Laž i lažovi. U mlađim godinama, pa još i kao ljudi u „punoj snazi“, mi smo vrlo strogi prema laži i onima koji se njom služe. Šibamo je svojom ironijom, progonimo je i kad nikakva razloga nemamo za to, onako, „istine radi“. A naročito ne razlikujemo laž jednu od druge, po njihovoj prirodi, poreklu, i ciljevima.

Tek mnogo kasnije, kad se u nama slegnu bujnost i sila mladosti, mi počinjemo da delimo laž od laži i one koji lažu jedne od drugih. Razlozi i pobude koji nagone ljude da lažu mnogobrojni su i vrlo različiti po svojoj prirodi. Ima ljudi koji lažu jer ne mogu drugačije, jer to moraju; ima ih koji se, u svojoj zamršenoj psihi služe lažima kao ratnim varkama, u samoodbrani, u jednom ratu koji su sami izmislili i koji se vodi samo u njihovoj uobraziji; ima i takvih koji, lažući često i mnogo, i ne slute da lažu, a kad budu uhvaćeni u laži, istinski pate, da bi prvom prilikom opet počeli da lažu; ima ih koji u takvih prilikama padaju i smrtno stradaju, kao probuđeni mesečari. Ima ih svakojakih, a najmanje, možda, takvih koji se svesno i sračunato služe lažima da bi izvukli neku korist za sebe. A to su, u stvari, rđave račundžije i naivni prestupnici, jer je ljude mnogo lakše prevariti i oštetiti vešto poređanim istinama. Pa, ako dobro razmislimo i pogledamo primere oko sebe, videćemo da su i tu na pogrešnom putu, žrtve svoje zablude i, ustvari prevarene budale. Laž je, može se reći, bolest, i treba je suzbijati i lečiti, ali ne grubo izobličavati, ni izvrgavati ruglu, ni suviše strogo progoniti. Jer, ne treba smetnuti s uma kako je opasno oružje to utvrđivanje čiste istine i kažnjavanja laži. Pod udarcem toga oružja, svakome se može desiti da se jednog dana nađe kao utvrđen lažac i da bude osuđen u ime one istine u ime koje je do malopre sudio drugima.

***

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla u svetu oko sebe nego ni svoju vlastitu korist od očigledne štete.

***

Gledajući bezbrojna tela oko sebe, pomislio sam da su to, može biti, tela izložena i osuđena na život u kome treba, kao leš u zemlji, da istrule i nestanu.

***

Mali je broj ljudi koji mogu s pravom kazati da poznaju sebe, a još manji broj onih koji iz toga poznavanja mogu da izvuku spasonosne zaključke u svom životu. U većini slučajeva oni ne vide i ne osećaju ni sami sebe ni svoje stvarne odnose prema okolini, prema vremenu u kom žive ni prema ljudima među kojima se kreću; oni ne poznaju ni svoje sposobnosti ni svoje slabosti, kao što ne vide ni granice svojih moći, pa su zbog toga često strašljivi i nedovoljno preduzimljivi, i ne uzimaju od života ni ono što bi mogli i što bi trebalo, a još češće idu preko tih granica, naravno na svoju štetu i sramotu. Mašta ih vara i zavodi, a razum ne osvetljava dovoljno ni pravovremeno njihov put, ili tek toliko da vide svoje greške kad je već kasno, i da mogu samo da se kaju i da žale zbog svega toga oni su od prvog do posljednjeg koraka u životu i ugroženi i opasni ljudi koji stalno posrću, sudaraju se s okolinom, i pre ili posle propadaju.

***

Mnogi ljudi primaju i posmatraju život i svet oko sebe na jedan način koji bih ja nazvao – vulgarnim pesimizmom.

***

Mi, to se zna, ne živimo i ne radimo zbog ljudi nego mimo ljudi, često i protiv ljudi, a sve za ljude.

***

Da, spasiti se! Bolje rečeno: spasavati se, ali ne bežeći od bola koji nas muči, nego hvatajući se s njim u koštac, nastojeći prodreti u nj, sve do srži, do njegove središnje nepomične tačke u kojoj se ukrštaju i neutrališu sve bezbrojne linije njegovih večito pokretnih snaga, i tu naći počinak i spasenje.

***


- Ljudi se ne rađaju zato da bi živeli dugo, bili zadovoljni, ili čak srećni...
- Pa onda zašto?
- Ne znam ni ja, ali svakako najmanje zato.

Iz knjige Znakovi pored puta