Kosovska verifikaciona misija OEBS-a dočekana je i primljena na Kosovu u novembru 1998. u skladu sa realnom situacijom i dominantnom atmosferom. Većina Albanaca u posmatračima je videla šansu za prestanak nasilja i terora; neki su verovali da je misija samo prethodnica NATO trupa; treći – da je već i samo prisustvo posmatrača početak ostvarivanja sna o kosovskoj nezavisnosti. Srbi su OEBS-misionare prihvatili kao iskrene prijatelje i zaštitnike svojih neprijatelja Šiptara, kako oni isključivo zovu Albance. Kao prethodnicu još gorih okupatora koji će tek doći. Prepuni straha koji stvara mržnju, i neizvesnosti koja guta nadu – Srbi ne žale truda da verifikatorima iskažu prezir i neprijateljstvo u svakoj prilici, a prilika je bezbroj. Kreiraju ih strateški umovi, u rasponu od običnih policajaca i dobrovoljaca, preko izvežbanih operativaca civilnih i vojnih službi i resora, sve do vrhovnog komandanta lično. Sopstvene, ponekad brutalne i bizarne kreacije, Vođa ne obelodanjuje niti o njima ostavlja bilo kakav trag. Bitan mu je osećaj moći i zadovoljstva kada se njegove zamisli, pretočene u naređenja odabranima i odanima, bespogovorno sprovode u dela na koja se potčinjeni ugledaju.

Besan zbog kritika šefova iz Združenog štaba što se Albanci, nakon progona i razaranja njihovih sela na području Orahovca i Suve Reke, skupljaju po šumama u zbegovima, Čegar jedan, komandant 37. odreda PJP, reši da početkom novembra 1998. generalima pokaže ko „suviše blago postupa sa Šiptarima.“ Pozove Preduzimača, komandira IV čete, i izda mu naređenje da Izviđačko-diverzantsko odeljenje ode do zbega kod Gornjeg Obrinja, „u kome je najviše Šiptara“, i da izdvoji muškarce njegovog godišta i mlađe od njega... Da ih izdvoji i sve „pošalje na sunčanje“. I sam sklon originalnim rešenjima, Preduzimač naređenje prenosi Pecku, komandiru odeljenja, koji istog trenutka odredi neveliki tim za izvršenje komandantovog naređenja. Idući ka zbegu udaljenom nekoliko kilometara, policajci u puš-pauzama analiziraju dobijeni zadatak...

„Koje je Čegar godište, i kol’ko da navatam?“, pitao je Milanović, zvani Šišarka. „Mislim, da l’ da ih legitimišem, il’ jok...“

„To je bar lako...“, konstatovao je Mirković, zvani Ćebe. „Šiptara ima kolko ‘oćeš ... nek svako pokupi i kokne po deset, i to će, valjda, da bude dovoljno...“

„Kako dovoljno, kad je Čegar rek’o: sve?“, kaže Marić. Komandir Pecko prekida diskusiju. Neka ih svako iz mase izvuče što više, a on će da odredi šta i kako dalje. Nikolić, zvani Honda, nije rekao ništa. Pušio je i pažljivo slušao kako Bojan Zlatković, bivši SAJ-ovac, najobrazovaniji policajac u odredu, objašnjava komandiru i svima njima da je naređenje koje su dobili „van pameti“ – potpuno nezakonito, te da ga on neće izvršavati:

„Ja ne ubijam nenaoružane civile!“, zaključio je Bojan naglašavajući svaku reč.

„Ne seri, Zlatkoviću ...“, kazao je Šišarka, koji se s njim često kačio. „to je komandant naredio, moje je i tvoje da izvršimo. Al’ ti ne možeš da se ne praviš mnogo pametan.“

“Aha, komandant naredio“, uzvraća Bojan. “Sutra ti komandant može narediti da pucaš nekom svom u leđa, ili u glavu... ‘Oćeš li izvršiti i takvo naređenje?“ Šišarka mu nije odgovorio, samo je pljunuo u njegovom pravcu. Bojan se nasmejao, a onda povisio ton:

„I još jedno svi da zapamtite – danas je nedelja. Sveta nedelja!“, naglasio je i prekrstio se. „Ko danas ubije, ko danas okrvavi ruke, ogreši dušu... čeka ga prokletstvo do sedmog kolena. tako vam piše u svetim knjigama, pa vi sad birajte...“ Nastao je muk i svako se preslišavao u nekoj svojoj molitvi. Komandir Pecko je bacio opušak i ponovio naređenje: da se uđe u zbeg i izdvojiti, ne što više, nego kolko se može...

Zborno mesto je u šumarku pored potoka.

„ Zlatkoviću, ti ne moraš, ako nećeš“, rekao je komandir poluglasno. Bojan se opet osmehnuo i nastavio sa ostalima. Da ga vide, i da mu budu na oku. Kad su stigli, zašli su i raspršili se među ljudima u zbegu. Deca su bežala i krila se gde je koje stiglo. Mahom u krila majki ili baka. Dvoje klinaca se zavuklo ispod plasta sena, ali su im nožice virile... Sa automatima u rukama, obazirući se na sve strane, policajci su se sporo kretali logorom prognanika. Pratio ih je muk, pognute glave i strah na licima ljudi...

Honda je prvi stigao do zbornog mesta u šumarku. Sam, bez i jednog zarobljenika. Za njim dolaze Marić i Dobrivoje. Ni Ćebe nije dovukao nikoga od nesrećnika. Komandir Pecko se mrštio i uzdisao. Bojan je klimanjem glave davao podršku kolegama... Poslednji se pojavio Šišarka. Tjerao je ispred sebe desetoricu očajnika. Držali su šake na potiljku. Komandir Pecko je odahnuo – pobiće bar ovih deset “Šiptara“, jer ne može da se suprotstavi ludom Zlatkoviću, koji opet okreće ljude protiv komandanta. Pisaće prijavu protiv njega...

„Postavi ih tamo...“, rekao je Šišarki, pokazujući mu ka zbegu. „A vi, ‘ajd u stroj...“, kazao je policajcima, ali se niko nije pomerio.

“Ja da grešim dušu neću“, rekao Honda.

„Šta nećeš!“, podviknuo je komandir. “Ajd u stroj, i slušaj šta ti se naređuje.“

Honda ga je pogledao, otpljunuo, pa zabacio automat na rame. Šišarka je zarobljenike ređao u vrstu. Mahom su to mladi seljaci, neki sigurno nepunoletni, u izlizanim farmericama, radničkim bluzama, iznošenim trenericama... Na nogama im pocepane patike ili cipele. Dvojica samo u čarapa-ma... Nisu ni tristotinak metara udaljeni od svojih porodica i rođaka u zbegu, odakle je dopirao plač dece...

„Neću ni ja“, oglasio se Dobrivoje.

„Nećeš, jel’? A jel’ te neko pita da l’ ‘oćeš, da l’ nećeš? Je l’ te pita?“, brani komandir Pecko poslednje ostatke autoriteta.

„Neće čovek da ubija jad i bedu, a nemoj ni ti - mnogo je svedoka“, dobacuje Bojan, oslonjen na debelu vrbu.

„Ni ja neću, da znaš“, oglasi se i Marić. „Ko ih je doveo, nek’ vidi šta će...“

„Ljudi, pa je l’ vi znate šta radite?“, spusti ton Pecko. „Je l’ znate šta sledi za odbijanje naređenja?“ Niko mu nije odgovorio. Ćebe je nešto objašnjavao Šišarki, a ovaj se obratio komandiru:

„Ja sam da ovo radim neću!“

„Kako vi mislite da se vratimo bez ispaljenog metka? Kako, bre ljudi, jeste vi pri sebi?“, vapio je Pecko.

„Znam ja kako“, odgovara mu Ćebe, „a pristaje i Šišarka; i Honda će, kad čuje...“

„Ajd’, kako, da čujem i ja“, kaže Pecko.

„Komandire, kaži im da spuste ruke“, obraća mu se Bojan pokazujući na zarobljenike.

Pecko ga gleda, premišlja se. Okrene se ka ljudima u vrsti, pa vikne:

„Ajde, ruke dole! Dole ruke svi!“ Trojica momaka spuste ruke... „Vidiš, ovi ti znaju srpski“, kaže Bojan.

„Uh, jaka stvar“, odgovara Pecko, pa se obrati Ćebetu:

„Ajd, nastavi gde si stao!“

„Slušaj ovamo, slušaj dobro“, viče Ćebe na zarobljenike. „Nećemo sve da vas pobijemo, nego ćemo da vam damo šansu.“ Napravi pauzu kako bi jedan stariji Albanac preveo ostalima. „Ako ‘oćete da ostanete živi, ima da trčite trku za život. Da se okrenete tamo“, pokazuje rukom na zbeg „i kad vam ja dam znak, kad čujete da pucam, svi da krenete da trčite, što brže možete. Ali pazi, nemoj slučajno da je neko krenuo ranije, odma’ ću da ga ubijem“, objašnjava Ćebe svoja pravila, odmeravajući pritom reakcije komandira i ostalih.

„Ti, bre, nisi normalan!“, dobacuje mu Marić. „Kakva, bre, trka, jebala te trka.“

„Pusti ga, nemoj ga prekidaš“, reaguje Pecko.

„Ima da trčite tamo ‘de su vaši, a mi ćemo da ubijemo samo onoga koji bude zadnji. Je l’ vam to jasno?“, dere se Ćebe, uživljen u ulogu onoga koji odlučuje o životu i smrti. Albanci ga gledaju užasnuti, jedva verujući i onom svom što im prevodi.

„I ja ću da pucam“, kaže Šišarka, dok nožem, ispred „trkača“ povlači startnu crtu. Okrenuli su ih ka zbegu, popravili razmak između njih i trka je mogla da počne.

„Spremi se... pozor... sad!“, viknuo je Ćebe i ispalio kratki rafal. Desetorica seljaka jurnuli su ka zbegu koliko god su mogli brže. Jedan je pao već posle nekoliko koraka, pa se pridigao, ustao, skinuo jaknu, bacio... i nastavio da trči za ostalima. Šišarka se pridružio Ćebetu u rafalnoj paljbi iznad glava „trkača“. Ostali su navijačko-sadistički pratili tu gladijatorsku jurnjavu mlađih i sredovečnih muškaraca, koji se bore za svoje živote. Bojan je stajao sa strane i gledao, ne trkače, već „sudije“ koje ne štede municiju. Neće li ta dvojica, a pre svega Šišarka, ipak osuti rafal po ljudima koji trče, ili po onima što ih iščekuju, ili i po jednima, i po drugima... Pomerio se u stranu. Automat je prebacio na „rafalno“ i uperio ga ka Šišarki i Ćebetu.

„Nemoj da vam se omakne!“, rekao je glasno da ga svi čuju. Pucači su ga pogledali ne prekidajući paljbu, kao da im od nje zavise i sopstveni životi. Neviđen prizor! Dok dvojica sipaju rafale iznad glava Albanaca koji trče, treći ih opominje da su i oni na nišanu. Napetost raste. Komandir Pecko škrguće zubima i okreće automat ka Bojanu...

„Trkači“ su nesmanjenim tempom nastavljali ka zbegu, ka cilju koji znači spas, zbacujući sa sebe odeću, obuću... Neki su posustajali, osvrtali se, padali, dizali, ali niko nije odustajao od trke. Samo je distanca između onih napred, i onih na začelju, bivala sve veća. Prvi pristigli do zbega uletali su u masu i nisu prestajali da trče. To je izazivalo paniku, pa je i stotine drugih krenulo u jurnjavu. Pucnjava nije prestajala, i za tili čas sve se pretvorilo u stampedo. Hiljade ljudi je bežalo ka Gornjem Obrinju i izgledalo je kao da se čitav zbeg povija i talasa u nekoj svojoj trci za život.

Šišarka i Ćebe su ispucali po dva šaržera, i nikoga nisu ubili! Kad su prestali, Bojan je cev automata spustio ka zemlji. Pecko je učnio isto. Gledao je ka Albancima u zbegu vidno zabrinut...

„I šta ja sada da kažem komandantu?“

„Kaži mu da smo sve pobili“, odgovorio mu je Bojan.

Rade Radovanović je novinar i dramski pisac. Autor je više od hiljadu radijskih i televizijskih emisija. Kao novinar i urednik radio je u Radio Beogradu, Radio Slobodnoj Evropi, TV 5, TV Avali... Bio je dopisnik i kolumnista WDR Koln, DW, NRTV Studio 99, Al Jazeera... Jedan je od osnivača i urednika lista Danas. Autor je drama: Original falsifikata, Leptirov san, Kosovski tribali, Mit o pobedi i scenarija za film Original falsifikata. Antinacionalista, antifašista, borac protiv totalitarizma. Dokumentarno-literarnu prozu “Smeh pod vešalima” o dešavanjima u Srbiji s kraja devedesetih ovih dana objavljuje Udruženje za kulturu povezivanja MOST ART JUGOSLAVIJA Zemun (za izdavača: Dragan Stojković, urednik izdanja: Goran Sarić).