Foto: Maja Tomić

Aleksandra Bosnić Đurić je doktorirala 2015. godine na Fakultetu dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila dramu Poslednji orden (Dignitas, Cetinje, 1996), zbirku eseja Po-etička traganja (Kulturni centar, Pančevo, 2008), monografiju Poetika tamnog vilajeta – Radomir Konstantinović o duhu palanke u srpskoj književnosti (Službeni glasnik, Beograd, 2011) i monografiju Kultura nacije: Između krvi i tla (University Press – Magistrat izdanja, Sarajevo, 2016). Uredila je, zajedno sa Milicom Konstantinović, zbirku sabranih radio drama Radomira Konstantinovića Iznenađenje (University press Sarajevo). Objavila je više naučnih radova i uredila nekoliko zbornika. Od 2011. godine je glavni urednik naučnog časopisa Interkulturalnost. Od 2012. godine predsjednica je upravnog odbora Centra za interkulturnu komunikaciju iz Novog Sada, nevladine organizacije posvećene promociji i afirmaciji interkulturalnosti. Od novembra 2019. godine autorka je kolumne Fal(š)izmi u Novom Magazinu. Povodom izlaska zbirke kolumni Fa(l)šizmi. Zapisano u Srbiji 2019-2021 (University Press Sarajevo, 2022) sa Bosnić Đurić razgovaramo o knjizi, te o prilikama u Srbiji, idejama zajedništa i solidarnosti koje nisu prenešene novim generacijama, predstojećim izborima…


PROMETEJ: Knjigu si posvetila sinu Brajanu Brkoviću, istaknutom društvenom aktivisti koji je ovih dana ponovo na meti režima. Neću pitati ima li smisla i može li ikako drugačije, kao većina dobronamjernih, neutralnih, kako ih ti nazivaš (Paklene inverzije) koji svojom šutnjom latentno održavaju ovakvo stanje, nego je li uopšte moralno u društvima u kojima živimo biti na drugoj strani?

Aleksandra Bosnić Đurić: Verujem da bi društva u kojima živimo bila zdravija i izgledala drugačije da smo imali i imamo drugu vrstu odgovora na nasilja, uzurpacije i posuvraćenje istina. Da, recimo, u Srbiji, počev od devedesetih pa evo i do danas, kada smo već deset godina u fazi druge autokratije, naš većinski odgovor nije bio ćutanje, mimoišla bi nas makar borba za elementarna ljudska prava kao i metafizički rizik ispaštanja koje je, mislim, uvek neizbežno kada se pojavi krivica mlakosti i neopredeljenosti. Ovako, sve je to neka vrsta začaranog kruga u kojem polako ali mučno učimo i shvatamo da ćutanje i posmatranje činjenja zla i dela kontra ljudskosti, čine da smo nemi saučesnici. I da, tim ćutanjem i tom tišinom, činimo da patološki procesi traju kao u horor žanru sve osnaženiji i jači, ohrabrivani pasivnošću i neučestvovanjem u otporu. Brajan i ja smo zajedno u nećutanju i glasnosti već više godina i zajedno prolazimo i sve posledice, ali često u našim razgovorima proveje onaj u osnovi vedri rezime: idemo kuda smo krenuli, tako moramo i ništa drugačije ne bismo izabrali. Oboje mislimo da život proveden u ćutanju na zlo i nečinjenju nije ni dostojan ni smislen.


Često danas u javnom prostoru možemo čuti kako je fašizam previše eksploatisana riječ i time joj se umanjuje značenje, međutim u svom uvodu u knjigu Jelka Jovanović ističe da precizno biraš riječi kojima dočaravaš naše pojedinačne i kolektivne sudbine, ne ostavljajući mjesto sumnji. Kako nazvati vrijeme i zbilju koju živimo?

Isuviše često životarimo u nekoj vrsti legalizovane i inverzirane ljudskosti... Više ne samo da važi ono ništa što je ljudsko nije mi strano već kao da smo, zakoračivši u 21. vek, paradoksalno osvojili novu lestvicu dehumanizovanosti koja bi mogla da bude oslikana nekom vrstom civilizacijski pervertirane parafraze koja kaže da nam ništa što je neljudsko zaista više nije strano. Opsesije ideologijama krvi i tla, opsesije geopolitičkim paranojama i ekspanzionističkim politikama, jednako kao i opsesija novcem i profitom stečenim po svaku cenu idu u korak sa iščezavanjem empatije i nečega što bismo mogli nazvati kolektivnom racionalnošću. Zapravo smo, zarobljeni u sopstvenim iracionalnostima, maskama i senkama, sakriveni do nevidljivosti od onih koje proglašavamo strancima, zakriljeni sopstvenim krdom, nadređenim kolektivnim telom, bez obzira koji je njegov predznak. Takvo potiranje sopstvenih izbora, odgovornosti i ličnih identitetskih okvira, onda vodi u bes, agresiju, u to da je sve dozvoljeno činiti ili ne činiti svima onima koji su izvan našeg projektovanog kruga. Naše su egzistencije opasno često i zastrašujuće dobrovoljno zasnivane i utemeljene u fašizmima i falšizmima različitih vrsta.


Vraćajući vrijeme unatrag, od devedesetih do danas, na koji način se mijenjao zajednički neprijatelj, kako je okoštavao zauzimajući javni, pa i privatni prostor (Aleksandar Vučić bukvalno iskače iz frižidera) suspendujući slobode? Na jednom mjestu (Više od cenzure) pišeš da su specifičnosti ovog autoritarnog sistema sklonost ka ciničnoj travestiji, konstruisana ideološka višeznačnost i specifična vrsta političke, medijske, kulturne i moralne cenzure.

Cinična travestija je u Srbiji postala naša stvarnost onog trenutka kada smo dozvolili da protagonisti iz devedesetih ponovo dođu na vlast. I, neka vrsta vrhunskog cinizma i jeste to što je slogan Aleksandra Vučića i njegovog režima Brže, jače, bolje. Jer oni zaista jesu i brže i jače i bolje nego devedesetih kreirali taj specifični amalgam političke, medijske, kulturne i etičke destrukcije i cenzure, a sve su to činili upravo pomoću vešto konstruisanog ideološkog multiverzuma u kojem su bili dobrodošli svi oni koji su pristali da sarađuju, bez obzira da li su desničari, levičari, ili građanski orijentisani... Aleksandar Vučić ih po potrebi funkcionalizuje, a ova je funkcionalizacija namenjena pokrivanju različitih ciljnih grupa. Naravno i prirodno, zbog populističke homogenizacije bez koje njegov režim ne bi mogao da opstane toliko dugo, on najčešće aktivira upravo ekstremnu desnicu, poigravajući se sa ideološkim mitovima devedesetih i poigravajući se percepcijama i predstavama građana Srbije. Nažalost, učinio je to veoma uspešno.


Kad smo kod cenzure, film Quo vadis, Aida? Jasmile Žbanić, pored svih međunarodnih priznanja i činjenice da je u Srbiju donio prestižnu Evropsku filmsku nagradu za najbolju glumicu u 2021. godini, u Srbiji nije dobio filmsku distribuciju i ne zna se kada će. Čega se plaše vladajuće elite: kolektivne katarze, vlastitih grijeha, ili nečega trećeg?

Sigurna sam da se plaše i jednog i drugog. S tim što njih vlastiti gresi ne plaše zbog toga što ih je strah da se suoče sa sopstvenim nedelima, već zbog toga što bi onoga trenutka kada bi priznali sopstvenu grešnost, priznali i sopstvenu odgovornost. Projekcija filma Quo vadis, Aida? građanima u Srbiji bi otkrila drugu vrstu priče i sigurno je da bi pokrenula kolektivni empatijski proces, što njima ne ide u prilog jer, njima zapravo nisu potrebni ni svesni ni empatični građani, njima su potrebni dehumanizovani sledbenici koji i dalje veruju u mit o ugroženom narodu koji se bori za svoje teritorije i svoje nacionalno jedinstvo. I ideološki konstrukt o srpskom svetu, koji je nastavak opsesije jedinstvenom Srbijom, govori u prilog tome. Naime, novi ciklus ideološko-nacionalističkog modelovanja i Quo vadis, Aida? ne mogu da budu u istoj priči.


Kroz čitavu knjigu provlačiš pitanje kritičkog mišljenja, ili kritičkog nemišljenja, ili nekritičkog mišljenja. Svi ovi probleme koje smo detektovali u nekoliko prethodnih pitanja nemislećoj rulji su apstraktni. Koji su njihovi problemi u Srbiji u 2022. godini i da li će na izborima koji slijede pokušati da to promijene?

Bojim se da smo u nekoj vrsti neprekinute indoktrinacije, od Memoranduma SANU s kraja osamdesetih, do danas. U takvoj društvenoj klimi i takvim okolnostima je gotovo nemoguće da većina zadrži ili osvoji umeće kritičkog mišljenja. Upravo suprotno, u Srbiji se već više decenija, s povremenom i kolebljivom pauzom od 2000. do 2012. godine vrlo ciljano negovalo upravo nekritičko mišljenje, podaništvo i autoritarnost na svim nivoima. Građani su postali neka vrsta taoca neistina ili vešto kreiranih poluistina. Međutim, u Srbiji se poslednjih godina sve upornije manifestuje i građanski otpor, utemeljen u prilično mučnim i očiglednim činjenicama koje više i ne zahtevaju neko posebno umeće ili veštinu ovladavanja kritičkom misli. Bilo je dovoljno da se samo posmatraju i žive siromaštvo, beznađe, emigriranja i strah koji je do ove, 2022. godine, postao nešto poput dominantne kolektivne emocije u Srbiji. Mislim da nakon ovih izbora, bez obzira na njihov ishod, više ništa neće ostati isto i da je pokrenuti talas promena i otpora režimu nezaustavljiv. I da može samo da raste.


U kolumni Tamno, sve tamnije… ističeš da stranačke falange terorišu građane prema sopstvenoj procjeni i potrebi režima. Šta je filozofija falange, da se poslužimo naslovom poglavlja iz knjige Velika Srbija za male ljude, Tome Markovića?

Ta je kolumna pisana 2020. godine, na početku pandemije koronavirusom i neposredno pre izbora, kada sam imala potrebu za svojevrsnim sažetkom... od infekcije virusom učinila mi se daleko opasnijom infekcija uporno proizvođenom mržnjom kojom je Srbija bila razjedana već osam godina. Napisala sam da je razloženo i ono malo normalnog tkiva koje je preostalo iz pošasti devedesetih, a da su pretnje, ucene, fizičko, psihičko i ideološko nasilje već tada bili na nivou običajnosti oko koje niko nije previše iznenađen. Napisala sam i da je nemoguće zaboraviti dvehiljadite, baš kao što je nemoguće zaboraviti ni devedesete, jer su zli volšebnici Miloševićevog zločinačkog režima u svom velikom povratku i divljem osvajačkom pohodu učinili da se vrate sve sablasti prošlosti, jednako kao i ona mučna sećanja na progone i spaljivanje kuća, na socijalna i stvarna ubistva, na otkaze, na šovinističke, rasističke i ksenofobične opsesije i potere, na glad, na izgubljeno dostojanstvo i očaj. Taj sveprožimajući teror stranačkih falangi u poslednje dve godine je zastrašujuće eskalirao, a njegova je filozofija i utemeljena u makabričnom rastu, sve do projektovanog potpunog utrnuća svake pobune.


Kroz pisanje se često vraćaš Đuri Šušnjiću. U Ribarima ljudskih duša on kaže da Balkan pati od viška istorije, da mali narodi prave buku da bi bili u nečemu veliki, a veliki narodi prave mir po meri svojih interesa. Svevremensko promišljanje koje se može primijeniti na kompletnu našu istoriju od turskih osvajanja, balkanskih i svjetskih radova, preko devedesetih do danas. Hoćemo li kada doći pameti i zašto nikada?

To zavisi isključivo od nas, od naše volje i konsolidovanosti naših napora da se oslobodimo tog viška istorije. Ali to oslobađanje, bojim se, ne može da ide paralelno sa dobrovoljnim učestvovanjima u opsesijama nacionalnim mitovima i anahronim tradicionalističkim obrascima. Ipak, verujem da u državama zapadnog Balkana, nastalim nakon raspada Jugoslavije, i pored svih iskušenja postoje zdrava jezgra i dovoljno istinski posvećenih i entuzijastičnih političara, umetnika, novinara, naučnika, građana, koji će ovu energiju patnje od viška istorije uspešno supstituisati zdravim doživljajem stvarnosti. Verujem da nam je neophodna neka vrsta nove regionalne solidarnosti.


Veliki broj medija u Srbiji i Republici Srpskoj na poseban način fabricira vijesti o invaziji Rusije na Ukrajinu dezinformišući, posmatrajući to kroz prizmu istorijske pravde i niza nebuloza kojima svjedočimo, autoviktimizirajući se, dok im vlastiti kosturi ispadaju iz ormara. Zašto je na našem podneblju prirodno pripadati smetljištu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? Da ne ulazimo u revitalizaciju četništva itd., prošle godine dok su organizovani antiratni protesti za Palestinu, zgrada Palače Republike Srpske je bila osvijetljena bojama izraelske zastave.

Nije toliko reč o podneblju koliko o dugom trajanju represivnih i destruktivnih političkih i ideoloških koncepata. Demijurzi starih, a novih, ideoloških svetova koji nas sve zajedno svesno drže u prošlosti, vladaju opet uz pomoć propagandnih manipulativnih tehnika, njihova je velika većina medija pa im ne predstavlja nikakav problem da onako kako vrše reviziju istorije, vrše i reviziju sadašnjosti, tako što ne prestaju da oživljavaju poznate ideološke matrice o starim prijateljima i starim neprijateljima. U tim ideološkim matricama, Rusija je večni prijatelj, a Zapad večni neprijatelj, od kojeg dolazi svako zlo. Ruski i srpski svet su, očigledno, ideološki dva kompatibilna koncepta koja počivaju na gotovo identičnim argumentima i svesno produkovanim teorijama zavere. Zastrašujuće je odsustvo empatije kod indoktriniranih, dok svakodnevno gledamo nemilosrdno razarane ukrajinske gradove. I to odsustvo empatije, ta zaslepljenost i ta ravnodušnost, nažalost, sasvim liče na ono kojeg se sećamo iz devedesetih godina prošlog veka. U Republici Srpskoj, Milorad Dodik je aktivni i agilni promoter upravo programa srpskog sveta i njemu prikladne indoktrinacije.


U posljednje vrijeme određeni broj istoričara i istoričarki u Srbiji glasno govori o mirovnim i antiratnim protestima tokom devedesetih, koji su bili izrazito feministički, a te iste žene i muškarci koji ih podržavaju i danas ustaju, kao osuda ruskoj invaziji i podrška Ukrajini. Kako je moguće da nismo odgojili generacije mladih ljudi koji su u stanju makar razlikovati dobro od zla?

Da bi mladi ljudi bili u stanju da razlikuju dobro od zla neophodno je da sistem, koji Altiser naziva državno-ideološkim aparatima, dakle, sistem obrazovanja, kulture i medija ne bude programski orijentisan ka distribuciji i širenju retrogradnih i destruktivnih kodova i obrazaca. U Srbiji je, dvehiljaditih, propuštena dragocena šansa da se izvrši temeljna transformacija vrednosnih sistema, a čitave formacije stereotipnih predstava, sa ksenofobičnim i nacionalističkim predznakom, zapravo nikada nisu dekonstruisane. Mladi se i dalje uče da neupitno prihvataju reviziju istorijskih činjenica, na fakultetima u Srbiji predaju osuđivani ratni zločinci, njihove se knjige promovišu, bizarno, čak i u Novom Sadu koji je Evropska prestonica kulture... Na ulicama su njima posvećeni murali... Pravo pitanje je kome je zapravo bilo u interesu da čitave generacije budu odgajane u lažima i mržnji i u večitoj potrazi za spoljnim i unutrašnjim neprijateljima?


S tim u vezi, nekidan sam poslušala intervju u kojem Ida Prester (čiju umjetnost i aktivizam cijenim), djevojka s Pantovčaka konstatuje kako mladi danas nisu pank. Jasno je već decenijama da živimo u pomjerenoj stvarnosti, da su hipici u trećoj životnoj dobi i ne možemo od njih očekivati revoluciju, da mladima nisu prenesene ideje radništva koje možda i ne bi funkcionisale u prekarijatu, da nismo naučeni na ideju solidarnosti i kolektivnog - ali da ostanemo pri muzici, šta ćemo sad?

Pretpostavljam da ćemo ohrabrivati one mlade ljude koji veruju u ideju solidarnosti i sprovode je u praksi i kojima nije strano revolucionarno reagavanje na loš i degradirajući kontekst. Možda oni nisu u većini, ali, kao što znamo, samosvesna, kreativna i agilna većina se gradi, a gradi se, između ostalog, i podrškom. Ja imam tu vrstu privilegije da sam okružena upravo takvim mladim ljudima, beskompromisnim aktivistima, koji umeju da poštuju vrednost slobode i umeju da se bore za nju. Mislim da je u pomerenoj stvarnosti u kojoj živimo, a koju smo sami kreirali, podrška mladim i u najboljem smislu te reči, revolucionarnim građanskim aktivistima i aktivistkinjama – najmanje što možemo. To je neka vrsta etičkog imperativa za starije generacije.


Kad smo kod Konstrakte i pobjede druge Srbije na Beoviziji, do kada će trajati euforija i kada ćemo se ponovo jedni drugima pokazati onakvim kakvi zaista jesmo? Koliko se ovo koristi kao lakmus za druga pitanja, pa čak i predviđanje izbornog rezultata?

Zasićeni smo i toksinirani proizvodnjom ružnoće, banalnosti, rijaliti šunda i jeftine propagande. I ta zasićenost je, čini mi se, inicirala euforiju. Ali, kao što znamo, euforije su kratkotrajne i koliko god mogu da zaliče na ohrabrenje, one su osnovi krhke i nestabilne... Ne verujem previše euforijama, verujem upornim i promišljenim akcijama koje ovu promenu vrednosnih sistema, koju smo pominjale, čine mogućom i trajnom. Davljenik se hvata za slamku, uglavnom onda kada misli da nema snage da dopliva do obale. Jedan otklon od okeana prljavštine kojom smo okruženi nije dovoljan za projekciju pobede, ali svakako može biti ohrabrujući.


Knjiga završava rečenicom Valja nama… U proleće. Šta nam se još može desiti u ovom postapokaliptičnom svijetu, na kraju postkomunističke Evrope?

Reč je parafrazi stihova Maka Dizdara ... Ima jedna modra rijeka, valja nam preko rijeke. Decembra 2021. godine, dok sam pisala tekst kojim se završavaju Fa(l)šizmi, u kasnim noćnim satima, podelila sam sećanje na nju sa prijateljicom. Uz osećaj da vremena za iskorak iz Mehanizma imamo sve manje, neću prestati da se nadam da ipak zavisi od nas.

Razgovarala: Vanja Šunjić, Prometej.ba