Izvor fotografije: Branislav Stojković/Arhiva časopisa Nova misao


Ovo bi trebalo da bude autobiografsko poveravanje u pripovedačkom vidokrugu.

Nije uvek umesno govoriti o sebi, o svome radu ili, tačnije, načinu rada i o tome kako ja sam gledam na sopstvene poetičke postupke. Naprosto nikad nisam siguran da li sam u pravu i da li je u mojim rečima istina ili tek iluzija.

S druge strane, zašto i da ne spomenem da se prilično od mog poetičkog samoosvrta i bremena već nalazi u mojim knjigama Goli pripovedač i Sve zbog vazduha. Ali, svejedno, daću sad koliko god mogu od sebe, a što već nisam ranije razdelio.


1

O novom


U ranoj mladosti sam, još dok me je nosio prvi talas ludila za čitanjem knjiga, a to je strast koja me ni danas ne napušta, napisao dve ili tri priče. Moje prve priče. Te priče su, nikad objavljene, danas izgubljene. Samo se sećam naslova jedne od njih.

Ali pre nego što vam ga otkrijem, samo reč o čitanju i njegovom udelu u mome duhu.

Nedavno sam bio u prilici da se prisetim Isidore Sekulić. Kad je ona govorila o delu koje nam dolazi u obličju knjige, videla je u njemu duh, nešto neuhvatljivo. I čitanje je zato za nju bilo misterijski obred. Apsolutno je razumem. Čitanje se doista može shvatiti kao inicijacija u tajne života i stvaranja sveta. Ne samo što čitajući saznajemo i učimo, primičemo se neuhvatljivom od čega smo sazdani, nego i sami postajemo tvorci. To sam i ja, posle mnogih, iskusio već u svojoj ranoj mladosti, čitajući.

A naslov moje rane izgubljene priče?

Zavijutak, tako sam priču bio naslovio. Verujem da se prisećam i razloga za taj naslov. U to vreme sam, između ostalog, počeo iz priručnika Parlez-vous français, u 100 lekcija, da učim francuski. Svoje zatečeno francusko neznanje, uz pomoć rečnika, okušavao sam na knjižici, za koju ne znam kako mi je dopala u ruke, Proêmes, a čiji se pisac zove Fransis Ponž. Javljao se Ponž i u kasnijim deonicama moje istorije čitanja, ali u tom prvom susretu s njim nisam odmah shvatio da su njegove proeme zapravo pesme u prozi, a ne kratke priče kako sam ja verovao dok sam zamuckivao reči iz njegovog „Sapuna“, koji je zapravo pregršt kraćih zapisa. Mislim da je moja priča Zavijutak počivala upravo na tom neshvatanju šta je pesma, a šta je priča, ali u njoj se, dabome, govorilo o ljubavi koja se rađa i nestaje iz naše nemoći da u trenutku koji sam nazvao zavijutak uvek razlikujemo polove zaljubljenika, baš onako kako sam ja bio smućen u pogledu spomenuta dva književna žanra.

Kod Ponža sam naišao na izraz koji me je poneo u pesmama, ali još više u pričama koje ću zatim napisati. Izraz je bio uputstvo o tome kako valja da pišem. Verujem da izraz na koji mislim stoji na početku početaka moderne književnosti. On, u stvari, i ne potiče od Ponža nego od drugog pesnika, od Ezre Paunda koji je govorio sebi Make it New dok je prepevavao drevne kineske pesnike. I kaže jednostavno: Učini to novim! Da ono što čitam iz starine, što vidim i doživljavam, čemu se smejem i zbog čega tugujem u rasponu od bola do radosti, ukratko da ono što pišem uvek činim novim nije se moglo baš preko noći. Ali ja sam na tome istrajavao, pa i danas još ne odustajem od toga. Rekao bih, tačnije, da činim da se nešto čini novim. Više od toga i ne želim, možda i ne mogu. Ipak, čitanje književnosti je čudnovata zverka, pa će me, ko zna kad posle mene, neko opovrgnuti, pokazati da grešim i da sam za sobom ostavio tragove kojih nisam bio svestan.


2

Prepoznavanje i samoprepoznavanje


Ne mogu da ne priznam da se u mojim pričama, u onim koje su ispripovedane u prvom licu, ne pojavljuju autofiktivni elementi. Nije tako baš u svim od te vrste. U onima na koje mislim, onaj ko saopštava priču i jedan je od njenih junaka, mogu da budem ja sam. To ne znači da je priča o istinitom događaju. Ponekad se ipak autofikcija ispostavlja kao autobiografsko kazivanje, a koje onda biva nadograđeno izvesnim imaginarnim stvarima. Pisac priča izmišljotine o sebi, a kojima bi da dodeli autobiografsko jamstvo verodostojnosti. Prema meni je to fikcija koja se poziva na istinu i, u isti mah, istina koja se poziva na fikciju.

Nekad sam u esejima, u svojoj Paukovoj politici i drugde, govorio o autobiografiji interpretacije, a danas bih mogao da govorim o autobiografiji pripovedanja. Pod prvom sam mislio na događaje u životu i životne uslove onoga ko tumači, a koji nekako uplivišu na tumačenje i takoreći uplivavaju u njega. Za autobiografiju pripovedanja bih rekao, tek kao nacrt za razradu, da je svakako i sama više pripovedačka, ali na istinit način. Sve što je u našem životu uticalo na nas i podvodilo nas sudbini pisca, svi trenuci u kojima nismo imali drugi izbor osim da se latimo olovke i pišemo, pa onda kako je nešto, neka stvar, neki susret, oblikovalo pripovedanje i davalo pečat pojedinačnim pričama i romanima.

Nema sumnje da su me pesme i pesnici doveli do pripovedanja i priča. Ako su me Hajduci Branislava Nušića uputili na rano čitanje, put u pisanje popločali su mi Fransis Ponž, Ezra Paund, hispanoamerički pesnici, Antonen Arto, Dilen Tomas i drugi. Neću da lažem, bilo je pesnika, počevši od Njegoša, i iz ovih krajeva, a o kojima ću, da ne remetim jedva iznedreni horizont ovog poveravanja, drugom prilikom opširnije.

Ko me istinski poznaje, zna i da sam samouk. Ono što sam naučio u školovanju nije mi bilo od velike koristi u pisanju. Pisanje je bilo moj izbor. Pisanje mi se još u srednjoj školi ispostavilo kao dosuđena vokacija u koju sam već ulagao svu svoju pamet i celo svoje srce. Sve što sam naučio poticalo je iz bezgraničnog čitanja i istraživanja, iz otvorenosti životu i ljubavi prema pričama iz kojih mi se život obraćao. Naučio sam zahvaljujući strasti. Ali školovanje je odbijalo da odstupi. Bio sam i radoznao da vidim koliko dugo će me držati kao dobrovoljnog roba.

Kad sam dao gotovo sve ispite na trećoj godini tehnologije, bilo mi je jasno šta mi predstoji. Bila mi je jasna pretnja sa kojom sam bio suočen. Povratak u roditeljsku kuću, i biti zaposlen kao inženjer u nekoj od zrenjaninskih fabrika, u kojima sam već ranije pomalo radio, u skrobari, uljari, šećerani, kožari... I pomirenje sa tim da pisanje bude sahranjeno. Roditeljska kuća značila je grobnicu u kojoj će pisanje skončati. Možda sam grešio što sam stvari onda tako video, ali tad drukčije nisam ni mogao da gledam. Preturao sam svakojake mogućnosti po glavi. Kako sačuvati pisanje u sebi, jer bez njega mi nije bilo života. Kako se prehraniti, ako već ne smem da se vraćam u zavičaj i odbijam da svoj život promećem u svakodnevno tavorenje u navedenom fabričkom svetu i neinventivno inženjerisanje? Nisam za to rođen, govorio sam sebi, pa neka propadnem. Moram biti spreman da platim tu najveću cenu i prihvatim propast. Pisanje ponekad iziskuje i da se umre za njega. U suprotnom, nisam zaslužio da pišem i budem vajni pisac budućih eseja i priča.

Nekoliko godina sam već bio objavljivao pesme i eseje u novosadskom studentskom Indeksu, u časopisima od kojih već neki ne postoje Polja, Delo, Gradina, Letopis Matice srpske, pa i u Književnosti, a u vreme mog raspinjanja i jedan otkačeni tekst u poslednjem, četvrtom broju časopisa Rok, koji su privatno bili pokrenuli Bora Ćosić i Branko Vučićević. Otkačeni tekst na koji mislim bio je esej o izmišljenom pesniku, ali sa autentičnim imenom mog prijatelja, esej koji je bio bez ikakvog rešenja. Rok je izgledao prilično luksuzno. Mnogi su ga čitali. Bio je nešto novo. Jedan od čitalaca mog nerešenog eseja, kao da je sudbina to odredila, bio je tek imenovani novi glavni urednik beogradskog Studenta. Ali bilo je to samo polovina sudbine. Druga polovina je da sam u traganju za opstankom svog pisanja, nogu pred nogu, pošao u Balkansku ulicu, na čijem se početku, tik uz tamošnji bioskop, na četvrtom spratu nalazila redakcija rečenog i glasovitog studentskog lista. Tamo sam zatekao svog čitaoca. „Znam tvoje napise“, rekao mi je. „Tehnolog!“ uzviknuo je. „Još bolje, jer je dobro imati u redakciji sa različitih fakulteta.“ Tako se, a da nije moralo, 1970. godine sklopilo spasenje mog života u rukopisu. Biti urednik u Studentu – svejedno što sam godinu i nešto dana kasnije bio politički prokazan i izbačen, a pre toga bio pod istragom i dvaput suđen i ubrzo se, posle pokušaja preživljavanja u omladinskom savezu i još jednog suđenja, našao na spisku zavoda nezaposlenih – za mene je bio prvi korak u egzistencijalnom nastavku mog samoučkog životopisa pripovedanja. Otad više nisam mogao za sebe da kažem da sam besposlen. Pisao sam, pa kuda god da me to vodi, makar i skapao, i to sam voleo, u tome sam bio onaj ko jesam. Ne mari što moje pripovedanje samo maglovito nagoveštava ko bih ja to mogao biti.


3

Sećanje


Posle prvih pesama, postepeno sam odustajao od poezije, mada ona i dalje, sklon sam da verujem, nehotice i skrovito obitava u mome pisanju. U to vreme se od kritika i eseja moglo živeti. Pripovedanje je, međutim, neprestano tinjalo u meni. Otuda i narativna modulacija u velikom broju eseja koje sam napisao. Neću da ponavljam već saopšteno u Golom pripovedaču o mostu između eseja i priče koji sam prelazio, kao i o udelu priče u stvaranju romana. Hteo bih samo da pridodam ponešto davno rečenom. Da bi se esej prometnuo u priču, a zatim priča u roman, što ne pripisujem sebi kao veliki izum, trebalo mi je svaki put po dvadesetak godina. Takva bi mogla biti periodizacija moga sećanja. Moja poslednja knjiga priča, Banja, nedvosmisleno dočarava te prelaze u pisanju.

Pričao sam jednom o nerazjašnjenoj smrti Georga Trakla u Krakovu. Davno sam pisao o tome. Želeo sam da to bude deo nekog romana. Onda sam taj zapis izgubio u kompjuteru. U to vreme, devedesetih godina, još se nisam najbolje snalazio s tom mašinom koja je neprestano nastojala da bude inteligentnija od mene, što bi moglo i biti, pa nisam uvek uspevao da sačuvam ono što bih napisao. Ali kad sam najzad, posle više od dve decenije, počeo da radim na romanu Polazeći od kraja sveta, nedostajao mi je izgubljeni zapis. Uz tešku muku, napisao sam ga ponovo, po sećanju. Sad je to izgubljeno i potom u sećanju rekonstruisano poglavlje tamo gde je i trebalo da bude. Sećanje mi je inače važno u pisanju. Služi mi za rekonstruisanje života, baš kao što arheolozima ponekad pođe za rukom da na osnovu jedne ili dve koske rekonstruišu ceo skelet. Mnogo toga sam ispisao, crpeći iz sećanja. Za mnoge pisce je i samo pisanje već sušto sećanje ili barem jedan od njegovih vidova. Uostalom, nije li pisanje i izmišljeno radi pamćenja, a koje pisac oplemenjuje kroz svoje ili tuđe sećanje? Za mene je sećanje i jedna od reka kojim je proticala autobiografija mog pripovedanja u svekolikom, bezmalo amazonskom slivu u čijoj slici vidim svoje pisanje.


4

Izlaganje


U svojim pričama, koliko god da je u njima sva sila reči, jer bez reči nema priče, imam utisak da ćutim. Ali to je grozničavo ćutanje, glasno. Groznica pripovedanja nastupa onda kad hoćemo da ispišemo nešto tako, kao što je pesnik Paul Celan govorio o pesmi, da se priča ne nameće nego da se izlaže. S njom smo i mi izloženi. Nije to izlaganje, recimo, slika u galerijama i muzejima. To izlaganje valja shvatiti u smislu izlaganja nekoj pretnji i opasnosti, izlaganja suncu, izlaganja muci, izlaganja izazovu; ukratko, izložiti se svemu što nas brine i boli ili čak raduje i veseli. To je i izlaganje ćutanja jeziku, neizrecivog onome što se da izreći.

Na tren ću se vratiti svojoj knjizi Banja. Nastanak priča u Banji u srodnosti je sa trenucima kad sam se suočio sa bliskom mogućnošću sopstvene smrti. Zato to i jeste za mene knjiga poslednjih priča, a koje su najviše izložene.

Koliko god da sam pisao o lutanjima ovdašnjih ljudi po svetu, zapravo sam i ja, poput Isidore Sekulić, balkanofil. U svim mojim pričama čija se radnja odigrava na pozornici drugih krajeva u svetu duh Balkana je neprestano prisutan. Tako i moji likovi koji, recimo u Banji, skitaju po drugim zemljama, slušaju i pričaju priče, sve vreme u sebi nose duh Balkana, podjednako njegovu raznolikost, te tajnovito bogatstvo nepriznatog srodstva, ali i raskolnost. Sa Isidorom, međutim, delim i ljubav prema drugom. To se vidi u mojim potragama za stranim, u putopisnim elementima, u lepoti razlika koje se otkrivaju u pričama. Vidi se, uostalom, i u ljubavi prema drugim jezicima, verama i kulturama. U životu sam mnogo prevodio, a često sam o svojoj prozi mislio kao o prevodu sa nekog nepoznatog jezika, koji je samo meni znan.

Najpre sam na svoje priče gledao kroz njihovo sestrinstvo sa esejima. Danas, moj put od eseja do priče se produžava u put od priča do romana, pa je svaka priča za mene postala deo nenapisanog romana. Stoga, verujem, moje pripovedanje počiva na izvesnom oklevanju koje teži višeglasju, i to je sad najočiglednije u mom nedavnom romanu Hodočašće u Sodomu. Gojko Tešić je imao priliku prvi da ga čita i da to ne previdi. Pripovedanje se kreće poput raka pobočno, odstupajući od pravolinijskog razvijanja koje vodi samo napred. Uvek sam ponavljao da mi nije stalo do linearnosti. Želim da delovi u priči postoje po mogućnosti uporedo. Rekao bih da je vreme u mojim pričama nekako muzičko, kao vreme u multiverzumu ili u našim snovima, a iskustvo koje bih da dočaram da bude ispisano onako kako sam život osećam, uvek fragmentarno i višestruko. Možda i nisam u pravu, ali ne mari. Neka mi čitaoci to ne uzimaju za zlo. Važno je da više ili manje uživaju u tvorevinama moje pripovedačke groznice, jer u njoj nisam samo ja nego i oni.


5

Papir i olovka i još ponešto


Ko god se upušta u avanturu pisanja, sačekuje ga dobra vest: za taj poduhvat dovoljni su mu samo papir i olovka. To je tačno, ali i prevarno. Postoji još nešto bez čega kreativno pisanje nije mogućno. Najkraće rečeno, neophodan je pre svega život u onome ko bi da piše. Taj život podrazumeva još stotinu drugih stvari osim papira i olovke. Među tim stvarima, prema meni, najvidljivija je sposobnost za imaginiranje, moć izmišljanja i zamišljanja, a da se time ne škodi istini nego se, naprotiv, na neki čudesan i paradoksan način ona štiti. Ne osporavajući njihovo razlikovanje, fikcija je dragocena i neodvojiva dopuna istine. Ko sumnjiči i proklinje fikciju, sumnjiči i proklinje i istinu.

Zato ću i da završim rečima da ponekad pomišljam da se i moja pripovedačka imaginacija neprestano artikuliše tako da bude protiv kontrole imaginacije. To nadziranje, čiju bi istoriju trebalo napisati, poredak sprovodi na razne načine i oduvek, od prvobitne zajednice, kad su u pećinama urezivani crteži životinja, do današnjih režima i sistema moći. Tome se književnost i umetnost, stalno žudeći za slobodom, delotvorno opiru. Bez njih, na svetu bi vladali zombiji. Svaki pisac koji uspeva da izbegne da ga spoljašnje sile kontrolišu spada u red poslednje odbrane čovekovog sveta.


Izvor: ivanlovrenovic.com