Lamija Halilagić

Zdravo Lamija! Za početak nam kaži gdje i kada si rođena, i gdje trenutno živiš?

Rođena sam u Novom Pazaru 1991. godine, trenutno živim i radim u Beogradu. Osam godina svog studentskog života sam provela u Sarajevu i taj grad me je oblikovao i naučio mnogo čemu. I uvek mu se vraćam.


Kada i kako si otkrila da imaš talenta za likovnu umjetnost? Imaš li likovnih umjetnika u porodici?

Pa verovatno su taj talenat prvo primetili moji roditelji, dok sam ja tu želju za slikarskim dokazivanjem relativno kasno detektovala jer sam kao mala volela da menjam interesovanja svaki treći dan. Rekla bih da sam u ranom detinjstvu više bila u performativnim vodama (haha), valjda kao i većina dece. Ali kada sam otkrila slikarstvo, to je bilo jedino čime sam želela da se bavim. I bila sam opsednuta tom idejom. I svi su to znali. Nisam sigurna u kojoj meri verujem u umetnički gen, više sam sklona mišljenju da te okruženje formira. Niko u mojoj užoj porodici nema “diplomu umetnika” ali mama je ta umetnička duša. Iako vrsna slikarka kao mlada, napustila je taj poziv u jednom trenutku svog života. Tako da je poštovala i negovala kod mene sklonost ka toj vrsti izraza.


Studirala si na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu. U čemu ti je studij kao umjetnici najviše pomogao?

Osloni se na sebe i samo sebe. To me je Akademija naučila. Naterala me je da odrastem pre svega. Nikog tu nije interesovalo koliko ćeš ti naučiti, sve je bilo na nama. Nemojte me pogrešno shvatiti, znanje se “delilo” i uzimali smo ga onoliko koliko smo imali apetita za istim. Ja sam dosta naučila teorijski gledano, a opet sa druge strane slikarstvu me niko nije mogao naučiti. Žao mi je sto nisam imala bolju komunikaciju sa profesorima na glavnom predmetu slikanja, imala sam utisak da mi ne pomažu i da me ne razumeju, ali bože moj. Stojim iza toga da sam izvukla iz te škole najviše što sam mogla u tom periodu svog života.


Koji su ti omiljeni slikari? U kojoj/čijoj slici uvijek možeš pronaći inspiraciju?

Ovo je teško pitanje. Kod mene se to uvek menja. Trenutno me okupira Magritte i konkretno proučavam njegovu tehniku slikanja pejzaža. Na akademiji sam se opsedala Francisom Baconom, kao i dosta mojih kolega.On mi je dugo bio vodilja. Pored njih dvojice izdvojila bih još i Banksija, Alice Neel, Davida Lyncha (kao slikara), Rothka, Georgiu O’ Keeffe, Martina Kippenbergera i Hockneya. Ima i previše fascinantnih slikara, mojih savremenika čiji rad pratim. Nažalost, većinu tih dela nisam videla uživo ali me proganjaju često. Izdvojila bih Maju Ružnić, slikarku bosanskog porekla koja živi u Americi. Fantastična!


Kako bi u kratkim crtama opisala vlastito slikarstvo?

Moje slikarstvo je konceptualno slikarstvo. Ono proizilazi iz dekonstrukcije odnosa između jezika, likovnih elemenata i značenja. U poslednje vreme moj rad kreće da zalazi u digitalnu sferu i to me inspiriše, ta vrsta lake manipulacije bez mnogo znoja. Zanima me način na koji kroz digitalnu sliku percipiramo “stvarnost” i kako kompjuterski generisana slika oblikuje naše razumevanje intimnosti i sećanja. Rekla bih da je za posmatrača moje slikarstvo voajeristično iskustvo protkano humorom i fantazijom.


Koja ti je najdraža slika koju si naslikala i zašto?

Možda ova na kojoj trenutno radim. Jer mi okupira misli. Ali zapravo, nemam svoju najdražu sliku. To je kao kad roditelje pitaš koga više vole, tebe ili sestru. Taj slikarski deo svog stvaralaštva gledam kao celinu, posebnu i za mene ekstremno važnu i iskonski kontemplativnu. Tako da, slike ne odvajam i ne dajem ni jednoj od njih posebno mesto, najbitnije. Mada reći ću ti da sam istinski ponosna na svoje art knjige/vizuelne dnevnike.

The revolution of the rabbit, 100x150cm, 2020.


Od čega trenutno živiš?

Trenutno sam između nekih angažmana. Već neko vreme radim na ilustracijama za super zanimljivu knjigu haiku poezije, u kolaboraciji sa jednim beogradskim režiserom. To će izaći ove godine i tome se baš radujem. Zove se Bermude na Palme. Pored toga, part time sam asistent na privatnoj akademiji klasičnog slikarstva. A ako mi jedan konkurs upali možda počnem da radim i na radiju (fingers crossed).


Imaš li na internetu mjesto gdje ljudi mogu pratiti tvoj rad?

Ima dosta “lokacija” na webu gde ljudi mogu da vide moj rad, od facebooka preko instagrama, art connecta pa do vimeo. Trenutno radim na svom oficijalnom sajtu gde će stvari biti ljudski sintetizovane i prezentovane, i gde će sve informacije o mom radu biti dostupne. Tako da, biće uskoro.


Za kraj nam ispričaj neku anegdotu iz svog slikarskog života.

Mogu ti reći da sam na akademiji bila poznata po tome što volim puno da spavam, a i šire. Dugo godina sam se aktivno zalagala da u klasu na trećem spratu ubacimo jedan skroman ali fukcionalan kauč za sedenje. Za sve nas naravno. Promicala sam tu ideju kad god bih stigla i kad god bi mi se zadremalo ili mi pao pritisak. Iako sam kolege ubeđivala da bi to bio kauč za odmor, oni su bili sigurni u to da bih ja provodila većinu vremena spavajući u klasi. A klasa prosto nije mesto za to, jel da? Nisu moju ideju izričito odbacili, ali nisu bili ni oduševljeni. Mada genijalna zamisao, moraš priznati. Nedugo zatim, shvatiću da se trač o mojim idejama i navikama širio brže nego što sam mogla da pretpostavim. Jurim ka drugom spratu jer u 5 do 5 moram biti na večernjem aktu. Ako ne stignem na vreme dobiću sve moguće osuđivačke poglede zbog kašnjenja, kako od strane profesora tako i od strane kolega koji sa klupa za crtanje u malom amfiteatru neminovno upiru pogled ka vratima “dole” ukoliko neko zakasni i omete muklu, skoro opipljivu tišinu. Ulazim na vrata, kasnim. Svi pogledi su uprti u mene, a profesorica Tanja će: “Iiiiiiii evo je uspavana lepotica, da li se naspavala Lamija?” Najgore od svega istina je da sam zakasnila jer sam se uspavala. Za večernji akt. Nakon toga su sve moje nade za onaj kauč pale u vodu, a moja “sanjalačka” reputacija na akademiji ostala da živi još dugo kao upisana u kamenu.

Razgovarao: Boris Lalić, Prometej.ba