolucije nego bio njegov glavni uzrok. Italijanski komunista Amadeo Bordiga ga je 1926. godine navodno nazvao „grobarom revolucije“[29]. Ovo je prikladno, jer grobar nije ubica: grobar je onaj ko samo sprovodi u delo već svršen čin. Uspeh komunističke revolucije u izolovanoj agrarnoj zemlji bio je nemoguć od samog početka. Sam Marx uslovljavao je eventualni ruski prelazak u komunizam uspehom revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama Evrope [30]. Međutim, Staljin je svakako odgovoran za niz grešaka koje su lošu situaciju učinile gorom, i koje su na duge staze bile pogubne po međunarodni komunistički pokret.
Za početak, stvar koja promakne velikom broju ljudi, kako na levici, tako i u akademskim krugovima i u široj javnosti, jeste činjenica da u državi koja se zvala Sovjetski Savez, kroz većinu njenog postojanja, nije bilo sovjeta. Opstale su institucije koje su se formalno nazivale sovjetima, ali nisu imale nikakve veze sa sovjetima kao organima radničke samouprave iz revolucija 1905. i 1917. godine. Ovo nije bila krivica samo Staljina, nego celokupnog boljševičkog rukovodstva, koje je na vlast došlo pod sloganom sovjetske vlasti. Sovjeti kao organi izvršne i zakonodavne vlasti su praktično iščezli još za Lenjinovog života [31]. Vrhovni sovjet, uspostavljen u vreme Staljina kao najviše zakonodavno telo SSSR-a, bio je funkcionalno identičan parlamentu u Velikoj Britaniji, a jedina razlika bila je u tome što je imao jednu umesto nekoliko partija. Svakoj marksistkinji i marksisti trebalo bi biti sumnjivo da je država koja je navodno imala radikalno drugačiju ekonomsku bazu imala institucije toliko slične buržoaskom parlamentarizmu.
Naravno, možemo se vratiti na ranije pomenutu činjenicu da ni ekonomska ni politička demokratija dvadesetih godina nisu bile visoko na listi prioriteta. Međutim, to skreće pažnju sa same ekonomske osnove SSSR-a. Sovjetski Savez jeste postigao izvanredne uspehe na polju industrijalizacije i modernizacije. Međutim, industrijalizacija i modernizacija nisu isto što i komunizam. Komunizam je društvo bez države, klasa, novca i najamnog rada, u kojem su eliminisani svi vidovi rodne, rasne, nacionalne i drugih opresija. SSSR nikada nije bio ni blizu ukidanja ovih stvari. Naravno, sovjetsko rukovodstvo uvek je tvrdilo da se društvo nalazi u „prelaznom periodu“ zvanom socijalizam, a nikada da je dostiglo komunizam. Iako bi rasprave o samom prelaznom periodu zauzele još mnogo stranica teksta, ovde je dovoljno samo istaći da prelazni period, onako kako ga je zamislio Staljin i većina boljševika (uključujući i dobar deo Leve opozicije), na duge staze nije postigao željeni cilj. Vladajuća birokratija koja upravlja kapitalom (makar taj kapital i bio u celosti pod kontrolom države) u stalnoj je opasnosti da postane nova buržoaska klasa – što je, pored iskustva raspada SSSR-a i kolapsa Istočnog bloka, ujedno i uvid značajan za razumevanje savremene Kine.
Kolektivizacija je pritom bila verovatno najveća ljudska katastrofa koja je obeležila Staljinovu vladavinu. Sovjetsko rukovodstvo je bilo svesno da industrijalizacija neće biti moguća bez izvlačenja viška vrednosti u poljoprivredi. Međutim, dokle god je postojalo slobodno tržište na selu (uvedeno Novom ekonomskom politikom 1921. godine), bogato seljaštvo imalo je relativno veliku kontrolu nad vlašću, koja nije mogla da određuje cene poljoprivrednih proizvoda. Od 1929. godine, Staljin se odlučio na kampanju rapidnog razvlašćivanja seljaštva i stvaranja kolektivnih farmi (kolhoza). Ovu kampanju je propratila i masovna migracija u urbane sredine, gde su se mnogi seljaci sada našli kao deo rastućeg urbanog proletarijata. Otpor onih koji su ostali bio je silovit, i uključivao je ubistva stoke, stvaranje naoružanih bandi i bekstvo iz kolhoza. U svega par godina ove primitivne akumulacije kapitala na steroidima, sabijena je jednaka količina ljudskih gubitaka kao u nekoliko vekova pod ranim kapitalizmom u zemljama Zapadne Evrope. Iluzorno je pretpostavljati, kao što to čine ukrajinski nacionalisti, da je glad ranih tridesetih bila posledica etničkog obračuna sa Ukrajincima: na kraju krajeva, Kazahstan, Severni Kavkaz i Povoložje u tim su godinama pogođeni jednako, ako ne i žešće. Iako je glad bila česta pojava u Rusiji kroz vekove, Staljinove politike prinudne rekvizicije i kolektivizacije nesumnjivo su je pogoršale, te na kraju dovele do smrti tri do četiri miliona ljudi [32]. Poljoprivredna proizvodnja bila je osakaćena sve do kraja postojanja SSSR-a: cene hrane uvek su bile visoke, a produktivnost u poljoprivrednom sektoru hronično niska.
Ruku pod ruku sa unutrašnjim problemima države išao je geopolitički položaj Sovjetskog Saveza, koji je u uslovima neuspeha svetske revolucije nužno značio i dugotrajno napuštanje globalnog revolucionarnog horizonta. Internacionalizam je, kao što je već rečeno, na neke načine napušten još 1921. godine. SSSR od tada, pa sve do kraja, hoda po kontradiktornoj liniji između realpolitike, imperijalizma i iskrene podrške revolucionarnim pokretima. Komunistička internacionala tokom dvadesetih sve više postaje oruđe sovjetske spoljne politike, što se naravno preliva i na praktičnu politiku partija koje je sačinjavaju. Već 1928. godine Kominterna dolazi na poziciju koja klasnu borbu zamenjuje borbom za odbranu nerazvijenih zemalja od eksploatacije razvijenih država. U isto vreme, odbacuje bilo kakvu saradnju sa socijaldemokratskim partijama u Evropi. Bilo bi simplistički kriviti isključivo Staljinovu politiku ranih tridesetih za pobedu nacizma u Nemačkoj ‒ na kraju krajeva, animozitet između socijaldemokrata i komunista bio je dubok i široko raširen još od Prvog svetskog rata i ubistva Rose Luxemburg [33]. Međutim, tvrdoglavo insistiranje na odbacivanju bilo kakve saradnje sa socijaldemokratama, koje je nametano iz Moskve ranih tridesetih, svakako je olakšalo posao Hitleru.
Iako je, nakon uspona fašizma, politika narodnog fronta postigla ogromne uspehe, podrazumevala je i dizanje ruku od antikolonijalnih borbi ‒ komunističke partije u Britaniji i Francuskoj 1935. godine prestaju sa podrškom kolonijalnom oslobođenju kako bi odobrovoljile svoje vlade i uverile ih da SSSR ne želi revoluciju, nego samo antifašistički front. Ista logika nalazila se iza ukidanja Kominterne 1943. godine. Svetsku revoluciju zamenila je Staljinova ideja, iznesena još 1922. godine, o crvenoj imperiji okruženoj odbrambenim obručem zavisnih i prijateljski nastrojenih država. Pored toga, narodni front, kao politika klasne saradnje bez presedana u dotadašnjem komunističkom pokretu, otvorio je po prvi put mogućnost saveza ne samo sa reformističkim radničkim partijama, nego i sa buržoaskim političkim opcijama. Dok je takav pristup u nekim državama (poput Jugoslavije) išao na ruku komunistima pri uspostavljanju vlasti, u drugima (poput Italije i Grčke) služio je očuvanju kapitalističkog statusa quo, u skladu sa trenutnim geopolitičkim interesima SSSR-a. Pored toga, narodni front označio je početak komunističkog prihvatanja nacionalizma, ne kao emancipatorne sile porobljenih naroda u epohi imperijalizma, nego kao načina za održavanje postojeće političke situacije. Mitologije „nacionalnih heroja“ i borbe protiv „stranih osvajača“ bile su značajan faktor legitimacije posleratnih komunističkih partija u Istočnoj Evropi, što se samo intenziviralo kada je sistem zapao u ekonomsku krizu [34].
Sve kontradikcije „izgradnje socijalizma“ pod Staljinom kulminirale su u takozvanoj Velikoj čistki od 1936. do 1939. godine, slikovito nazvanoj i „samoubistvo partije“. Nakon što je dobar deo Leve opozicije privoleo svojim politikama industrijalizacije i kolektivizacije, nakon što je slomio Buharina, pohapsio retke opozicionare koji su zapravo planirali da ga zbace sa vlasti, te i zvanično proglasio da je socijalizam „izgrađen“ u SSSR-u, Staljin je zaista imao apsolutnu vlast. Upravo tada odlučio je da pobije sve one koje je politički (i psihički) uveliko porazio. Nakon što je uspostavio sistem zbog kojeg će se komunizam do današnjih dana identifikovati sa planskom privredom, državnom kontrolom nad sredstvima za proizvodnju i jednopartijskom diktaturom, Staljin je pobio sve one koji su mogli pogledati na ciljeve iz 1917. godine i reći da to što je on izgradio baš i nije ono za šta su se boljševici (uključujući i njega samog) borili dvadeset godina ranije. Drugim rečima, suzio je i ideju i praksu onoga što se može definisati kao komunizam. U tim čistkama nisu stradali samo vodeći sovjetski komunisti, nego i mnogi strani revolucionari (jer revolucionarna kretanja dvadesetih i tridesetih ipak jesu bila svetski proces). Međunarodni komunistički pokret tako je ostao uskraćen za misao i delovanje osoba kao što su Bela Kun, Kristijan Rakovski, Karl Radek, Filip Filipović, Đuro Cvijić, Tamaš Dambal, John Pepper, Hugo Eberlein, Willi Münzenberg, Fritz Platten, Alexandru Dobrogeanu-Gherea, Marcel Pauker, Eugen Rozvan, Rose Cohen, Ecaterina Arbore-Ralli i Franz Koritschoner [35]. Njihova fizička likvidacija propraćena je zaboravom njihovih teorijskih i praktičnih doprinosa marksizmu.
Ova ubistva bez presedana i bez opravdanja osakatila su komunistički pokret, ali i bacila tamnu senku na sve Staljinove pozitivne poteze tog doba. Nakon što su se herojski borili u sovjetskoj odbrani Španije od fašizma, ljudi poput Vladimira Ćopića i Antonova-Ovsejenka vratili su se u SSSR da bi bili streljani kao najgori kriminalci. Drugi svetski rat bio je herojski podvig. Koliko bi trajao da Staljin nije ubio Tuhačevskog i zamenio ga Buđonijem, koji je verovao da je konjica u modernom ratovanju značajnija od tenkova? Brutalnost kolektivizacije još se mogla i opravdati potrebom da se država modernizuje i stoga bude u stanju da organizuje vojnu odbranu. Ubistvo njenih najboljih vojnih kadrova nije moglo imati takvo opravdanje. Koliko je komunist(kinj)a, Rom(kinj)a, Jevreja i Jevrejki, pripadnika raznih slovenskih naroda i homoseksualaca, moglo preživeti da se rat završio, recimo, 1943. godine? Kakav je bio smisao ubistva Nikolaja Voznesenskog, čoveka koji je organizovao podvig prebacivanja celokupne sovjetske industrije iza Urala pre nego što su je zgrabili nacisti, i tako praktično osigurao opstanak SSSR-a u ratu? Staljin je snosio vrhovnu komandnu odgovornost za sve ove zločine i bio ih je itekako svestan [36]. Sve ovo ostavlja utisak da je vrhunac SSSR-a istovremeno bio i istorijski poraz marksizma. Nakon što je Staljin pobio stare boljševike, više niko nije ozbiljno pričao o ukidanju najamnog rada i novčane privrede, osim u najboljem slučaju kao o apstraktnom idealu u dalekoj budućnosti, bez ikakvog konkretnog plana za njegovo ostvarivanje.
Živeo Staljin… i svetska revolucija?
Staljin je istovremeno bio i revolucionarni realpolitičar i grobar revolucije. Stvorio je državu koja je postigla ogroman napredak po pitanju modernizacije i industrijalizacije, koja je 1945. godine pobedila fašizam, i koja je za vreme svog postojanja ulivala nadu milionima. Međutim, ta država nije nas približila komunizmu. Tragedija staljinizma i Ruske revolucije, dakle, nije u nekom ideologizovanom „totalitarizmu“ koji je tobože ekvivalentan nacističkim zločinima ‒ na kraju krajeva, Britansko carstvo je u isto vreme činilo slične i jednako masovne zločine u ime kapitala i imperije, iako se iz ideoloških razloga o tome ne naglaba ni blizu toliko koliko o gulagu. Tragedija je upravo u tome što je SSSR postao jedna obična država sa svojim partikularnim interesima, slična Britaniji, SAD-u ili Francuskoj tog doba. Tragedija se, zatim, sastoji i u sužavanju radikalnog revolucionarnog horizonta iz 1917. godine, i sužavanju granica marksističke teorije. Ko se danas seća, a kamoli čita teorijska dela, Smirnova, Preobraženskog, Rakovskog, Kamenjeva, Zinovjeva, Rjazanova i drugih genijalnih teoretičara komunizma koje je Staljin pobio i potom izbrisao iz istorije?
Današnje marksističke struje oslobođene su jarma identifikacije sa „realno postojećim socijalizmom“, kako ga je nazivao jedan Staljinov naslednik, ali uprkos tome svojevoljno zaglavljene u istoričarsko-sholastičarskom nadigravanju oko toga čiji je omiljeni lik iz prošlog veka bio u pravu. Nakon kraja prvog Hladnog rata i raspada SSSR-a, buduću komunističku revoluciju čekaće zadaci potpuno drugačiji od onih kojima su se bavile teorijske debate u SSSR-u dvadesetih. Značajne teorijske razlike danas su one koje se tiču pridržavanja osnovnih principa komunizma kao društva bez najamnog rada, države i novca, te rodnih, rasnih, nacionalnih i drugih opresija. Dakle, razdvajanje komunista od svih onih političkih snaga koje pod „komunizmom“ ili „socijalizmom“ podrazumevaju industrijalizaciju, „podizanje iz siromaštva“, kooperative, „tržišni socijalizam“, apstraktne konzervativne „vrednosti“ i druge zablude iz prošlosti i sadašnjosti.
U svetsko-istorijskom smislu, socijalističke revolucije dvadesetog veka doprinele su širenju razvijenog kapitalizma (nekada ograničenog na Evropu i Severnu Ameriku), na celu planetu. Taj razvijeni kapitalizam odlikuje konačna globalna prevlast industrije nad poljoprivredom, širenje uslužnih delatnosti i finansijskog kapitala, te kraj feudalističkih proizvodnih odnosa na planeti: sve ovo je dobrim delom i zasluga modernizacijskih uspeha „komunističkih“ režima. Njihov herojski podvig na kraju nije bilo uspostavljanje komunizma, ali jeste bilo izvlačenje većine čovečanstva iz feudalne i kolonijalne zaostalosti, na koju bi pri „normalnom“ linearnom razvoju kapitalizma i imperijalizma bili osuđeni još ko zna koliko vremena [37].
Ovo, naravno, ne znači da treba u potpunosti odbaciti lekcije ruskog Oktobra, Lenjina, pa čak ni neke koje dolaze od samog Staljina. To samo znači da marksizam treba da ostane „nepoštedna kritika svega postojećeg“, a ne da se zadovoljava minimalističkim zahtevima i delimičnim uspesima, bilo da se radi o savremenoj intervencionističkoj kineskoj varijanti kapitalizma, Staljinovoj industrijalizaciji zaostale agrarne zemlje, ili
Suočen sa dilemom revolucionarnog rata ili privremenog i ponižavajućeg mira, Lav Trocki je 1918. godine smislio rešenje bez presedana u istoriji diplomatije: napustio je pregovore sa Nemcima i unilateralno proglasio mir, bez potpisivanja bilo kakvog sporazuma [38]. Osam godina kasnije, još ekscentričniji Bordiga predložio je da Kominterna deli izvršnu vlast nad SSSR-om. Smatrao je da SSSR samo tako može zaista ostati domovina svetskog proletarijata do sledeće revolucije, jer će se voditi interesima tog proletarijata izraženim kroz njihove partije, a ne državnim prioritetima Rusije [39]. I Trocki i Bordiga delovali su u datim trenucima nerealno. Ali nije li to poenta revolucije? Nije li svaki pravi revolucionarni radikalizam „nerealan“, dok u trenucima rascepa ne postane moguć? Nije li revolucija stanje apsolutne otvorenosti i potpunog raskrštavanja sa starim? Nije li ideja marksizma rušenje celokupnog poretka dosadašnjih ljudskih društava, i svih njegovih iluzija, nastalih od neolitske revolucije na ovamo?
Staljin je uveliko mrtav, kao i „socijalizam“ kakvim ga je on zamislio i potom stvorio. Ako ostavimo sve njegove prednosti i mane po strani, ako ga tretiramo kao puku istorijsku ličnost (što on i jeste), ostaje pitanje: zašto bi nas inspirisao čovek koji je upravljao revolucijom u onom trenutku kada je momenat u kom je sve moguće okončan, a granice mogućeg potpuno sužene? Čak i ako Staljinovu politiku prihvatimo kao bolan, ali nužan revolucionarni realpolitik, a ne kao delo zamišljenog ultimativnog zlikovca 20. veka, ostaje pitanje: zašto bismo danas tražili inspiraciju u minimalističkim zahtevima 1936. godine, ako ih možemo tražiti u maksimalističkim zahtevima 1917. godine?
Autor: Stefan Gužvica
Tekst uz dozvolu autora prenosimo s portala Slobodni Filozofski
Bilješke
[1] Čedo Kapor (ur.), Krv i život za slobodu! Slike iz borbe i života jugoslovenskih studenata u Španiji (Beograd: Unija publik, 1978), 49-50. Radi se o reprintu originala objavljenog 1938. godine.
[2] Jan Plamper, The Stalin Cult: A Study in the Alchemy of Power (New Haven: Yale University Press, 2012), xiii.
[3] Walter LaFeber, America, Russia, and the Cold War, 1945-1996 (New York: McGraw-Hill, 1997), 44.
[4] Christopher Layne, The Peace of Illusions: American Grand Strategy from 1940 to the Present (Ithaca and London: Cornell University Press, 2006), 76-78.
[5] Ovde, naravno, imam u vidu naciju u političkom, a ne u etničkom smislu.
[6] Ceo ovaj uvodni odeljak zasnovan je na Rieberovom članku „Stalin, Man of the Borderlands“, The American Historical Review 106/5 (2001), 1651-1691. U cilju što veće otvorenosti, napomenuo bih da je Rieber bio moj mentor i da je stoga izvršio ogroman uticaj na moje razumevanje Staljina i Sovjetskog Saveza u njegovo doba.
[7] Rieber, „Stalin, Man of the Borderlands“, 1667.
[8] Lars T. Lih, „‘The New Era of War and Revolution’: Lenin, Kautsky, Hegel and the Outbreak of World War I“, u Alexander Anievas (ur.), Cataclysm 1914: The First World War and the Making of Modern World Politics (Leiden, Boston: Brill, 2015), 391.
[9] Staljin je definisao naciju kao „istorijski zasnovanu i postojanu zajednicu ljudi, koja nastaje na bazi zajedničkog jezika, teritorije, ekonomskog života i psihološkog sastava, a koja se manifestuje kroz zajedničku kulturu.“ К. Сталин, „Марксизм и национальный вопрос“, у Иосиф Виссарионович Сталин, Сочинения, Том 2 (Москва: Государственное издательство политической литературы, 1954), 296. Zanimljivo je ovde napomenuti da je Staljin
[10] Сталин, „Марксизм и национальный вопрос“, 305-307.
[11] Alfred J. Rieber, Stalin and the Struggle for Supremacy in Eurasia (Cambridge: Cambridge University Press, 2015), 41-42.
[12] Rieber, Stalin and the Struggle for Supremacy in Eurasia, 55-57.
[13] Rieber, „Stalin, Man of the Borderlands“, 1686-1687.
[14] Citat naveden u Rieber, „Stalin, Man of the Borderlands“, 1653.
[15] Pun citat Lenjina glasi: „Drug Trocki govori o ’radničkoj državi’. Rekao bih da je to apstrakcija. Bilo je prirodno da pišemo o radničkoj državi 1917. godine; no danas je očigledno pogrešno reći: ’Budući da je ovo radnička država u kojoj nema buržoazije, protiv koga bi i u koju svrhu trebalo štititi radničku klasu?’ Čitava poanta je u tome da se ne radi u potpunosti o radničkoj državi. U tome drug Trocki čini jednu od svojih glavnih pogrešaka. Spustili smo se s razine općih principa na praktične diskusije i dekrete, a ovdje nas ponovo vuku natrag i sprečavaju da se pozabavimo tekućim pitanjima. Tako ne može. Kao prvo, naša država nije radnička – naša je država radnička i seljačka.“ (prev. ur. s eng.)
[16] O tome, vidi Loren Goldner, „‘Socialism in One Country’ Before Stalin, and the Origins of Reactionary ‘Anti-Imperialism’: The Case of Turkey, 1917–1925“, Critique: Journal of Socialist Theory 38 (2010), 631-661.
[17] Orlando Figes, A People’s Tragedy: A History of the Russian Revolution (London: Penguin Books, 1998), 765.
[18] James Harris, „Discipline versus Democracy: The 1923 Party Controversy“, u Lara Douds, James Harris, Peter Whitewood (ur.), The Fate of the Bolshevik Revolution: Illiberal Liberation, 1917-41 (London: Bloomsbury, 2020), 109-110.
[19] Jay Bergman, The French Revolutionary Tradition in Russian and Soviet Politics, Political Thought, and Culture (Oxford: Oxford University Press, 2019), 421.
[20] „Письмо Х. Г. Раковского о причинах перерождения партии и государственного аппарата“, Бюллетень оппозиции 6 (1929), 14-20. Jedina, i ne baš najbolje prevedena engleska verzija nalazi se
[21] Ovu tezu razradio je Enzo Traverso u knjizi Fire and Blood: The European Civil War, 1914-1945 (New York: Verso, 2007).
[22] Donald Filtzer, Soviet workers and Stalinist industrialization: The formation of modern Soviet production relations, 1928-1941 (Armonk: M. E. Sharpe), 102-107.
[23] Archie Brown, The Rise and Fall of Communism (London: Vintage Books, 2010), 65.
[24] Sheila Fitzpatrick, The Russian Revolution, drugo izdanje (Oxford: Oxford University Press, 2001), 140.
[25] O primitivnoj akumulaciji u SSSR-u (iz izuzetno kritične perspektive), vidi Paul R. Gregory, The Political Economy of Stalinism: Evidence from the Soviet Secret Archives (Cambridge: Cambridge University Press, 2004), 44-48.
[26] Fitzpatrick, The Russian Revolution, 144.
[27] O Sovjetskoj spoljnoj politici tridesetih, vidi Jonathan Haslam, The Soviet Union and the Struggle for Collective Security in Europe, 1933–39 (London and Basingstoke: Macmillan Press, 1984).
[28] Kevin McDermott, Communist Czechoslovakia, 1945-1989: A Political and Social History (Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2015), 37.
[29] Chamsy el-Ojeili, Beyond Post-Socialism: Dialogues with the Far Left (Basingstoke: Palgrave Macmillan, 2015), 91.
[30] Karl Marx, Friedrich Engels, „Preface to the Second Russian Edition of The Manifesto of the Communist Party“ u Marx and Engels Collected Works, sv. 24 (Digital Edition: Lawrence & Wishart, 2010), 426.
[31] O funkcionisanju rane sovjetske vlasti i sovjeta, vidi Lara Douds, Inside Lenin’s Government Ideology, Power and Practice in the Early Soviet State (London: Bloomsbury, 2018). Osnovni argumenti knjige rezimirani su, na srpskohrvatskom jeziku, u
[32] Fitzpatrick, The Russian Revolution, 135-141.
[33] Kevin McDermott, Jeremy Agnew, The Comintern: A History of International Communism from Lenin to Stalin (London: MacMillan, 1996), 71-72.
[34] Mark Mazower, Dark Continent: Europe’s Twentieth Century (London: Penguin Books, 1999), 377-378.
[35] Ovo je najkraći mogući spisak značajnih inostranih žrtava Staljinove čistke. Svi_e su ubijeni_e u SSSR-u, sa izuzetkom Münzenberga, kog je ubio NKVD u Francuskoj, i Koritschonera, osnivača KP Austrije
[36] O čistkama i Staljinovoj odgovornosti, vidi J. Arch Getty, Oleg V. Naumov, The Road to Terror. Stalin and the Self-Destruction of the Bolsheviks, 1932-39 (New Haven i London: Yale University Press, 1999). O logici (ne i apologiji) Staljinovih čistki, vidi David Shearer, „Stalin at War, 1918–1953: Patterns of Violence and Foreign Threat“, Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 66/2 (2018): 188-217.
[37] Za neke zanimljive diskusije o istorijskom značaju i karakteru revolucija izvedenih od strane socijalističkih režima dvadesetog veka, vidi Paul Mattick, Marxism: Last Refuge of the Bourgeoisie? (Armonk:M.E. Sharpe Inc., 1983) i Neil Davidson, How Revolutionary Were the Bourgeois Revolutions? (Chicago: Haymarket Books, 2012).
[38] Figes, A People’s Tragedy, 545.
[39]