Foto: Tibor Tóth. Izvor: Polis


László Végel (Srbobran u Vojvodini, 1941) je romansijer, esejist, dramski pisac i kazališni kritičar. Piše na maternjem mađarskom jeziku. Jedan je od naših najvažnijih suvremenih književnika. Studirao je mađarski jezik i književnost na univerzitetu u Novom Sadu, a filozofiju u Beogradu. Vegelove dnevničke bilješke, koje godinama neumorno piše, važne su za razumijevanje duha vremena u kojem živimo. Neka od njegovih glavnih djela su: Memoari jednog makroa (1967), Dupla ekspozicija (1983), Pareneza (1987), Velika istočno-srednjo-evropska Gozba stupa u Pikarski roman (1996), Exterritorium (2000), Neoplanta ili obećana zemlja (2013) i Balkanska krasotica ili Šlemilovo kopile (2015), Nepokopana prošlost. Autobiografski roman (2019). Za Nepokopanu prošlost dobio je Zlatnu medalju za najčitaniju knjigu u Mađarskoj u 2020. godini. Među drugim brojnim nagradama, valja spomenuti Nagradu Lajos Kossuth (2009), najviše mađarsko priznanje za stvaralaštvo. Djela su mu prevedena na više europskih jezika.

***

U intervjuu za Polis.ba, Laslo Vegel govori o vlastitom doživljaju društveno-političkog konteksta našeg vremena, zatim o značenju literature i pisanja u njegovom životu. Domovina mu je jezik, a sebe smatra građaninom ničije zemlje. Progovara o sudbini Mađara u Vojvodini. Objašnjava složeno pitanje identiteta, posebno nacionalnog. Smatra da nacionalizam proračunato forsira nova kapitalistička klasa. Za intelektualce konformiste kaže da su proroci bespomoćnosti.

***

Gospodine Vegelu, hvala Vam što govorite za Polis.ba. Kroz Vaše romane, dnevničke zapise, javne nastupe, jasno se uočava da ste kao intelektualac potpuno involvirani u današnji duh vremena. Kako se osjećate u ovom svijetu?

Teško mi je da o tome govorim. Naše društvo je iz ratova i sa imperijalnim snovima nespremno upalo u divlji kapitalizam, u parlamentarni višepartijski demokratski sistem. Uz to, bez demokratske kulture! Kod nas su ne-kultura i nasilje postali kultni, zbog čega svaki čovek plaća ogromnu cenu pre svega da bi sačuvao sebe, jer i sa najboljim namerama može postati žrtva sopstvene naivnosti i poštene vere. Taj hibridni režim je prepun hibridnih intelektualaca koji su i nostalgični opozicionari, i pragmatični sledbenici sistema. Celi javni život je konfuzan, mnogo konfuzniji nego za vreme Miloševića, pa se u njegovim lavirintima lako možete izgubiti. Ne preostaje mi ništa drugo nego ostati u radnoj sobi za pisaćim stolom što je više moguće. Redovno vodim svoj dnevnik, skupilo se već oko sedam tomova, što je moje bekstvo iz današnje „slatke konfuzije“. Samoizolacija kao odbrana!


U autobiografskom romanu Nepokopana prošlost spominjete jedno sjećanje iz ranog djetinjstva, ni roditelji Vam nisu povjerovali da se doista sjećate jer ste bili četverogodišnjak kad se to događalo. Postoje li sjećanja iz djetinjstva ili rane mladosti na događaje koji su Vam promijenili ili usmjerili život?

Živeli smo na kraju sela. Pored naše porodične kuće počinjao je atar. Kao dete sam svojim očima video kako sa poljana kukuruza ruska vojska granatira selo i kako smo u panici bežali u sred dvorišta i u improvizovanom podrumu našli zaklon… Roditelji su se trudili da ne prepričavaju tužne, nemile događaje, misleći da nas poštede od loših uspomena. Ali posle dosta vremena supruga mi je pročitala jednu stručnu studiju psihologa u kojoj se dokazuje da dete u toj dobi veoma dobro pamti boje, mirise, atmosferu, forme predmeta, itd., i ne mora da toga bude svesno. Najveći pozitivni doživljaj mi se dogodio kada sam se odvojio od rodnog sela i posle osnovne škole krenuo u gimnaziju u Novom Sadu i živeo u muškom internatu. Grad mi je postao opsesija!


Koji su Vas susreti najviše mijenjali, bilo da se radi o susretima licem u lice ili susretima s djelima određenih ljudi?

Ne, ne mogu da govorim o ličnostima. Najviše su uticali na mene literatura i filmovi. U detinjstvu sam redovno odlazio u seosku biblioteku. Jednog dana bibliotekarka mi je rekla da za mene nisu više dečje knjige, nego knjige za odrasle. Davala mi je knjige u tvrdom tamnocrvenom povezu. Te knjige u tamnocrvenom povezu vredno sam pročitao. Dosta godina kasnije, već kao gimnazijalac, u gradskoj biblioteci prepoznao sam te knjige iz detinjstva i shvatio da sam kao desetogodišnjak čitao izabrana dela Stendala. Posle sam zavoleo film, pre svega novi francuski val! Godar, Belmondo i Ana Karina. Kasnije Antonioni i Monika Viti… Posle sam se ponovo vratio knjigama, Kami i Sartre. Odlazio sam na Tribinu mladih u Novom Sadu, gde su se sa jeretičnim tonovima vodile žestoke diskusije o modernizmu. U mladosti sam bio ubeđen da je literatura uzbudljivija nego život. Sada mi je jasno da je to bila tipična mladalačka i idealistička zabluda. Život je nespoznatljiv i tajanstven, a literatura samo plemenita uteha, neka vrsta kompenzacije sa kojom mogu da sačuvam ljudsko dostojanstvo.


U Nepokopanoj prošlosti narator na jednom mjestu kaže: „Ovaj svijet već odavno ne pripada meni, a pitam se postoji li uopće svijet koji mogu smatrati svojim.“ Možete li kratko obrazložiti? Je li materinji jezik Vaš zavičaj?

Jeste, jezik je moja domovina, možda sam jedino ovu domovinu uspeo da sačuvam. Ali, moj mađarski jezik ne živi u svojoj domovini. I on je bezdoman! Ima tu dosta paradoksa. Tome bih dodao da živim u sredini jednog drugog jezika, koju ne osećam stranom, kao što ni tu kulturu ne smatram stranom. Kultura koja je stvorena u Jugoslaviji naravno da za mene nije tuđa, nego je deo moje kulture. I dan danas srpsku kulturu prepoznajem u kontekstu jugoslovenske kulture. Nije to neka jugonostalgija, nego je to pitanje kulturnog identiteta, koji se bitno razlikuje od političkog. Međutim, moram priznati da sam u toj složenoj situaciji ostao marginalac! Ne žalim se zbog toga. I u mađarskoj i u jugoslovenskoj, odnosno srpskoj kulturi, u potpunosti sam prisutan. Ništa nije jednoznačno. Svugde sam poznati stranac. U svojim esejima često opišem svoj osećaj, da sam građanin ničije zemlje.


Neke Vaše knjige su također i prozor kroz koji čitatelj može zaviriti u sudbinu Mađara u Vojvodini. Obični mađarski narod platio je veliku cijenu, između ostalih, i zbog politike iz Budimpešte. Koji su glavni razlozi zašto su Mađari tako brzo nestajali iz Vojvodine?

Nažalost poslednji popis stanovništva pokazuje da je ta nacionalna manjina u nestajanju u Vojvodini. O razlozima je teško govoriti. Istorija ovih krajeva je bila burna, i u takvom su istorijskom kontekstu nacionalne manjine uvek žrtve. Tom istorijskom faktu bih dodao i neke druge činjenice. Raspadom Jugoslavije vojvođanske nacionalne manjine su postale najveći gubitnici. Manjinama je uvek bolje u etničkoj složenoj negoli u nacionalnoj državi. Jugoslovenski etnički sukobi su otuđili manjinske građane od rodnog kraja. Ne radi se samo o političkom, nego i o duhovnom i duševnom otuđenju. Povećani većinski nacionalizam ubrzava velike valove iseljavanja. U zadnjih par decenija nije se vodila gruba antimađarska politika u Srbiji, ali Mađari se osećaju nelagodno, kao u nekom vakuumu.


Ljudi vole zavodnike koji ih na koncu uvedu u veliku nesreću i zlo, a potom se obično izvuku i pobjegnu dok narod strada. Zašto moć tako lako zaslijepi i zavede običnog čovjeka i otupi mu sposobnost razumskog razlučivanja?

Taj zavodnički duh vlada u celoj Srednjoistočnoj Evropi, pa i na Balkanu. U eri divljeg kapitalizma građani se osećaju nesigurnima, traže nekog novog vođu, neku novu sigurnost. Institucije su veoma brzo izgubile verodostojnost, parlament je postao partijski dekor, građani su izgubili nadu u demokratiju pa traže neki čvrsti oslonac. Strahuju, a strah zaslepljuje. Kolektivni strah vodi u autokraciju.


Nakon što su oslobodili Vojvodinu i druge krajeve Jugoslavije od nacizma, partizani su počinili brojne zločine o kojima se uporno šutjelo, čak i unutar obitelji. Kakav je općenito bio odnos komunističkih vlasti prema žrtvama Drugog svjetskog rata? Je li prešućivanje vlastitih zlodjela doprinijelo jačanju nacionalizma i raspadu te države? Jesu li na koncu nacionalisti ’profitirali’ od tih žrtava?

Tačno da su partizani 44/45 izvršili velika zlodela, više desetina hiljada Mađara iz Vojvodine je završio život u masovnim grobnicama. Ovo se smatralo kao osveta za hladne dane, kada su odmah na početku Drugog svetskog rata, 1942. godine, hortijevci [Miklós Horthy je vodio profašističku politiku i uveo Mađarsku u 2. svjetski rat na strani sila Osovine] vršili zlodela u Novom Sadu. Ali kako je to već uobičajeno, ljudi sa krvavim rukama su pobegli, ostali su nedužni. Posle tih atrociteta se desio nagli zaokret. Otvarale su se škole na mađarskom jeziku, kulturne institucije, novine, radio-stanice…, međutim masovne grobnice su ostale tabu teme. Pitanje nedužnih žrtava i konfiskacije njihove imovine se otvorilo tek sa jakim antikomunističkim nabojem u Miloševićevom vremenu, kada se naglo pogoršala situacija Mađara, što znači da je akcenat bio stavljen na antikomunistička zlodela, a ne na stradanje Mađara. U Srbiji-Vojvodini je izostalo pravo suočavanja sa prošlošću! Ono je danas više manifestacionog i ceremonijalnog karaktera. Političari sa vremena na vreme polože cveće i drže lepe govore ispred ili iznad masovnih grobnica…


Za Vas se obično, sasvim ispravno, kaže da ste mađarsko-srpski književnik. Pišete na mađarskom, a rođeni ste u Senttamašu (Srbobran) i živite u Novom Sadu. Kao Vaš čitatelj – a vjerujem i mnogi drugi slično diljem svijeta, jer su Vam knjige prevođene na brojne jezike – osjećam bliskost s načelima za koja se zalažete i empatijom koju imate prema drugima, a također uživam u formi i sadržaju Vaših djela. Može li uopće književnik pripadati nacionalnom ili regionalnom korpusu, a da istovremeno ne bude i svjetski ?

Jezik me vezuje za nacionalni korpus, ali sam mišljenja da se vredna dela ne zatvaraju u nacionalne okvire. Štaviše, delo koji izlazi iz nacionalnih okvira ujedno je i kritika nacionalnog kosmosa. Književnik koji nije kritičan prema sopstvenoj naciji, lako postaje površni propagandista. Često, pa i u romanu Nezakopana prošlost, citiram Muzila, koji je pisao da je lako onim kosmopolitama koji u nacionalnom identitetu vide jedino samociljnu igru slučajnosti, da je lako i onim nacionalistima koji se kunu isključivo u naciju. Olakšavaju sebi posao i oni za koje nacija naprosto ne postoji, jednostavno rešenje biraju i oni kojima nije poznata ideja nadnacionalnosti. Izabrao sam teži put, zbog kojeg sam vrlo često nailazio na nerazumevanje i sa jedne i sa druge strane, a zatekao sam se ponovo i ponovo na ničijoj zemlji.


Što Vam znači iskustvo manjine? Manjine su obično često više kozmopolitski usmjere od većine. Je li to slučaj s Mađarima i ostalim manjinama u Vojvodini?

Teoretski to bi bilo tako… Ali sa manjinama se veoma lako manipuliše, pa su često članovi nacionalne manjine veći nacionalisti nego građani svoje matične države. To je prava tragedija nacionalnih manjina! Ja sam ubeđen da je manjinama jedina moguća domovina Evropa. Nažalost, nacionalne manjine su neka vrsta evropske kopiladi. Često imam osećaj da smo teret evropskoj diplomatiji, jer briselske političare samo zbunjujemo jer nisu sigurni kad u koju kutiju-fijoku da nas smeste.


U knjigama, posebno u Balkanskoj krasotici, i zapisima bavite se pitanjem identiteta. Za društveno-političke promjene kolokvijalno kažemo da se vremena mijenjaju. Postoji li u čovjeku nešto što bi trebalo biti nepromjenjivo u toj mijeni pa bilo to barem neprilagođivanje i neprihvaćanje nametnutih društvenih normi od totalitarnih ideologija, uključujući naravno i ideologiju nacionalizma?

Glavni junak Balkanske krasotice je univerzalna elegija manjinskog čoveka. Njegova drama nije u tome što je izgubio svoju senku, nego u tome što ima više senki. To znači da manjina može biti bogatija u nacionalnom ili političkom smislu, ali to bogatstvo znači i njegovu veličinu i njegovu bedu-propast. Jedan moj kritičar je primetio da ded Šlemil počinje svoje bitisanje u romanu kao Švejk, a na kraju se ispostavi da je Don Kihot. Bojim se da čovek lako postane zarobljenik i žrtva sopstvenog simplificiranog nacionalnog identiteta. Teško je biti individualac, naročito u manjini! Individualni identitet je složenija stvar, sem nacionalnog postoji i profesionalni, politički, verski, osećajni, socijalni, porodični, itd., identitet. Nije se lako nositi sa toliko složenosti, jer su identiteti često u međusobnom sukobu. Identitet lako može biti zamka. Najlakše je hijerarhijski zamišljati identitete i onda izabrati jedan, koji vlada nad ostalima. Vlada i teroriše! Danas je nacionalizam, kojeg nameće nova kapitalistička klasa, „vrhovna forma identiteta“. Socijalne razlike su sve veće. Novoj klasi odgovara da siromašni slojevi budu okupirani nacionalizmom, da bi se zamagljivao njihov socijalni status i vršila sistemska akulturacija. Ona je u tome za veoma kratko vreme bila uspešna. Dok istaknuti članovi nove klase svoju decu šalju u London ili New York, ili u elitne privatne škole, isti ti degradiraju državne škole, a „radnom narodu“ serviraju reality show. To je direktno sredstvo akulturacije! Nije čudno da u Srbiji vlast žestoko brani televizijske studije, koje imaju skandalozne emisije tipa reality show-a. Ta politička elita ima promišljenu strategiju, reality show u njihovim rukama je sredstvo klasne borbe. Nacionalizam nije samo opasan zbog toga što vodi u ratove, nego i zbog toga što je postao deo i sredstvo klasne borbe! Ona je jako bitna u ovim vremenima kada se u tom delu konsoliduje nova kapitalistička ekspres klasa.


Koliko su globalizacija, miješanje različitih etnija i isprepletenost kultura i tradicija, utjecali na to da se sve više ljudi ne snalazi u ovom svijetu, sve manje prihvaćaju otvorenost i vraćaju se u sigurnost nacionalnog identiteta?

Na to nemam pravi odgovor, jer je on višesmislen. Primetio sam da rat protiv globalizma – naravno samo na rečima – vode upravo oni koji ga svojim delima najviše podržavaju. Pogledajte samo naše ’patriote’ koji na kolenima očekuju strane investitore, pa ih još i finansiraju i mole nacionalnog boga da ih ovi uključe u velike svetske globalističke sisteme. Sramno! Koja poniženja; ali neka… nemam ništa protiv, ali da ne pričaju koješta. Oni lažima obmanjuju i građane i sebe. Pogledajte samo neke naše tv studije sa nacionalnim frekvencijama! U vestima pridikuju protiv globalizacije, a posle emituju globalističko zabavno smeće. Mislim da je prava odbrana od loše strane globalizma nacionalna i evropska kultura. Od Šekspira do Danila Kiša… Nažalost se pojmom globalizma veoma često manipuliše. Vladajuće elite govore protiv globalizma samo zato da bi ulivali strah u građane i da bi izigravali nacionalne spasioce. Isti međutim veoma rado učestvuju na globalističkim seansama. Što se tiče nacionalnog osećanja, meni je uvek sumnjivo ako država suviše agresivno brine o njemu. Zadatak države je obezbediti uslove svakom građaninu da bude ono što jeste ili ono što želi da bude, tj. da bude budan čuvar različitosti, a ne da bude pandur homogenosti.


Postoje neki autori, kao što je Carlo Rovelli, koji smatraju da je nacionalni identitet otrov i laž. Ivan Čolović je napisao odličnu knjigu „Rastanak s identitetom“. Kakvo je Vaše mišljenje o nacionalnom identitetu?

Nisam toliko radikalan, ali potpuno razumem njihove brige, jer nacionalizam zaista može da prouzrokuje ogromne štete, može da zarobi cele nacije pa i individue. Može da dovode do toga da individua postane rob sopstvenog nacionalizma. Moram da kažem da je do današnjeg histeričnog i jako simplificiranog nacionalizma došlo zbog krize samog nacionalizma i zbog krize nacionalnog identiteta. Današnji nacionalisti su poput brodolomaca koji ostaju bez snage i koji se utapaju u more. Reč je o tome da ništa nije večno, pa tako ni nacionalni identitet nije večna forma. On se menja sa epohama. Drugačije je bilo u doba antifeudalizma, a opet drugčije u 19. veku… Nekada je gradio, nekada je rušio!

Skoro identično stoji stvar sa nacionalnim identitetom. Današnji čovek ima širi horizont, njegovo znanje je složenije, svet je komplikovaniji, društvena struktura je gušća. Upali smo u džunglu komunikacije, veštačka inteligencija vreba na nas, stoga se menja i forma nacionalnog identiteta. Ne menja se samo vizija budućnosti i sadašnjosti, već i prošlost. Nacionalni identitet također mora pronaći svoje novo mesto u novom svetu. To nije nimalo lak zadatak, a „staromodni nacionalisti“ se ne umeju s njim da nose. Jeste li primetili kako „staromodni nacionalisti“ formulišu svoju apokaliptičnu viziju? Ne umeju, ili nisu u stanju ni svoj vokabular da promene. Stalno govore o smrti nacije. Nisam toliki nihilista. Mislim da nacionalni identitet neće nestati, izgubit će određene oblike, ali će se i obogatiti novim oblicima.


Vi dobro razumijete ovo vrijeme u kojem živimo i imate jasan stav prema određenim negativnim pojavama, poput nacionalizma, loših vlasti, antihumanih ideologija i mišljenja. Kod nas se sve više učvršćuje mišljenje da zadaća intelektualca nije da zauzima kritički stav prema suvremenim pojavama. Je li moguće biti intelektualac, a zazirati od zauzimanja kritičkog stava prema korumpiranim društveno-političkim elitama i njihovim ideologijama?

Često se susrećem s tezom da naši intelektualci, umetnici i književnici nemaju utjecaja na doba u kojem žive. Onda mi nije jasno, zašto ne izvlače pouku: nismo potrebni, došlo je vreme smrti intelektualaca, treba promenuti “zanat”. Možemo biti savetnici političarima ili multinacionalnim kompanijama ili dvorske lude malim i velikim diktatorima i autokratima. Mislim da ova teza služi novom konformizmu “postmodernog” doba. Jednostavan alibi za karijeru! Možemo sediti u državnim institucijama, u kojima “državnim novcem” organiziramo intimne simpozije o nemogućnosti revolucije. Nema nade, nema utopije, nema smisla za poziv. Ne mogu prihvatiti ovo! Mislim da smo tu da budemo siročad slobode i ljudskog dostojanstva čak i u najbeznadnijoj situaciji. Ne očekujem da iko riskira život, to nikako, ali barem ne bi trebalo da rasproda svoju čast. A proroci bespomoćnosti žele time da trguju. Prihvataju titulu intelektualaca, ali bez obaveze.


Zašto se kritički glasovi u našim društvima koji progovaraju u interesu općeg dobra društvene zajednice, u interesu polisa, u pravilu proglašavaju izdajničkim? Pišete u svojim zapisima da je „diktator u opasnosti dok je nada živa“. Postoje li u našim društvima neki oblici, možda suptilniji, diktature i ideološke tiranije?

S tim u vezi, imam loše vesti. U Evropi izumiru staromodni diktatori. Malo je onih koji još uvek kradu pokoju ideju iz starog arsenala, ali i to čine sve ređe. Umesto diktatora starog kova na scenu stupaju novi autokrati koji traže od nas da budemo dobrovoljne sluge. Dugo sam mislio da je to nemoguće, međutim morao sam uvideti da je itekako moguće. Oni poznaju duše svojih podanika bolje od nas koji živimo u kuli od slonovače ili u blistavom staklenom kavezu. Njima pomažu vrsni medijski i marketinški profesionalci koji znaju okupirati ljudske duše na taj način da se osećaju slobodni. Čarobnjaci. Na vlast ne dolaze vojnim udarom, nego na opštim i tajnim izborima. Oni stvaraju dva sveta. Jedan je prividna stvarnost, druga je stvarni svet. Velikodušno nam dopuštaju da jadikujemo-kukamo u stvarnom svetu, dok su oni pravi gospodari sveta privida. Pitanje je samo koji je svet prividni, a koji stvaran?! Moramo shvatiti da je svet veoma promenljiv. Svet privida je postao stvarni svet, a nekadašnji stvarni svet više nije bitan. Danas je zaista stvarni svet onaj simulakrum koji su stvorili autokrati i lukavo uverili narod da je stvaran. Nažalost, nesmotrenost se plaća, nismo tu malverzaciju primetili na vreme!


U dnevničkim zapisima često spominjete događaje i susrete s pijaca. Zašto je važno posjećivati pijace i slična mjesta i tamo se družiti s ljudima? Na kojim se mjestima najviše odvija stvarni društveni život?

Odmaram dušu na tim mestima. Možda se potajno nadam da još uvek postoji stvarni svet. Pijace i kafići… Vrlo je važno da ne budu previše otmeni, jer tada je iz njih realnost već prognana. Zatim su dve-tri pozorišne predstave, ali sve ih je manje i manje. Jako mi je žao što su bordeli zabranjeni. Ne mislim na ove današnje tajkunske noćne klubove, nego na one demokratske, odnosno javne bordele. Možda bi se tu ipak mogla otkriti neka realnost.


Pišete da „vlast svakodnevno ponižava Boga time što ga upotrebljava u partijsko-političke svrhe“. Čine li nešto slično na našim prostorima i vjerske zajednice, barem onaj njihov službeni dio?

Jako poštujem i žao mi je onih istinskih vernika koji sa zebnjom ulaze u crkvu jer su okruženi “novovjernicima”, koji se za ličnu stranačku karijeru moraju da probiju u prve klupe na misi. No, u crkvenom životu novijih doba postoji fantastična scena koju je samo Hieronymus Bosch mogao naslikati. Radi se o scenama u kojima crkveni oci pomažu na misama koje drže političari…


Razgovarao: Jozo Šarčević, polis.ba