[S Eminom Busuladžić, članicom Sindikata radnika tuzlanske tvornice deterdženata „Dita" i nekadašnjom predsjednicom Štrajkačkog odbora ove firme u Tuzli razgovarao je naš suradnik Dino Šakanović. Danas donosimo prvi dio ovoga velikog intervjua.]

Hvala vam što ste pristali razgovarati za Prometej ba. Prije nego počnemo moram vas pitati da li je Dita/DITA ime firme ili skraćenica?

Ne, Dita, to je baš ime.

Da, jer nije DITA-e već Dite.

Ne, Dita. Tačno Dita. Kad je Dita tek krenula, s nama je radila talijanska Mira Lanze. Dita je na talijanskom kao nešto lijepo i nježno, čisto. Znaš. I zato je Dita.

Dogovarajući ovaj naš intervju nekoliko puta smo ga odgađali zbog recimo „više sile“. Zato odmah na početku - Kako ste? Kako zdravlje, narodski rečeno? Jesu li godine stresa i sindikalne borbe naplatile svoj ceh?

Pa jesu. Ne znam jesi li ti gledao film, moraš ga pogledat, „Glas Dite“.Ovo što ja radim, to je jako stresno. To je jako stresno i ono kod mene najgore je što sam jako tvrdoglava i uporna i sve što radim, radim na svoju štetu. Kad sam imala prvi infarkt, kad sam došla na kliniku, svi su mi ljekari rekli: „Dobro ste vi izdržali. Davno smo mi vas očekivali.“

Sva dežuranja dole u Diti; i dok smo radili gdje je beton, gdje je vlaga i gdje je jako hladno; sav onaj put za Orašje pješke po onakvoj hladnoći; Moralo je se negdje to izrazit. Prihvatam to kao nešto što je sasvim normalno s obzirom da za par mjeseci punim 60 godina. I onda vrlo često kažem: „Pa mašala, pa ja sam zdrava.“

Javnost vas prije svega poznaje kao sindikalistu i predsjednika štrajkačkog odbora iz Dite. Možete li nam još nešto reći o sebi? Kako biste se vi predstavili?

Ja sam počela u Diti raditi kao najmlađa. Odmah iz škole sam počela raditi. Kako god je Dita stasala i ja sam rasla uz Ditu. Jako sam emotivno vezana za Ditu jer sve njene uspjehe pa i neuspjehe vežem za sebe. Ditu vidim kao nekoga ko je meni jako puno pružio. Dita mi je iškolovala djecu. Imam sina ljekara i kćerku inžinjera građevine. Zato uvijek kažem: „Dita mora raditi da bi iškolovala i neku drugu djecu.“

Moj sin je vani. Otjeran je odavde. Jedan veliki strah osjećam što nam sva mladost odlazi. Kakva će to sutra biti država starih, bez mladih? Ja sam sebe materijalno obezbijedila. Materijalno nisam uopće ovisna o ovoj državi. Materijalno sam potpuno neovisna, ali ne mogu reći: „Zadovoljna sam jer je meni dobro.“ Ne! Totalno sam nezadovoljna jer moje okruženje je u teškoj situaciji i ja se stapam sa svojim okruženjem.

Mogla sam otići u penziju i primati penziju. Nisam zato što su me moje radne kolege zamolile:„Nemoj Minka. Ti smiješ reć', ti znaš reć' i tebi vjerujemo.“ Tako da sam ostala i neću tako lako otići iz ovih voda, sigurno. Ostat ću da se i dalje borim. Znam da mi je neprijatlj izuzetno jak. Mnogi kažu sada “Dita je riješena“. Dita nije riješena. Dita je sada u najvećem vihoru borbe. Čula sam jučer-prekjučer Nikšića (Nermin Nikšić, predsjednik SDP-a BiH op.a.) kako kaže da Dita nije riješena. Prije par godina sam bila kod Nikšića, kad je on javno stao na stranu vlasnika i menadžmenta Dite, iako je znao za kriminal, iako je znao šta se u Diti radi. I šta ja mogu očekivati od tog takvog čovjeka, kad javno kaže za Ditu da nije riješena? Vidjet ćemo. Mi ćemo se boriti.

Pitaju nas: „Šta ćete ako vam ovo propadne?“ (pokretanje proizvodnje op.a.). Mi ćemo opet čuvati Ditu. Nećemo mi tako lako odustati. Čitavo vrijeme sam govorila da Dita može da radi. Bila sam upravu. Dita radi. Mi znamo raditi. I ovaj paravod koji čekamo, uz njega ćemo ovih dana početi raditi praškasti program. Ova pozitivna priča o Diti se jako, jako puno raširila. Kad je prvi kamion tečnih proizvoda otpremljen, to je bilo 17. juna, dobila sam stotine mejlova i poziva iz čitavog svijeta. Tu moju borbu su prepoznali kako u Bosni tako i vani. Još uvijek čuvam kontakte sa tim ljudima iz Argentine, Brazila, Grčke, Turske, Engleske... Još uvijek smo u kontaktu i oni se još uvijek interesuju šta je s Ditom.


To je ono što se ovih zadnjih 20 godina ovdje na ovim prostorima izgubilo: solidarnost, humanost ljudi. Nemate toga. Vrlo rijetko ćete sad vidjeti kad vam je loše da će neko pritrčati i da će pomoći


Moja borba je jako dugo trajala. Kad su došli novi vlasnici, oni su izabrali vođe sindikata. Tačno su znali koga će staviti. Izabrali su svoje ljude. I godinama gledaš da nešto nije uredu. Počela sam praviti jako veliki pritisak na mog predstavnika u sindikatu, tako da je ona odustala. Radnici su mi rekli, a i ona je rekla: „Ja ne mogu više, da vidim šta ćeš ti uradit.“ Šta ću uraditi? Sigurno neću šutjeti i sigurno neću pustiti tim, sad već otvoreno govorim, kriminalcima, lopovima, banditima da rade to šta rade. Kad je Lora ušla u Ditu, nisam imala uvida u sporazum; pod kojim su uslovima došli. Kad sam to dobila, taj ugovor, onda je moja borba, prava borba, počela. To je bilo već 2009. godine.

Znači 2009. sam ušla u borbu sa vlasnicima, sa menadžmentom, sa državom. Državu uvijek vežem za vlasnike, za privatizaciju i za kriminal.

Vi kao da čitate moja pitanja. Već ste mnogo toga unaprijed rekli. Sjećate li se svog dolaska u Ditu? Kako je ta firma osnovana i kako je izlgledao taj vaš prvi susret sa Ditom?

To je priča za sebe. Te 75. ili 76. opet sam imala zdravstvenih problema. Izašao je konkurs da se primaju mladi u Ditu. Moja majka i brat su predali papire za mene i onda mi rekli: „Dođi Minka, ima testiranje. Psihotest za primanje za rad u Diti.“ Došla sam.Taj se test radio sada gdje je medicinski fakultet u Tuzli. Uradila sam psihotest. Poslije par godina kada smo imali svoju ambulantu SodaSo, bio je sistematski. U sklopu te naše ambulante u Solani bio je i psiholog. Pita me:„Kako se zoveš“ i ja kažem ime. Kaže ona meni:„Najbolji psihotest koji je urađen u mojoj praksi, to ste vi uradili,“ i pokaže mi moj psihotest. Moram reći, i mimo tog psihotesta, da nisam imala izuzetno jaku vezu ne bih bila sigurno primljena.

Zar i tad?

I sad se isto ponavlja. Imala sam neki prioritet zato što sam bila dijete borca iz onog rata. Taj test sam dobro uradila. Bila sam izuzetan đak. I primljena u Ditu. To je bilo 1976. U aprilu 77. sam počela radit. U međuvremenu su trajali ljekarski pregledi i žalbeni rokovi tog konkursa.Tad Dita nije radila. Bila je u pripremi. Mi smo dolazili, išli na obuku za rad u laboratoriju jer to je prva fabrika tog tipa koja je napravljena u Bosni i Hercegovini. Ja sam bila tad najmlađa i malo je bilo radnika.

Kad me danas pitaju za privatizaciju: Mi smo tada radili i imali smo umanjenu platu jer smo vraćali kredite s kojima je Dita napravljena. Niko nam nije rekao: „Odbijamo vam od plate. Vi ste sad vlasnici.“ Ne! To je bilo normalno. To je bilo sasvim normalno da je plata umanjena jer imamo velike kredite, razvijamo se. Gradimo nešto novo. Mladost. U Diti je prosjek godina bio 26. Da mi je naći sad neku fabriku da vidim njen prosjek, eto 45 godina da je. Toga nema više danas. Znači, 26 godina je bio prosjek moje fabrike. Svi smo bili mladi. Svi smo tada kretali u život. Vrlo često kažem, a i sad me to boli: Svi ti mladi u Diti, tad su to bili mladi inžinjeri, kasnije su to bili moji direktori. Skupa smo dizali djecu, skupa išli na zimovanje, na ljetovanje, skupa smo slavili Novu godinu, skupa u Diti i pjevali i plakali. I zašto neko poslije 35 godina da pogazi sva ta prijateljstva, sva ta druženja? Samo da bi ugodio nekome koga i ne zna. Koga i ne zna! To je ono što me najviše boli. Sav taj menadžment, moji direktori, bacili su 35 godina pod noge, bacili svoj obraz, samo da bi nekome tamo u Sarajevu, ili iz Srbije, činili na volju. Dita je nekome zasmetala. Ditu je trebalo uništiti. Privredu u Tuzli je trebalo uništiti. Privreda jest uništena. Vidimo ovu „zonu sumraka“, koja je prije bila industrijska zona. To je sad „zona sumraka“. Nema HAK-a 1 (Hlor alkalnog kombinata op.a.), nema HAK-a 2, nema gumare (Guminga op.a.). To je sve fizički uništeno. Ne da nema HAK-a, nema radnih mjesta, nema radnika, nema ljudi, nema doprinosa. Kako ćemo stvarat državu?

Zajedno s radnicima sam bila izričita i rekla: „Nema napuštanja. Mi moramo čuvat fabriku fizički.“ Mi nju nismo mogli sačuvat da finansijski ne propadne. Nismo bili u mogućnosti. Ali fizički je moramo sačuvati. Nisam imala sve radnike uza se, to je normalno, ali sam imala daleko, daleko više uza se nego protiv sebe. Tako da smo čuvali Ditu. Od prvog dana sam govorila: „Moramo fabriku sačuvati da bi radili.“ Imala sam ljude koji su bili protiv mene, koji su radili za menadžment, za kriminalce; ljude koji su govorili: „Šta me briga za fabriku, daj ti meni moje doprinose.“ To je priča koja je naručena. Ko će nam dat pare? Para nema. Pare su potrošene. Pare možemo jedino zaradit. Da nama neko da, sigurno neće. To je ono što sam ljudima koji su bili uz mene i razmišljali svojom glavom objašnjavala: „Nemojte ljudi tražit platu, PIO/MIO (doprinose op.a.), kada se fabrika proda.“ Nikad se ni jedna fabrika nije prodala za svoju pravu vrijednost. Ditu su Lori za nekih par stotina hiljada maraka prodali. Za par stotina hiljada maraka je kupljena Dita. Šta je bio cilj tih ljudi koji su došlli? Da se uništi Dita! Ti silni krediti, neulaganje, neispunjavanje ugovora. Nisam toliko ljuta na te ljude što su došli, nego na naše ljude, koji su rasli s Ditom, a taj prljavi posao odradili za njega. (Harisa Abdurahmanovića, vlasnika Lore. op.a)

Radničke sportske igre kombinata SodaSo na Tjentištu 1978. godine


Već ste spominjali da je Tuzlanska regija bila poznata kao veliki bazen kemijske industrije. Osim Dite radio je i kombinat SodaSo. Kako je Dita bila organizirana kroz silne ekonomske reorganizacije i stabilizacije 80-ih godina. Da li ste i vi bili u sastavu SodaSo?

Da. SodaSo. Početnici i osnivači kombinata SodaSo bili su: Solana, Fabrika sode i Rudnik Tušanj. Izuzetno jake tri firme, hemijske firme, čiji je osnov bio slanica. Onda 70-ih godina počinje veliki razvoj kombinata SodaSo. Pravi se HAK 1. Pravi se HAK 2. Gradi se i Kaolin Bratunac. Znači nije to samo bila Tuzla i okolica Tuzle. Širilo se i dalje. Tu je bio Plastikal Kalesija. Tu je bio Kamenolom Srebrenik koji je isto bio u sastavu kombinata SodaSo.

Polirond Orašje.

Jeste, Orašje. U Kalesiji je za potrebe hemijske industrije otvorena kartonaža. Bilo je jako, jako, jako puno tih fabrika. I sigurno, sad nemam baš tačan podatak, ali kombinat SodaSo je imao preko 30.000 radnika. Bio je jedan od vodećih giganata hemijske industrije u Europi. Bili smo poznati. Kombinat SodaSo je bio poznat. Solana je izvozila. Dita izvozila. Soda izvozila. Rudnik... Sve je išlo van.

SodaSo je bio jedan od najvećih poslodavaca u bivšoj državi. Niko nije imao toliko zaposlenih.

Na jednom sastanku sa onim Umihanićem (Bahrija Umihanić, premijer Tuzlanskog Kantona 2014. godine. op.a.) on meni kaže: „Znaš šta, Minka, danas u Tuzli ima 7.200 registrovanih firmi.“ Onda sam ja njemu rekla: „Tih tvojih 7.200 registrovanih firmi ima 10.000 zaposlenih, a jedan kombinat imao je 30.000 zaposlenih. I nemoj mi sad pričat priče. Bolje da imamo dvije firme sa 50.000 zaposlenih nego 7.000 firmi sa 10.000 zaposlenih!“ To su sve male privrede, privredna društva jednog lica, i sva su manja sa 2, 3, 4 ili 5 zaposlenih. Od toga nema razvoja. Ni jedna država nije na malim i srednjim preduzećima ostala. Svaka jaka država ima velika preduzeća, gigante.

Pripremajući se za ovaj naš intervju našao sam da je najveći svjetski kemijski kombinat njemački BASF. Badische-Anilin und Soda-Fabrik. BASF posjeduje imovinu vrijednu 71 milijardu eura, zapošljava 113.000 ljudi, njegovo matično postrojenje veće je od Tuzle, a prošle godine ostvario je profit od 5 milijardi eura.

To je ono sam upravo rekla; da su izuzetno razvijene države one koje imaju jaku i veliku industriju, velike gigante! Bila sam u Engleskoj, imala posjetu. Niko me nije odveo da vidim mala preduzeća nego velika preduzeća. Znam sigurno: i Amerika, i Francuska, i Njemačka; sva njihova privreda je na osnovu velikih preduzeća. Ne mala preduzeća. Mala preduzeća donose par radnih mjesta. Ni jedna država ne može živjeti od malih i srednjih, već od velikih preduzeća. Ovi koji nas vode, naši političari, da li je to po zadatku ili oni nisu jednostavno razmišljali, govorili su: „Nema opstanka velikih preduzeća. Hajmo u privatizaciju, i hajmo prodavat sve.“ Što da se prodaje nešto naše? Zašto nešto dobro dati nekom drugom? Radi čega? Nikad nisam bila za privatizaciju kao rješenje za napredak države. Nikad! I uvijek sam to govorila. Što da ja dam nešto što imam, od čega imam koristi? Zašto da budem podstanar u svojoj kući? Za Ditu sam rekla kad smo je prodali: „To je bila moja kuća. Prodali smo je. Ja sam sad podstanar. Ja sam radnik. Ne vidim ništa hajra.“ I bila sam upravu. Neki ljudi su mi to priznali kasnije. Nekima je trebalo vremena da vide šta se to dešava.

Nadam se da mi nećete zamjeriti što kad kažem „vi“ mislim na cijelu Ditu?

Ah hvala Bogu, i ja to kažem. Kad kažem: „Ja sam to govorila“, mislim na sve nas radnike. Kad kažem „boli me to“, sa svojim radnicima sve to osjećam. Nikad nisam bila materijalno ovisna. Nikad nisam bila u teškoj materijalnoj situaciji. Govorim „ja“, a kad kažem „ja“, mislim na svoje radnike. Ne mogu reći: „Meni je dobro - svima je dobro.“ Ne! Ako je meni dobro, a dvojici nije dobro, nije nikom dobro. Da barem tako svi posmatramo.

To je ono što se ovih zadnjih 20 godina ovdje na ovim prostorima izgubilo: solidarnost, humanost ljudi. Nemate toga. Vrlo rijetko ćete sad vidjeti kad vam je loše da će neko pritrčati i da će pomoći. Kao dijete ja nisam smjela proći kraj nekog starijeg koji nosi kesu, nosi nešto teško. Morala sam pomoći. To se sad potpuno izgubilo. Sada toga nema više, a to je nešto što je bilo vezano za ove naše krajeve. Stariji da se pozdravi, da se stariji poštuje, da se pomogne, da se bolesnom priđe. Onaj ko je materijalno ugrožen da mu se pomogne. Toga nema. To se izgubilo. Izgubili smo onaj naš duh. Radi čega smo to dozvolili? Uvezli smo nešto što je nama strano. Ja to neću nikad prihvatiti; uvesti nešto sa zapada, s vana, nešto što nije moje, nešto što nam uopšte ne odgovara. Hoću ono moje. Nema toga, nema solidarnosti, nema humanosti. To je najveći problem.

Možete li se prisjetiti što je sve Dita proizvodila nekako krajem 80-ih na svojem vrhuncu. Kakvi su bili planovi za dalje?

Evo ovako, sad ću ti sve reći. Dita je počela proizvodnju s Avom. To je bila licenca Mire Lanze. Naš drugi proizvod, Ditin proizvod, koji smo mi sami uradili, je bio Mik. To je deterdžent za pranje šarenog rublja. Vrlo brzo je izašao proizvod koji se zvao Lip. Isto proizvod Ditinih radnika. Tada nije postojao ni razvoj, nije postojao ni institut, nego su jednostavno par tehničara i inžinjera to uradili. Onda se 1984. formira Institut kombinata SodaSo koji je bio lociran gore u Miladijama. Tu su bili predstavnici Solane, Sode, HAK-a, Dite i Institut za kozmetiku i deterdžente. Tad je počeo pravi razvoj. Kreću i tečni proizvodi. Prvi naši tečni proizvod je 3De.

Čuveni.

Čuveni 3De koji je bio sinonim za deterdžent za suđe. Vrlo brzo krećemo i sa Majom, tečnim deterdžentom za fino pranje. Tad smo jako puno izvozili u Rusiju. To je bio predprašak sa izuzetnom visokom aktivnom materijom. Tad smo izvozili i za arapske države. Bilo je 32 radnika u Institutu gdje sam i ja radila. Krenuli smo sa istraživanjem i proizvodnjom novih proizvoda. Tad smo postali ne više fabrika deterdženata nego industrija deterdženata. Zašto industrija? Tada proizvodimo autodeterdžente - deterdžente za autoindustriju. Proizveli smo tada i deterdžente za široku potrošnju. Pravimo specijalne deterdžente za hotele, za bolnice, deterdžente za čišćenje škola, deteržente za mesnu industriju, za uljare. To nigdje nije bilo. Nema ni sad. Opet to Dita jedina ima. Razvijali smo se totalno. Kako smo 1977. napravili bum sa Avom tako smo krajem 80-ih, 88/89. bum napravili sa našim šamponima. Krenuli smo raditi i proizvode za njegovnu kozmetiku. Tada smo krenuli i sa kozmetikom u suradnji s poznatom firmom iz Indije, Šahnazom, jednom od vodećih svjetskih firma, čiji su proizvodi bazirani na plodovima iz mora. Tad smo mi ogromani bum napravili s kozmetikom. Išli smo u tom pravcu, imali njegovnu i dekorativnu kozmetiku, mimo praškastih deterdženata. Već je tada krenuo naš Arix. To je naš lični proizvod, uz deterdžente za do 90 stepeni više vrsta i deterdženata za fina pranja. Krenuli smo tada sa omekšivačima. Već 1991. smo imali preko 200 svojih proizvoda.

Izvor fotografije: http://www.instore.ba/

Danas kad se razmišlja o Diti većina ljudi samo misli na 3De i Arix... Nismo ni svjesni šta ste vi sve proizvodili.

Ima puno svijeta koji me je zvao sad kad je krenula Dita i pitaju gdje nam je taj i taj proizvod: „hoćemo ovo, hoćemo ono“. Kompletan tečni program za čišćenje u domaćinstvu, Blicevi: Blic staklo, Blic kupatilo, Blic kuhinja, pa onda smo imali deterdžente za podove, za mermer, za pločice. Po tom programu smo bili prepoznatljivi. Od autoindustrije i industrijskih deterženata, agresivnih deterdženata, praškastih, tečnih, kozmetike, njegovnih, potpuno je bio zaokružen jedan program.

Moram vam reći da imaju projekti koji su potpuno bili završeni, ali nisu nam dali da izađemo s njima. To je poslije rata bilo. Planirali smo zubne paste. I kad smo vršili testiranje postojećih zubnih pasti s onima koje smo mi napravili, daleko veće smo ocjene dobivali za naš proizvod.

Svaki proizvod koji se pravi uzima puno vremena. To nam je bila jedna vodilja i posao koji sam radila u Institutu, početni posao za sve nove proizvode: Mi smo redovno pratili i analizirali šta se dešava na svjetskom tržištu. Analiziramo svaki uzorak. I po tom uzorku mi smo pravili naše proizvode. Ali smo morali daleko kvalitetnije uraditi da bi bili tu negdje, u liniji s tim proizvodom. I zato kažem, ovaj naš 3De, nema kvalitetnijeg deterdženta, sigurno, na svjetskom tržištu. Tako i naš Arix. Sad ću vam ispričati za Arix jer sam ja lično to radila i imam podatke.

Napravili smo 3 recepture Arixa, našeg prvog praškastog deterdženta. I dali smo preko 2.000 uzoraka na testiranje. Imaju pitanja: kako miriše, kako pere, kako ovo, kako ono. I na kraju: „Napišite napomenu“. Najčešće je odgovor bio: “Pa dobar je, ali nije ako Arijel.“ Onda smo mi sjeli i razmišljali kako može Ariel biti bolji kad je urađena analiza. Više smo dali aktivne komponente, bogatiji je i jači Arix. Ne može Ariel biti bolji nego naš Arix. E, onda smo radili nova testiranja tako da smo ubacili uzorak 1, 2, 3, 4, 5 do 6 uzoraka. Tri su bila Arixa, jedan je bio Ariel, bio je Persil i još neki deterdžent. I dali smo ponovo na testiranja tim istim i nekim drugim ljudima. To su bila izuzetno velika istraživanja i testiranja. Dali smo sve te uzorke, ali niko ne zna koji je koji deteržent, nego smo rekli:„To su Ditini deterdženti. Molim vas hoćete li ocijeniti te deteržente.“ Bila je i kolona da daju ocjenu deterdžentu. U napomenama kažu: Uzorak 1 tako i tako, Uzorak 2 tako isto... i na kraju kažu: „Dobri su vam uzorci, ali je Ariel opet bolji. Bolje miriše, bolje pere.“

A Ariel je dobivao dvojke i trojke. Naši su dobivali petice. To je ono što kod našeg naroda u mozgu još nije savladano, jer on sve misli što dolazi s vana da je to nešto bolje i kvalitetnije, da je nešto jače. Nije! Nije! Utvrdili smo da to nije do kvaliteta, već da je to do ljudi, do mozga. Napisao je ondje: “Dobar, al' Ariel je bolji.“ Arijelu je dao dvicu i tricu, a Ditinim proizvodima su dijelili po 5. I 5+ su davali. Tako da se nismo više osvrtali na ta testiranja nego smo dali te naše uzorke u proizvodnju.

Kad sam bila na konferenciji u Beču prije par mjeseci bila sam u Ministarstvu vanjskih poslova. Jedan koji radi tamo, Austrijanac, za Ditine proizvode mi je ovako rekao: „Joj, gospođo prije neko kad dođe iz Jugoslavije kad nam donese Ditinih proizvoda mi smo presretni bili.“ Toliko je kvalitetno bilo. Mi smo nekom smetali. Nekome je trebala prvo zemlja dole, a i tržište. Eto, to je ta priča o uništenju Dite. Nekom je trebala zemlja, nekom je trebalo tržište.

Postoji neka vrsta urbane legende da su japanci vršeći remont vašeg susjeda HAK-a (Hlor alkalnog kombinata) izjavili: „Dobra je to fabrika samo šteta što je tako blizu Beogradu“, misleći na ekološki rizik.

Pa dobro, ovako sad: Kakav god je bio taj HAK, ne bio, mi smo živjeli kraj njega. Koliko je otrovno, ne otrovno...

Ja sam isto čula podatak da je najveći zagađivač u Mađarskoj termoelektrana iz Ugljevika. Da li je on otrovan ili ne; mi smo živjeli i zarađivali. Kako god svijet ovdje umirao, svijet svugdje umire. Ja sam to tako gledala. Radilo se i kod nas. I tamo gdje sam ja radila, u laboratoriji, nije bilo najsigurnije. Ali, Bože moj, mora i to neko raditi.

Kad smo već spomenuli ekologiju i sigurnost kemijske industrije ne može se ne spomenuti nesreća iz 80-ih godina kad je iz HAK-a istjecao klor spalivši okolne šume što je izazvalo veliku paniku u Tuzli. Sjećate li se tog dana?

Sjećam se i to k'o da se sad desilo. Naša je fabrika tad radila punim kapacitetom. Ja sam bila u laboratoriji gore. I kažu mi: „Smrdi nešto. HAK nešto ispušta. Napuštajte! Napuštajte! Napuštajte!“ I mi smo svi pobjegli.

Ima jedan vrlo čudan momenat. Moje kolege su pobjegle sa kontrolnih tabli, a nisu isključili fabriku. A tamo ima varijabla, prati kvalitet deterdženta, i oni moraju non-stop to da štimaju, kako ide ta skala. Kad smo se mi vratili dole, skala ide sred srede. Nikad nije bolje išla (smijeh).

Ja nisam bježala dalje. Neki su bježali prema Tuzli, neki gore u planine. Ja sam jednostavno pobjegla u zgradu instituta. Bili smo gore kod sekretarice, sjedili. Bilo nas je par ljudi. Vidim da svijet bježi, da je panika. I kad sam poslije sišla dole u fabriku bio je direktor tamo i još neki radnici. Ovo sve ostalo je pobjeglo. I kaže meni direktor: „Hajde sada, Minka, kad si već tu sjedi ovdje za telefon. Zovu odsvakle.“ Dobro se sjećam da sam sjela za telefon i zovu novinari pitaju: „Koliko ima mrtvih?“ „Ma kakvih mrtvih?!“ Već je panika bila uzela maha. „Kakvih mrtvih? Nema nikakvih mrtvih.“ Već je koncentracija hlora bila opala. Mojih kolega je bilo na Majevici (smijeh). Bježalo se gdje je ko znao. Ja nisam bježala, bila sam u fabrici.

Šta se dešavalo s Ditom u ratnim danima. Da li je fabrika radila i u ratu?

Da. Velike zasluge za Ditu, moram, to moram uvijek reći, njeno ime moram uvijek napomenuti, jedno veliko ime što se tiče Dite i razvoja Dite je Džana Fišća. Mi tu ženu ne smijemo nikako zaboraviti. Najveći razvoj Dite je bio dok je ona bila direktor. Merdžana Fišća. Ona je bila ona koja je tražila da se napravi razvoj.Ona je bila ta koja se založila za Institut. Jako puno je ulagala u Ditu. To je žena koja je dala sebeza Ditu.To je žena koja nikad nije stavila svoj interes ispred Dite. To ja nekim ljudima sad ne mogu objasnit; koliko je ona volila Ditu. Ona je u Diti provodila više vremena nego kod kuće. Jako je puno putovala. Najbolja vremena Dite su ona vremena za vrijeme Džane Fišće. Bilo to nekom drago ili ne bilo, to su činjenice i pravi radnici Dite će to svi potvrdit.

Džana Fišća je bila direktor i za vrijeme rata. Kojim je ona sve kanalima to uspjela ne znam, ali mi smo dobivali sirovine i u ratu. Nismo imali onu redovnu proizvodnju ali proizvodili smo dovoljno da je Dita opstala i radila. Dita je prala vojsku. Davali smo pakete za vojsku. Dita je davala pakete za građanstvo tako da nije bilo nikakve, barem ja nisam čula, epidemije među građanstvom. Prali smo veš, imali i šampone i 3De. Dijelilo se narodu. Dala je Dita i 15 šehida i palih boraca. Dita je primila u ratu i poslije rata jako puno žena šehida .

Sad će vam ovo bit ovako čudno. Na ulazu u Ditu je napravljen spomenik našim borcima. Napravljene su i žardinjere sa ljiljanima. To je napravljeno u ratu i poslije rata, za vrijeme Džane Fišće. Napravljen je tadi staklenik. U ratu se u njemu uzgajalo povrće. Kad je Lora došla, a ja sam to vrlo često i govorila novinarima, ali nisu objavili, niko nije objavio; Lora kad je došla prvo što je direktor uradio bilo je da se spomenik makne negdje pozadi da se ne vidi i da se ti ljiljani, simbol otpora Bosne i simbol Bosne, prekriju. Naravno, borci su se odmah pobunili jer Dita je imala 87 demobilisanih boraca koji su se vratili u Ditu. Nisu dali da se spomenik makne. I danas ne znamo ko je te naše žardinjere prekrio, uništio te naše ljiljane. Šta je bilo cilj i pozadina toga, to mi tek sad znamo. Sada znamo da je to bilo pripremano za Miškovića i za Beohemiju.

Gospodin Selim Bešlagić u svojoj knjizi „Grad i čovjek“ donosi pisma koja je upućivao međunarodnim dužnosnicima upozoravajući na granatiranje kombinata SodaSo. On navodi da Tuzli prijeti veća katastrofa nego u Bopalu u Indiji, kad je kemijska industrija eksplodirala. Da li je Tuzli prijetila takva opasnost? Jesu li vas i koliko granatirali za vrijeme rata?

Jesu. Palo je par granata. I palo je nekoliko granata dole u termoelektranu, onih velikih. Ali mislim da je ono što je bilo otrova sklonjeno. Sreća pa nije bilo te ekološke katastrofe.

Nastavlja se...


II. dio Emina Busuladžić: Država, sudstvo i tužilaštvo služe mafiji

III. dio Emina Busuladžić | 3 | Izgubili smo ne 20 već 150 godina