27. februara 1993. pripadnici srpskih paravojnih jedinica pod komandom Milana Lukića, oteli su grupu putnika iz voza 671 na relaciji Beograd–Bar. Događaj je ostao poznat pod nazivom Otmica u Štrpcima. Identitet 19 putnika je poznat, dok se za dvasetog zna samo da je „crnac“. O tome je, umjesto uvoda, pisao Boris Buden u knjizi Zona prelaska: O kraju postkomunizma (Fabrika knjiga, Beograd, 2012, str. 9-15.)

Istoriju postkomunizma trebalo bi pripovedati od njenog kraja. Na taj način bismo bili pošteđeni pokoje iluzije, poput one, recimo, prema kojoj je postkomunizam istorijska prelazna faza što u određenom trenutku počinje i u drugom se završava, čime je ispunila svoj smisao. Kraj kojim naša priča počinje nalazi se, naprotiv, upravo tamo gdje je ta istorija izgubila svaki smisao i isparila u ništavnost.

Deonica pruge koja povezuje glavni grad Srbije sa crnogorskom lukom Bar jednim kratkim, samo nekoliko kilometara dugim delom, prolazi kroz Bosnu i Hercegovinu. U tom delu, na stanici Štrpci, februara 1993, jedna grupa srpskih paravojnih snaga zaustavila je voz Beograd-Bar, što je, kako se kasnije ispostavilo, vlada u Beogradu i znala i odobrila. Oni su munjevito pregledali vagone i prisilili neke putnike – dvadeset muškaraca – da izađu iz voza. Najmlađi je imao sedamnaest godina. Njih osamnaestorica bili su Muslimani, uglavnom građani Srbije i Crne Gore, jedan je bio Hrvat, penzionisani oficir savezne jugoslovenske vojske koji se zaputio u Podgoricu, glavni grad Crne Gore, da poseti sina na odsluženju vojnog roka. Nacionalnost, starosna dob i ime dvadesetog muškarca su do danas nepoznati. O tom se čoveku zna jedino to da je bio “crnac“. U tome se slažu četiri iskaza koja su kasnije uzeta nezavisno jedan od drugog. Prema čuvaru pruge na stanici Štrpci, ličio je na nekog obojenog čoveka, nešto poput Egipćanina. Kažu da je taj crni muškarac bio korpulentan, visok oko 1,85 m, preko ruke je nosio sako, pored toga torbu ili kofer. I pomoćnik mašinovođe kaže da ga je video na peronu. Navodno ga je pratio vojnik u pravcu parkiranog kamiona. Ovaj ga je blago potapšao po ramenu i pri tom se smejao. I kondukter se seća da je taj muškarac kod sebe imao povratnu kartu Beograd-Podgorica.

Šta se desilo potom pročulo se tri godine kasnije zahvaljujući iskazu jednog od otmičara pred istražnim sudijom. Dvadeset putnika je kamionom prevezeno do fiskulturne sale jedne osnovne škole u obližnjem selu, gdje su ih maltretirali i tukli. “I kada bi neko od njih pao, nastavljali bi da ga šutiraju.“ Tukli su i crnog muškarca, “iako njega najmanje“. Svima je oduzet novac i druge vredne stvari, plen kasnije podeljen među otmičarima. Iz iskaza otmičara proističe da je crnac poslednji skinut sa voza. On se seća i da je vođa paramilitarne grupe rekao: “To je moj bratac“, i da ga je poljubio. Prema istom iskazu, kasnije, u sali za fiskulturu, taj čovek je čak pokušao i da plati otkup za sebe: “Crnac je iz torbe izvadio nevažeći jugoslovenski novac i rekao kako njime hoće da plati svoj život i mi smo mu se smejali.“ U to vreme u Jugoslaviji je vladala nezamapćena inflacija. Novčanice su se stalno menjale, tako da su čak i ljudi u zemlji jedva znali koje novčanice još važe a koje je. Crni muškarac je to dakle još manje mogao znati. On, međutim, nije znao ni to da je njegov život već postao bezvredniji od bezvrednog novca kojim je pokušao da ga iskupi.

Posle otprilike jednog sata mučenja, oteti su vezani žicom i istim kamionom odvezeni do spaljene kuće u jednom voćnjaku na Drini. Tamo su u grupama od po pet ili šest odvođeni u podrum i ubijeni. Dvojica, koja su pokušala da pobegnu, ubijenu su napolju, u voćnjaku. Njihovi leševi su narednog dana bačeni u reku i nikada nisu pronađeni.

Nekoliko godina kasnije jednog od počinilaca čiji iskaz ovde citiramo crnogorski je sud osudio na 15 godina zatvora. Drugi čekaju na proces i pred Međunarodnim tribunalom za ratne zločine u Hagu. Većina je, međutim, i dalje slobodna kao što je i bila.

Što se žrtava tiče, u međuvremenu su poznati gotovo svi detalji: njihova imena, gde su živeli i radili, i tako dalje. U početku su njihove porodice i nekoliko nevladinih organizacija, potom i institucije “pravne države“ – iako tek posle godina i godina – osvetlile njihovu nepoznatu sudbinu. Do danas, međutim, ostaje obavijeno velom tame šta se desilo sa crnim muškarcem. Ko je on bio? Kako se zvao? Da li je pušten i ako jeste, kada i kako? Vođa bande ubica nazvao je “bratcem“ i poljubio ga; manje su ga tukli nego ostale. To daje nadu da nije završio sa ostalima u Drini. Sa druge strane, nekoliko onih koji su do sada osuđeni, tvrde kako su svi oteti iz voza i ubijeni.

Zašto ništa ne znamo? Zato što niko nije pitao o sudbini tog čoveka, pa čak ni istražni sudija. Kao da nikome nije nedostajao. Samo se apstraktno može zamisliti kako tamo negde mora postojati porodica kojoj nedostaje. No, nijedno društvo nije prijavilo gubitak, niko nije zahtevao da mu se vrati. Čak mu ostaje uskraćen i status žrtve, žrtve koju bi društvo, recimo, u političkom vidu nacije, u narativu svoje kolektivne patnje politički iznova moglo da upotrebi i poput ritualnog elementa pamćenja ugradi u svoj identitet. Pa čak i ako je nekako preživeo otmicu, ako ga je onaj ubica što je “crnca“ kao “bratca“ poljubio, pustio, on je za pravosuđe ostao beznačajan. Kao jedini preživeli mogao je biti krunski svedok masakra, no do sada se nijedan sud nije zanimao za njegov iskaz. Živ ili mrtav, “crnac“ je beznačajan – zato što je bio bez društva.

U krajevima gde se ova jeziva priča odigrala kao bledi odsjaj epohalne velike vatre u kojoj su zatrta čitava društva, za ljude što su nestali na sličan način obično se kaže da ih je “pojeo mrak“.

Ta tama je ono što izjeda ljude bez društva i u njoj se okončava istorija komunizma. Ko pokuša da je prepriča sa svog stanovišta, iznenada će se naći pred jednom novom, mračnom perspektivom koju je Đorđo Agamben (Giorgio Agamben) opisao u knjizi Homo Sacer. Agamben je upozorio da se ni krvavi raspad Jugoslavije ni rastakanje tradicionalnih državnih organizama u istočnoj Evropi, koji su pratili pad komunizma, ne smeju pomešati sa privremenim sunovratom u prirodno stanje – Hobsovu (Thomas Hobbes) borbu svih protiv sviju – regresijom koja će ubrzo, tokom postkomunističke “normalizacije“, biti smenjena novim društvenim ugovorima i učvršćivanjem novih nacionalnih država. Naprotiv, reč je o “izlaženju na videlo vanrednog stanja kao permanentne strukture pravno-političke dis-lokacije i izmeštanja“. U postkomunističkim procesima raspadanja društava Agamben je video “upozoravajuće događaje koji poput krvavih glasnika nagoveštavaju novi nomos zemlje što [...] pokazuje tendenciju da se proširi po čitavoj planeti“.

Tako se onaj mrak što je pao februara 1993. na mali voćnjak na Drini i “pojeo“ jednog “crnca“ narednog jutra nije rastvorio u sunčevoj svjetlosti. Naprotiv, postao je još tamniji i gušći. Povrh toga, sve se više širio po Bosni i bivšim komunističkim društvima. Prema jednom izveštaju BBC-a o afričkim migrantima koji ilegalno pokušavaju da dosele u Evropu, tokom 2006. godine je samo između Kanarskih ostrva i afričkog kopna 6000 njih poginulo ili nestalo. Slično crncu iz Bosne, o tim ljudima jedva da se nešto zna. Kao i u njegovom slučaju, čini se kao da ne postoji društvo kojem oni nedostaju. Pojeo ih je isti taj mrak. [...]