Narek Qochunc, Moja baka. Izvor: fineartamerica.com

Imaš devedeset godina. Stara si, bolna. Kažeš mi da si bila najlepša devojka u svoje vreme i ja ti verujem. Ne umeš da čitaš. Ruke su ti grube i izobličene, stopala orožala. Prenela si na glavi tone i tone drva i slame, akove vode. Gledala si svakoga dana kako se rađa sunce. Od sveg hlepa koji si umesila napravila bi se gozba za čitavo čovečanstvo. Gajila si ljude i stoku, donosila prasiće u svoj krevet kad im je pretila opasnost da se smrznu od studeni. Pričala si mi priče o utvarama i vukodlacima, stare porodične razmirice, jedan smrtni zločin. Stub svoje kuće, vatra svog ognjišta, sedam si puta zatrudnela, sedam se puta porađala.

Ne znaš ništa o svetu. Ne razumeš se ni u politiku, ni u ekonomiju, ni u književnost, ni u filozofiju, ni u religiju. Nasledila si nekoliko stotina reči, rečnih osnovnih pojmova. Pogađaju te katastrofe, ali i svakodnevni ulični događaji, venčanja princeza i krađa komšijskih zečeva. Gajiš silnu mržnju prema nekim stvarima, iz razloga koje si davno zaboravila, i silnu odanost prema nekim drugim, koja se ni na čemu ne zasniva. Živiš. Za tebe je reč Vijetnam tek neki rogobatan zvuk koji se ne uklapa u tvoj krug od pedlja i po u prečniku. O gladi ponešto znaš, videla si crnu zastavu istaknutu na crkvenom tornju. (To si mi ti pričala, ili sam sanjao da si mi pričala?) Nosiš sa sobom svoju malu ljušturu ličnih interesa. Pa ipak, imaš bistre oči i vesela si. Tvoj smeh je kao vatromet. Nikad nikog nisam video da se smeje tako kao ti.

Gledam te, i ne shvatam. Od tvoje sam krvi i mesa, ali ne shvatam. Došla si na ovaj svet a nije ti bilo stalo da saznaš šta je svet. Stigla si do kraja života, a svet je za tebe i dalje ono što je bio kad si se rodila: znak pitanja, jedna nedokučiva tajna, nešto što ne spada u tvoje nasleđe, u onih pet stotina reči, okućnicu koja se za pet minuta može obići, kuću sa zemljanim podom i krovom kroz koji se providi nebo. Stežem tvoju žuljevitu ruku, prelazim dlanom preko tvog naboranog lica i tvoje sede kose, iskrzane od težine tereta i još uvek ne shvatam. Bila si lepa, kažeš, a ja vidim da si pametna. Zašto su ti onda ukrali svet? Ko ti ga je ukrao? To bih možda mogao da dokučim, i rekao bih ti kako, zašto i kada, samo kad bih umeo da iz mnoštva reči koje znam odaberem one koje bi ti mogla da razumeš. Ali više nema svrhe. Svet će nastaviti da postoji bez tebe i bez mene. Nismo rekli jedno drugom ono što je bilo najvažnije.

A da li zaista nismo? Ja ti nisam dao svet koji si zaslužila, jer moje reči nisu bile i tvoje. Nosim tu krivicu za koju me ne optužuješ i to je najgore od svega. Ali zašto, bako, zašto sedaš na prag svojih vrata otvorenih prema beskrajnoj, zvezdanoj noći, prema nebu o kome ne znaš ništa i kojim nikad nisi putovala, prema tišini polja i senovitog drveća, i kažeš, s vedrim spokojstvom tvojih devedeset godina i žarom tvoje neugasle mladosti: „Svet je tako lep i meni je toliko žao da umrem!“

E to je ono što ne razumem, ali krivica nije tvoja.


Žoze (José) Saramago (1922 – 2010) portugalski je književnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1998. godine. Priču „Pismo Žozefi, mojoj babi“ objavio je u zbirci „Priče s ovog i s onog sveta“ (1971). Prenosimo je iz knjige „Priče s ovog i s onog sveta“ (Laguna, Beograd, 2013, str. 143-145, izabrala i prevela s portugalskog: Jasmina Nešković).