Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja.


A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje!


U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.


Iz knjige Danila Kiša Gorki talog iskustva, Prosveta, 2006.