U zemlji Srbiji ne postoje institucije. To je već zdravo prihvaćena „normalnost“, logički potrošeni, istrošeni truizam. Tautologija koju svi već znaju i sriču napamet, i koju građani zemlje Stradije žive i plaćaju kao košmar na javi, dan i noć, noć i dan. Tako, svi mi, ili bar većina nas, ubiramo plodove gneva nadležnih birokrata koji sede po raznim biroima, kancelarijama, mestima obračuna planova rada i digitronskih merenja, takoreći svakovrsnog sondiranja „javnog mnjenja“, izdajući mesečne i godišnje planove zapošljavanja, imperative „traganja za poslom“, svima nama prekarnima, bolesnima, razbolelima, ozbiljno desetkovanima... Kojih je sve manje iz godine u godinu, iako neki od nas nemaju rezervnu zemlju, takozvanu domovinu, tj. Otadžbinu, kao što nemamo ni rezervne kapitale, imovinske karte, bankovne račune, simboličke ili stvarne Očeve, ni majke, na koje bismo se mogli osloniti.

Postoje i mnogi pravni, legalni i legalistički termini koji su već niz godina u upotrebi kada se želi opisati ovo staro-novo stanje. Zvali ga mi tehno-feudalizmom, neoliberalizmom, alterglobalizmom ili pak klero-nacionalizmom. Sve se te formule i obrasci mogu podvesti pod pojam konzervativnog „zaokreta“, onog novomilenijumskog, podržanog takvim konkvistadorima nove normalnosti u kolonizatorskom pohodu na ljudsku svest/savest, poput bilijunaša Elona Maska, sve-vlasnika platforme Tviter, ili desničarskog gurua, priučenog „jungovca“ Jordana Petersona, zagovaraoca neuspele alegorije o „prezrenom muškarcu“ i prekuvanom jastogu.

Zaista, šta već nije pošlo po „drevnom“, drvenom Zlu na planeti čiji stanovnici masovno veruju teorijama zavere poput marsovačke abdukcije, ili su pak dobrano ubeđeni da sve vreme putuju, kreću se i posluju stojeći na Ravnoj ploči, tj. Leđima prepotopskih giganata, Mastodona, reptila, džinovskih kornjača... Ovde bi dobro došao „vic“ o Zecu i Kornjači, kao korektiv i lakstativ, povod za smeh koji bi razvejao našu državotvornu, „ustavobraniteljstu“ uozbiljenost, i ponudio privremenu branu raskalašnom, karnevalesknom humoru i groteskno-humoresknoj „praslici“ čovečanstva. Dobro bi tu seo kakav Zenonovski, pre-sokratovski paradoks, kao i Sokratovska majeutička metoda „porađanja znanja“, zašto ne i Platonovska alegorija (na primer ona najčuvenija, o Pećini) ili pak Dositejevska basna, da razbistre „univerzalni um“ čovečanstva i podsete na negde zaturene zaostatke zdravog razuma. Svakako bi, na koncu, ili na novom početku, prijalo jedno sveobuhvatno prosvetiteljsko Naravoučenije.

Ako razložimo taj, možda arhaičan crkvenoslovenski/ruskoslovenski, sveslovenski pojam/relikt, i opišemo ga kao „učenje o naravi“, tj. Učenje o karakteru, onda smo već na jednom drugačijem terenu, na kome se da polučiti kakva korist (prim. prev. od reči „luča“ svetlosti, kao u Luča mikrokozma), na polzu i u korist mnogih ili čitave planete. Onda već počinje da nam sjaji, povratno, iz tame, kao „nebrušeni dijamant“, onaj toliko slavni a ipak zapostavljeni, kantovski kategorički imperativ. Ljudska, tvrdoglava narav koju moramo iznova „dresirati“ i „krotiti“, kao i „crnog i belog Konja“, te „šahovske, i kočijaške figure“.

Dakle, u osnovi je „karakter“ ili ono što kolokvijalno i idiomatski zovemo „mentalitetom“, a što je zapravo ništa drugo do niz uvreženih stereotipa, ispredenih sitno i temeljno poput Paukove mreže i prebačenih poput vela preko čitave postojeće stvarnosti. Možemo prizvati i neko drugo sećanje ili fantaziju, prisutnu u svim indoevropskim folkornim tradicijama i mitovima (a mit je fabula, povratna sprega uzroka i posledica, ništa drugo do priča koju sami sebi uvek iznova pričamo, ne bismo li se ogrejali i utešili oko zajedničke vatre koju čuvamo kao preostali sjaj sveće pod dlanom). Na primer, ono o Parkama, o Suđajama, o Demetri/Penelopi koja prede pređu sopstvene sudbinske usamljenosti čekajući svog Odiseja da joj se vrati u naručje sa dalekih Začaranih ostrva, iz smrtonosnog zagrljaja Kiklopa, oslobođen od zova poetskih Muza, pod odbrambenim oklopom/vizirom, trajno spašen i pošteđen od sećanja na lice Gorgone, koja ledi i kameni „krv u žilama“. Darovan darom manjka sećanja (selektivne amnezije) i lekovite, zdrave doze skepse, pa i cinizma (kako bi to već sročio Ničeov Zaratustra). Ali na kraju, kada se u ljubomori osvrne taj drevni Odisej, on trajno gubi hipnotičku moć jednog Orfeja sa lirom, zaljubljenika poezije i pesme koji je imao kao dar jedino zov sopstvenog ljubavnog zavođenja, čaranja, te isceljenja/farmakopeje (lat. pharmacon) čitave prirode, flore i faune. Tako Euridika ostaje trajno zarobljena u Podzemlju, u Danteovom paklu kao tužna i prognana „senka seni“.

Vratimo se, ipak, na slučaj ili simptom zemlje Srbije, u tekućem milenijumu. Onog trenutka kada su dekretom, a zapravo plebiscitarnim, populističkim činom, u svim osnovnim i srednjim školama izjednačeni, u istu ravan dovedeni lik i delo Dositeja Obradovića, tog Korifeja nade, satkanog od krvi i mesa istorije, od korenja podzemne „krtole“ (krompira koji je svojeručno „doneo“ u Srbiju, kako kaže ta skaska, basna ili aforizam) i jednog, od strane Srpske pravoslavne crkve kanonizovanog „sveca“, praktično je na „mala vrata“ vraćeno kodno ime za retrogradni moralni prestup, sadističku transgresiju i iživljavanja svake vrste. Za činjenje zločina protiv čovečnosti po svim klauzulama Ženevske konvencije o ljudskim pravima. I naravno, pre svega i iznad svega, prema pravima deteta.

Nikola Đoković, Prometej.ba