Paradigma tehnološkog napretka sadržana je u destrukciji i preuređenju prirode. Tehnološki napredak izvesno srlja u kataklizmične ponore savremenosti ne ostavljajući puno prostora za izbor i regulaciju čovekovih težnji. Čovek i tehnologija uzajamno gospodare. Dok čovek od tehnike očekuje savršenstvo, tehnologija čoveka zavodi primamljivom lakomislenošću. Opiruće se često pominjanom pojmu tehnokratije, filozof José Ortega y Gasset upozorava da je ,,životni program pre-tehnički. Tehnika, tehnička sposobnost čoveka, ima za zadatak da ustanovi najjednostavnije i najpouzdanije postupke za zadovoljenje ljudskih potreba’’. Naviknut da gospodari, nasuprot antičkom idealu su-odnosa i tehnike kao proizvođenja, zanata, čovek srlja u zadovoljenje svojih potreba i u moderno doba pokušava da porobi sve oko sebe kako bi zagospodario svime što ga okružuje. Prema modernim shvatanjima priroda je samo predmet koji se razvija i samo-reguliše, čovek tu nema puno uticaja, on ne rukovodi njenim prirodnim svojstvom, ali nastoji da gospodari njenim resursima. Život sa prirodom – nasuprot modernom geslu: život prirode – je u antičkom svetu bio nedostižni ideal svakog pojedinca. Posredi je misao o humanizaciji prirodnog, misao o susretu sa prirodom i njenim krajolikom, o tome da čovek nije neprijatelj prirode već njen saveznik. Od porasta subjektivizacije, sa procvatom naučnog poimanja stvarnosti, čovek pokazuje težnju ka destabilizaciji prirode tako što ovladava njenim resursima i to tako da zanemaruje duh i bilo kakav duhovni izraz čije bi uvažavanje neupitno dovelo i do veće humanizacije prirode.

Šta znači humanizacija prirode? Polazeći od stava da živimo u duboko podeljenom, subjektivizovanom i tehnokratskom dobu moramo biti svesni činjenice da se priroda kao takva gasi ponajviše jer čovek nije kadar da uvaži prirodu kao prirodu. Drugim rečima, priroda ne može i ne sme da bude samo čovekov posed gde će on da gospodari, već dublje čovek mora da uvažava svaki kutak prirode i svaku njenu osobenost. Ukratko, ne govoriti samo o prirodi kao takvoj, nego su-odnositi sa prirodom i njenim karakteristikama. Ne zanemarivati prirodu već je voleti, predati joj se, primiti je u svoje naručje. Ne greši, stoga, R. Tagore kada piše da ,,prevladava osećaj kako priroda isključivo pripada nepokretnim stvarima i životinjama, kako postoji nenadani nedokučiv skok tamo gde nastupa ljudska priroda. Prema tome, sve ono što je nisko na lestvici živih bića ‘samo’ je priroda, a sve što ima otisak savršenstva, intelektualnog ili moralnog, ljudska je priroda. To je poput razdvajanja pupoljka i cveta u dve sasvim različite kategorije, pridavanja njihove osobitosti sasvim različitim suprotstavljenim principima”.

Disproporcija između prirode i čoveka, prirodnog kao nižeg i čoveka kao višeg predstavnika prirode, upozorava nas na globalnu akumulaciju ekološke pošasti razdruživanja sa prirodom. Od postanka čovek pre-biva sa prirodom i upućen je pod njeno okrilje bivstvovanja. Međutim, kako je čovek postao centralna sila svega živog i neživog na planeti javila se i misao o eksploataciji prirode u korist ekonomizacije čovekove prirode. Dogodilo se to, kako napominje Ivan Illich, da vidimo siromašne koji su primorani da se povuku i bogate koji se pogubno opterećuju prema prirodi. I jedni i drugi moraju, kaže Illich, odbaciti fatalnu sliku čoveka-robovlasnika koju trenutno promoviše glad za energijom. Destrukcija prirode vidljiva je kroz čovekov raskid sa prirodom, ali i kroz potrebu da se čovek približi prirodi više nego ikada. Čovek, kaže Feral Faun, prirodu pripitomljuje tako što divljinu pretvara u monolitnu celinu tretirajući je kao prostor čistog spektakla.

U trenutku kada je priroda i njena priroda dovedena u vezu sa etikom, posebno nakon protesta u korist prirode polovinom prošlog veka, moramo postaviti pitanje o granicama čovekovog postupanja sa prirodom. Da li je tehnološka revolucija uslovila čovekovu bliskost sa prirodom ili se čovek sam odrekao prirode? Da li postoje granice koje čovek mora imati kada pre-biva u prirodi? Šire, da li postoje etičke norme kada je posredi čovekov odnos prema prirodi? Da li naš tretman biljaka u prirodi podstiče ekološku neuravnoteženost? Sve ovo su pitanja ekološke etike, ali šta je sa čovekovim suodnosom sa prirodom koja je data da se razvija u dosluhu sa čovekom? Šta je u filozofskom smislu sa čovekovim poimanjem prirode i njene suštine?

Filozofska perspektiva preokrenula je danas ustaljeno mišljenje o uticaju prirode na čoveka na pitanje uticaja čoveka na prirodu posebno preko tehnike, i šire – uticaja koji tehnika ima na sva bića sveta. Jer, nije samo tehnologija, kao proizvod tehnike, ta koja utiče na ekološki krah, premda njena dostignuća mogu u pojedinim slučajevima i poboljšati eko-sferu, već i čovek svojim pretenzijama da prirodu pokorava i sebi neprirodno približava. Tehnika nije samo sredstvo, što je znano od Martina Heideggera, ona ima prizvuk raz-otkivanja. Prema Heideggeru ,,tεχνικoν označava nešto što pripada k τέχνη. Glede značenja ove reči moramo uvažiti dvoje. Jednom τέχνη nije samo ime za rukotvornu delatnost i umeće, već i za visoku umetnost i lepe umetnosti. Τeχνη pripada pro-izvođenju, k ποίησις-u; ono je nešto poietično’’. Ali u moderno doba tehnika je posredstvom čoveka dostigla tačku kulminacije i iskazala se kao posvemašnja moć vladanja, ukratko kao tehnologija. Heidegger ne svodi tehniku, kako to čini Marx, na nivo eksploatorne hipokrizije društva već polazi od čoveka i njegovog odnosa sa tehnikom. Budući da sve funkcioniše, ističe Heidegger, tehnika čoveka raskorenjuje. Dakle, tehnika kao takva nije u najvećoj meri odgovorna za čovekovo raskorenjivanje sa prirodom i zemljom. Pre tehnike, odgovoran je subjekt koji svoju volju za moć ističe tehnološki, kao vladanje naspram svega živog i neživog.

Nismo odgovorni samo za sebe, nismo ni samo za drugoga, odgovorni smo – sa gledišta patocentrizma – za prirodu u celini. Ekološka kriza, kako se danas često naziva, nastala je upravo iz krize moralnosti budući da odbacivanje prirode i njene osobenosti od strane čoveka znači, kako ističe Vittorio Hösle, zbiljski prezir spram čoveka. Kako drugačije i objasniti potrebu čoveka da preuređuje prirodna staništa i krajolike po svojoj meri, bez ikakve svesti o tome da upravo zato što smo ljudska bića ophrvana moralnošću imamo pojačanu odgovornost da brinemo o svemu živom i neživom oko nas; ne iskorišćavati, već brinuti o prirodi.

U vezi sa antičkom tezom o bliskom suživotu čoveka i prirode razvijaju se i nova stremljenja u filozofiji ekologije – ekozofiji. Misao o izjednačavanju živog i neživog sveta, metafizički holizam, koji pokušava da prevrednuje čovekov subjektivizam i približi ga prirodi. Moderan čovek se opire tome nastojanju, premda je to jedini izlaz iz normativne ograničenosti savremene egzistencije. Čovek je čovek upravo zato što nije subjekt već samo čovek koji živi u svetu vitalnosti, koji obitava skupa sa prirodom, i kao takav iskoračuje iz bilo kakve regularnosti i disciplinarnosti, zbog toga što, kako piše R. Esposito, ,,ekspanzija vitalnog organizma ne podnosi ograničenje, granice, granične rubove’’. I priroda se, poput čoveka, opire robovanju jer je otvorena kao polje života, ne kao polje eksploatacije.

Promišljanje filozofije kao ekozofije trajno je obeleženo mišljenjem norveškog mislioca Arne Naessa koji je uspostavio temelje tzv. dubinske ekologije. Središnja teza dubinske ekologije sastoji se u tome da se ceo sistem koji nas okružuje mora sagledati kroz jedinstvenost i da, shodno tome, ne može postojati razlika između živog i neživog, između prirodnog i duhovnog. Naes se zalaže za dubinsku ekologiju, nasuprot kojoj stoji plitka ekologija. Ona je tek protiv zagađenja prirode, dok se dubinska ekologija zasniva na principu biološkog egalitarizma u kome se brani teza da sve vrste na zemlji imaju podjednako pravo na život. Današnji čovek negira tu vrstu sublimacije između živog i neživog jer pokušava prevladati model humanizacije prirode u korist humanizacije jakog, informisanog čoveka. U temelju prirodne destrukcije, kaže Peter Russell, nalazi se egoizam. ,,Egoistička svest je u pozadini svega lošeg što se dešava u svetu. To je koren našeg društvenog raka, i jedini lek je egzistencijalna predaja ega. Na kraju, moramo da se predamo u potpunosti…Ljudi koji upotrebljavaju izraz samospoznaja misle da to znači stići negde. Naravno, to uopšte nije tako. To samo znači spoznaju onog što jeste, bez dodavanja bilo čega. Moramo, ustvari da se oslobodimo onoga što nije, jer to sakriva ono što jeste. To je kosmički humor probuđenja.”

Iz navedenog da se uočiti bliska veza ekozofije sa različitim nasleđem humanističke misli – od religijske, istočne i zapadne, pa sve do sociološke i psihološke perspektive. Religijska perspektiva nalazi utemeljenje u viđenju prirode kao dara za utemeljenje života, ona proishodi iz zapovesti vere o stvaranju i čuvanju božanskog dara, dok se sociološka i psihološka perspektiva bave društvenom reprezentativnošću članova zajednice prema prirodi koja ih okružuje. Ono što je posve očigledno jeste da se cela ljudska istorija nalazi u nemirnom dosluhu između prirode i duha. Nakon čovekovog preuzimanja uloge gospodara priroda se našla na udaru egocentrizma i nastupila je nezaustavljiva erozija prirodnosti. Čovek u svojstvu subjekta ne uvažava prirodu, zaboravlja tišinu prirode, prepušta se buci gomile, govori previše glasno, ne uvažava celovitost i kauzalnost vremenitosti. Smrt subjekta nije stvarna, ona je tek prividna odlika savremene koncepcije perfekcionizma, mitološki ona je sadržana u priči o Hipolitinom pojasu kroz uzimanje/ustupanje vrednog dara posredstvom prevare i žrtava. Pre-dali smo ljudskost, u zalog za nagradu sve-prisutnosti. Politika, na primer, ne sledi logiku savremenosti, već se vraća starim modelima autoriteta i perverzne reprezentativnosti gomile. Drugim rečima, politička delatnost ne zadovoljava potrebe građana budući da ne poštuje međusobnu uslovljenost različitih društvenih i životnih procesa. Ne zaboravimo da, kako piše Clive Ponting u knjizi Ekološka istorija sveta, ljudska istorija nije jedinstven tok. ,,Sva ljudska društva su bila, a i danas su, zavisna od složenih uzajamnih, fizičkih, hemijskih i bioloških procesa….Istraživanja na (tom polju) nam pomažu da shvatimo način na koji životna sredina utiče na razvoj ljudskih društava i, ne manje važno, način na koji ljudi utiču na Zemlju.” Savest, kao temeljna svest o sebe-stvaranju, opominje nas da se vratimo ka sebi kako bismo bili kadri da se otvorimo ka drugima, čoveku, svetu i prirodi – bez zadrške.

Nenad Obradović/Prometej.ba