Друштво онда обично остварење тога циља делегира на вођу или партију. Живот народа бива усмjерен према томе циљу као највишој вриjедности и тако настаје затворено, холистичко друштво у којем је цjелина већa од збира појединих диjелова. (Д. Полшек, Покушаји и грешке. Филозофија Карла Поппера, Загреб 1996.)


Попер се залаже за отворено друштво које карактерише постепени инжењеринг. То значи постављање релативних, краткорочних циљева који се могу лако ревидирати у новонасталој ситуацији. Нема дакле непромjењиво постављеног циља према којем би се требало контролиpано равнати понашање појединаца. Циљеви су парцијални и подложни промjени и одговорност за њихово остварење не пребацује се на вођу или институцију, него је сваки појединац одговоран за своје дjеловање. Анализирајући Поперовy концепцију отвореног друштва, Полшек наглашава да је за то друштво "карактеристичан инжењеринг који не претпоставља неки друштвени непромjенљиви телос, сврху, већ онај који ће се у кратким временским периодима моћи мијењати".


У том контексту Попер посматра и истину по којој се остварује отворено, односно демократско друштво. Мишљења је, наиме, да се истина остварује у континуираном процесу покушаја и грешака на основу рационалне процjене, а не, на пример, у посматрању вjечних идеја (Платон).


Ако отворено друштво, за које се Попер залагао, поистовјетимо с модерним демократским друштвом и његовим политичким представницима, онда не можемо бити задовољни начином на који се остварује истина у овом друштву. Примjери су бројни. Довољно је завирити у документе c ВикиЛикса. Данас је свакоме ко иоле прати збивања у свиjету протеклих неколико година јасно због чега су САД и савезници окупирали Ирак. Тадашњи амерички председник Буш пјенио је како је Ирак приjетња свjетској безбjедности зато што посjедује оружје за масовно уништење и што сарађује са Ал-Каидом. Земља је окупирана, стотине хиљада је изгубило живот, а докази због којих је рат покренут нису пронађени. Политичке вође Сједињених Држава и вође земаља њених савезница свjесно су лагали својим бирачима и свиjету. Чињенице су познате, али мало ко указује на лицемjерје политичких представника тих западних земаља.


Италијански филозоф Ђани Ватимо, ситуацију односа у нашој актуелној култури изразио је синтагмом збогом (адио) истини. Према њему ова се синтагма може примиjенити на све аспекте данашњег друштва, на примjер на аспект заједничког искуства. Свима нам је заједничко искуство да смо заплетени у мрежу дезинформација и лажи које нам медији свакодневно сервирају. И, без обзира што нам је та чињеница данас јасна, сутра ћемо опет пристати да се нама манипулиpa.■

 

| Јозо Шарчевић | Прометеј.ба | 16.12.2012.|