Definicija kaže da je parazit organizam koji živi na račun drugog organizma. U tu skupinu mogu se ubrojati i pojedini ljudski organizmi. Po svom načinu života, naravno.

Već neko vreme na određenoj Facebook grupi nasumični filmofili preporučuju južnokorejski film pod nazivom „Parazit“. Najčešće, preporuke su bile šture i na osnovu njih i opisa sa sajta IMDB ne bih se ni odlučila da pogledam ovaj film. Ipak, na osnovu učestalosti preporuka, rešila sam da odvojim vreme i da ga pogledam.

Teško je ukratko reći o čemu govori film, otuda su i preporuke nedovoljno jasno artikulisane. Ukratko bih rekla da film govori o međusobnom iskorišćavanju u korejskom društvu.


Lančana usluga

Četvoročlana porodica koja živi u suterenu dobija priliku da pobedi besparicu služeći bogatu porodicu u svom gradu. Do tog posla stižu sistemom preporuka. Bogati prijatelj njihovog sina odlazi na studije u inostranstvo i nudi svome drugu da ga zameni držeći private časove ćerci bogatog bračnog para.

Kako bi se predstavio kao student, on falsifikuje uverenje o studiranju. Međutim, ispostavilo se da mu to nije ni potrebno, kako mu je buduća gazdarica rekla, dovoljna je preporuka. Dalje, sistemom preporuka, cela porodica uspeva da se zaposli kod istih ljudi. Kako i sama gazdarica jednom prilikom govori, „najbolja je lančana usluga“. Dalji tok filma, pokazaće njoj, ali i gledaocima, da to nije tako.


Gubitak identiteta

Ono što posebno oduševljava jeste višeslojnost filma. Jedan od slojeva predstavlja kritiku sistema u kome se ljudi međusobno satiru kako bi služili bogatom gazdi, i tom prilikom se makar malo ogrejali o sjaj njegovog zlata. U bezglavoj trci za novcem morate se odreći i sopstvenog identiteta i postati Kevin i Džesika, iako se zovete i izgledate potpuno drugačije. Gubljenje identiteta kako bi se udovoljilo potrebama poslodavaca itekako je raširena pojava i u našem društvu. Poslodavac često smatra da je kupujući vaše vreme i znanje, kupio i vašu ličnost te da s tim u vezi ima pravo da je oblikuje po svojoj želji. To se često ogleda u postavljanju promo materijala firme za koju radite na vaše lične naloge na socijalnim mrežama.


Jedna mala kiša za bogataša, poplava govana za siromašne

U jednom trenutku, bogata porodica odlazi na kampovanje. Prazna luksuzna kuća predstavlja jedinstvenu priliku siromašnima da okuse život na visokoj nozi. Okupljeni u dnevnoj sobi, oni se vesele i raduju vremenu provedenom u ulozi bogataša, pretvarajući se da su i sami bogati.

U jednom trenutku, kao posledica jake kiše, gazde su otkazale kampovanje i vratile se u kuću. Pored peripetija koje su tada nastale za siromašne, oni su se po povratku u svoju kuću susreli sa poplavom kanalizacione vode. Na jednostavan način prikazano je kako promene koje za bogate prouzrokuju prekid odmora, za siromašne podrazumevaju plivanje, davljenje i elektroškove u kanalizacionom otpadu. Primera radi, usled ekonomske krize, vlasnici preduzeća prinuđeni su da zatvore fabrike, ali su njihovi zaposleni mnogo više propatili jer su ostali bez posla.


Smrad

Ono što se posebno provlači kroz film su mirisi. Najmlađe dete bogataša primećuje da svi zaposleni u njegovoj kući isto mirišu. Glava porodice to naziva smradom podzemne železnice. Njegova žena – skorojevićka koja nasilno ubacuje američke reči u razgovor i kupuje isključivo američke proizvode, taj isti smrad ne primećuje. Smrad je dakle urođen i neizlečiv. On je odlika čitave jedne klase koja nema para pa se vozi podzemnom železnicom. To gazdi toliko smeta da razmišlja o otpuštanju vozača koji inače dobro radi svoj posao. Ma koliko bili uspešni u poslu, posvećeni i pouzdani, smrad će vas kočiti u napredovanju. Istina je da taj smrad postoji i kod nas, iako nemamo podzemnu železnicu. Njegove druge manifestacije, nama bliskije, su drugačiji naglasak, odevanje, preplanulost, nebrendirane stvari i slično.


Parazitsko društvo

Ovaj film se može primeniti na čitavo naše društvo koje živi po sistemu lančanih usluga. Ono što određuje sudbinu pojedinca je nečija preporuka, ili nedostatak iste.

Ako nemate preporuku, vaše obrazovanje su samo papiri koje će neko ovlaš pogledati, a ako je imate, onda će prazan ili falsifikovan papir sijati kao sunce.

Sistem u kome jedan pojedinac doveden preporukom, potom dovede i zaposli celu porodicu, širu familiju, a na kraju i čitavo selo, svima nam je dobro poznat. S druge strane, koliko Vukovaca, đaka generacije, ili najboljih studenata znate da se nalaze na istaknutim pozicijama? Ovde se učenim ljudima dičimo tek kad odu u inostranstvo. Dok su ovde, društvo nastoji da ih unizi, kako bi bili barem na našem nivou, ako ne i ispod nas. Bez preporuke možeš da savijaš kutije za picu kao junaci našeg filma, dok ti manje školovani gazda govori da taj posao ne radiš kako treba. Poznato je da je još Branislav Nušić, kako bi se sklonio od “pizme” sakrivao svoje diplome, predstavljajući se kao nepismen.


Lažno i podobno

Kad jednom postaneš deo sistema, onda ti kao junaku pomenutog filma, svi postaju sumnjivi. Sumnjaš u tuđe kvalitete, svestan svojih sopstvenih koji su takvi da živiš u konstantnom strahu da ćeš biti otkriven. Pored te paranoje, sistem preporuka čini lažnim i sumnjivim i lekare i sudije i inspektore. Drugim rečima, sistem preporuke čini da nema više sistema. Svako po preporuci može lečiti, suditi i deliti pravdu.

U sistemu preporuka, bitan je odgovor samo na jedno pitanje, kako biti preporučen? Na taj način, sistem je dalje evoluirao da se preporukama trguje.


Kako izbeći sistem preporuka?

Slamanje ovog sistema istovremeno znači i povrat vere u zdravstvo, sudstvo i najposle u državu. Pitanje je, kako slomiti sistem? Rešenja za ovaj problem moraju biti divergentna i ona se moraju konstantno tražiti, a na njihovoj primeni raditi svakodnevno, sa svih nivoa društva.


Transparentnost

Jedno od rešenja moglo bi biti egzaktnost. Potrebni su nam javni i transparentni konkursi, unifikovani na jedinstvenom državnom sajtu. Na tom istom sajtu, objavljivali bi se i rezultati konkursa sa obrazloženjima i kvalifikacijama primljenih kandidata. Umesto intervjua, kao prelazno rešenje, mogla bi se bodovati motivaciona pisma, koja bi takođe bila transparentna. Pritom, trebalo bi težiti ukidanju i motivacionih pisama, kao subjektivnih segmenata konkursa. Ukratko, ono što je podložno subjektivnoj proceni pojedinca, trebalo bi ukinuti, a sve ostale komponente kvantitativno iskazati i rangirati. Transparentan, funkcionalan i primenjen sa najvišeg vrha, ovakav sistem bi poslužio i privatnom sektoru koji želi napredak, te bi se potom proširio kroz sve pore društva.

Autorica: Ana Vujković Šakanović

Prometej.ba