Meni to po Sarajevu kad sam pričao nisu vjerovali, a teško da bih i sam povjerovao da čujem sličnu priču, ali eto, postoje i takvi dobri ljudi na ovom našem svijetu koji tako ne žale svojih novaca da bi obogatili životno iskustvo nepoznatih umjetnika, da izvinite na izrazu. Na moje pitanje našoj domaćici Sonji, koja je posredovala između dobrotvora i nas, zašto dotična ili dotični to čini, odgovorila mi je da ta osoba na taj način izravno ulaže u umjetnost (ili bar vjeruje da to s tim čini), pa sam se bio zacrvenio kao paprika roga i ništa više nisam pitao, jer sam izgubio u trenutku moć govora, koliko mi je potpuno taština bila zadovoljena, iako niko od njih nikada nije pročitao ni jednog jedinog slovca moje književnosti i s njihove strane gledano to je klasično ulaganje u mačka u vreći, ali neka, pusti sad to. Jedva sam se savladao da ne zapjevam pred ženom, a nisam je smio pogledati u lice nema šanse, jer me bilo u isto vrijeme i jako stid tolikih počasti, nisam navikao.

Prijatelj slikar, to jeste Mak Hubjer, on je tamo imao i pravog posla, a mene su bukvalno zvali u goste. Doslovno ništa nisam morao raditi, ali mi je Mak dao da mu premažem platno grundom i u dvije ruke sam opalio, tako treba. To smo radili ispred jednog kompleksa umjetničkih ateljea, kad iznenando naiđoše jedne dvije ženske. One se upitno pogledaše pošto vidješe mene kako sa najširom četkom mačkam bijelom bojom po bijelom platnu, a ja sam onda uzeo jednu tubu žute boje i jedan tanki kist u ruke i držao ih sve dok one nisu otišle, da se ne izofiram totalno. Osim toga, napravili smo i jednu promociju mojih knjiga, ali je ona bila totalno neuspješna, jer je bila nenajavljena i upriličena na jednoj svirci, došla raja da ga malo getrinken i getancen, nikako nije bila knjiška situacija, tako da meni to nije bilo ništa ni krivo, a i dobrotvor nas je pazio toliko da se teško bilo uzrujati u tih sedam dana i oko čega.

I baš zato što je bilo sve tako predivno i prelijepo, odlučih se da vam prepričam najstresniji momenat tog volšebnog putovanja, koji će mi u naknadnim sjećanjima biti čest povod da se smijem sam sa sobom, jutros sam se isto tome smijao, tačno dvije minute i osamnaest sekudni, na štopericu sam mjerio.

Moram priznati da je mene uhvatila jaka čežnja za Bosnom onda kada smo Mak i ja pili pive u jednom kafiću, obične od dvadeset maraka, pa morali izlaziti ispred na alpski vjetar što siječe kao klizaljke da pušimo

Bilo je to trećeg ili četvrtog dana našeg boravka. Sonja nas je vodila na ručak u centar grada, a poslije toga na kolače u jednu čuvenu slastičarnu, nakon čega smo pošli u šetnju gradom, da se lijepo napušimo cigareta, jer tamo ne smiješ zapaliti u restoranu više ni da si Džordž Buš lično, ni da ti je babo Majkl Korleone ili Majkl petak trinaesti.

Moram priznati da je mene uhvatila jaka čežnja za Bosnom onda kada smo Mak i ja pili pive u jednom kafiću, obične od dvadeset maraka, pa morali izlaziti ispred na alpski vjetar što siječe kao klizaljke da pušimo. Sve i jedan stanovnik Švicarske bi trebao doći kod nas da živi tri mjeseca, da se malo oporavi od skupoće i da vidi zajebancije za dvadeset maraka kao tamo za dvjesta.

Šetamo mi tako ciriškim ulicama, častimo se cigarama i slušamo Sonju u ulozi turističkog vodiča, a od miline nam se sva ta divota čini još deset puta ljepšom. Mene se najviše dojmila jedna zgrada koja je okrugla kad si joj blizu, kockasta kad si srednje odaljen, a iz daljine izgleda kao piramida. Nekako su oni to tamo sagradili, bog ti ga zna kako, vjerovatno ovi iz CERN-a da su to nešta. Osim toga, ističem još kako sam u jednom parku vidio da ima bilijar za djecu, kao kod nas što imaju tobogani, klackalice i ljulje, i to sa nadstrešnicom da se može i cijepati i po nevremenu. Na brzinu sam otresao jednog momka tu što se zatekao, mislim da nikad brže nije zijanio partije, ali on se na to ni najmanje nije ljutio, već se grohotom smijao, jer mu je, po mojoj slobodnoj procjeni, moglo biti nekih pet godina. Zajebano je čučeći bilijara, mnogo više nego što se uopšteno o tome kod nas misli, ali eto, dobio sam partiju i kad sam ubacio crnu bio je i neki aplauz, Sonja, Mak i protivnik moj aplaudirali, na šta sam revijalno pokušao izvesti lob, ali sam se obrukao tu, završi bijela van stola.

Ta me partija bilijara podmladila za kojih dvadeset godina i to je razlog zašto sam se na sljedećoj raskrsnici najednom toliko postidio, kad smo nenadano naletili na porno kino, jer tamo ima i takvih stvari, ne treba naivno misliti da je to sad sve baš kao što pojedini ljudi pričaju da je kod nas bilo nekad. Neki su se turisti tu slikali i ja sam rekao dobrotvorki našoj da su oni napravili kontroverznu fotku i da se nadam kako je neće metnuti na fejsbuk. Kad odeš tako u stranu zemlju, onda moraš voditi računa kako ćeš se ponašati jer si tada u ulozi ambasadora, stranci u tebi gledaju čitavu Bosnu i Hercegovinu; ne pamtim kad sam se sedam dana zaredom češljao, bez obzira što mene od toga boli glava jer me četka čupa, a svaki dan druge čarape. Čudan je taj svijet visoke politike.

Prošli smo, na moje veliko olakšanje, tu (s)pornu raskrsnicu, a kad potom skrenusmo iza jednog minijaturnog ugla, pred nama puče ulica duga i stara, čije su zgrade obojene tako veselo da ti se i nehotice odmah živi u svakoj od njih. Sve su one jednake po visini, a karakteristične svaka po svojim ukrasima, izvedenim unutar istog stila, što čini cjelinu skladnijom i ljepšom. Sonja mi reče da trosoban stan u nekoj od tih kuća košta otprilike dva miliona franaka, a treba reći da se mi niti u jednom trenutku nismo prestali ibretiti cijenama, pa evo meni i sad odmah nekakav srklet udario u kosti, čim sam se sjetio da su mi uzeli četiri marke za pola litra vode na trafici. A stvarno nisu normalni, bezobrazluk je to i sramota prije svega. Do neba hvaljen bio naš anonimni dobrotvor, dabogda sreće imali i on i njegova komplet familija čega god da se poduhvate, samo da nije ništa protiv BiH. Mi bi sigurno izgubili rat protiv jedne takve zemlje, oni bi kupili naše ljude da biju po nama.

Meni na prvu dođe da će oni sada tu nešto nas, jer opet mi iz Bosne, jebiga sumnjivi svima, ofirna nam zemlja, svi znaju da smo sirotinja, odmah ljudi kontaju evo ih došli da kradu, mislim se donji smo sad, poderaće nas s kaznom više nego što mecena može platiti, no nisam spustio čela zbog toga; ako je već ležati zatvora, onda bolje da je u Švicarskoj

Sonja nam je pokazala jednu naročito ljupku kuću, koja je izgledala kao da namiguje, a ima duge trepavice i rekla kako je tu, u svoje vrijeme, živio jedan ludi izumitelj što je izumio sapun od kog koža cvjeta, rado prihvaćen od najglupljeg dijela stanovništva, koje ni ovdje uopšte nije zanemarivo brojem, tako da se te neke davne godine pola tadašnjeg Ciriha bilo okrastalo i takvima im onda nisu dali ni u Bern, ni u Ženevu, ni u Bazel, jesu valjda samo u Lozanu, ako sam dobro razumio sve.

I baš u trenutku dok je Sonja nama to pričala, a nas dvojica odlutali sa mislima fantazirajući ludog naučnika kako kuha u kazanu cuke da stvori svoj čudotvorni sapun, iza nas ti neprimijetno dođe četa policajaca u punoj ratnoj spremi, panciri, kacige, štitovi, oružje, sve, njih jedno deset-dvanaest. To je bilo sad nema nigdje nikog, sad odjednom oni tu, kao da su teleportom stigli, ne možeš to tako očekivati ni u najluđim snovima, a nije džabe što švicarska garda čuva i papu, zna i on šta valja.

Meni na prvu dođe da će oni sada tu nešto nas, jer opet mi iz Bosne, jebiga sumnjivi svima, ofirna nam zemlja, svi znaju da smo sirotinja, odmah ljudi kontaju evo ih došli da kradu, mislim se donji smo sad, poderaće nas s kaznom više nego što mecena može platiti, no nisam spustio čela zbog toga; ako je već ležati zatvora, onda bolje da je u Švicarskoj.

Ali umjesto da nam se obrate oni, to učini Sonja, koja nam reče da se ne bojimo i da mirno stanemo sa strane dok ne prođe sukob policije i demonstranata. Rekla je to tako mirno i normalno da smo se i mi odmah smirili, iako ne posve, jer situacija bijaše uistinu napeta: sa jedne strane policija, ljudi opremljeni i utrenirani da valja, sa druge buljuk demonstranata, meni su izgledali kao neki navijači, sportske tene, trenerke, fantomke, jedan viče prvi, za njim viču masovno ostali, jedino im fali poneka baklja i šareni šal.

Iskreno, bojao sam se da ne dođe do krvavih scena i bio sam rad da okrenem glavu kad sam vidio da se demonstranti približavaju i da bi moglo biti sukoba, ali oprez mi to nije dozvoljavao: šta ako policajcu izleti pendrek iz ruke i pravac meni u glavu, moram gledati da se mogu izmicati, da ne bi bilo – i ćorava koka neko zrno ubode.

«Libertaaaaad!!!», povika tada jedan od demonstranata i u punom trku krenu na policajce, koji se odmah zbiše u odbrambenu formaciju, oklopiše se ljudi štitovima kao kornjača, po rimski. Zakrabuljeni demonstrant skoči i izvede nadaleko čuveni majgeri, opali nogom od štit i sam pade, pa se brzo diže i pobježe svojim demonstrantima, uzvikujući nekakvu dužu parolu koju nisam upamtio, a i ovu libertad sam izmislio, garantujem da je bilo nešto slično, ako ništa po zvučnosti.

Neću se praviti da znam šta je u tome trenutku komandir čete naredio svojima, tek oni na tu njegovu riječ pređoše iz zaštitne u, reklo bi se, napadačku formaciju: jedan od njih stade u sredinu i skide sa ramena neobičnu pušku na čijem vrhu bijaše nekakva plastična granata, garant sluzavac, plazavac ili nešto treće od tih gasova za obuzdavanje narodnih masa, ako možemo reći tako za grupu od tridesetak ljudi.

Nije je ni uperio, a demonstranti udariše u bježaniju uz najveću moguću dreku, a još se jednom pri tome pokaza kakva su to otmjena gospoda ovako u globalu kad se gleda, jer pri tome nije puklo niti jedno staklo, niti se upalio jedan jedini alarm na kolima. Komandir čete opet dreknu nešto, «Kapus!», čini mi se tako da je rekao, a policajci se opet rasformiraše, pa krenuše polagano za demonstrantima, tačno vidiš da im ne pada na pamet ganjati ih, nego sve po pe-esu, bez srkleta, temeljito, kvalitetno, profesionalno, koncizno i jasno.

Sonja nam objasni da su demonstranti nekakvi ljevičari ili desničari, nisam to baš najbolje shvatio bio, te da takve scene nisu neobične za ljude koji žive u Cirihu malo duže. Nikada niko tu ne pogine, a ako se i povrijedi, onda to obično biva po principu – sam pao, sam se ubio. Ne veže raja pertle, skaču preko razapetih žica i lanaca, zajebavaju se sa životom. Onda je ona predložila da idemo na večeru u jedan nacionalni restoran i to je jednoglasno prihvaćeno, pa smo okrenuli u jednu ulicu gdje su zgrade bile više moderne i staklene, pa onda u jednu gdje su sve bile ciglaste, pa se onda više ni sam ne sjećam kuda smo sve skretali, ali je vrijedilo jer je hrana bila veoma ukusna i obilna.

Već sam jednom završavao svoju prometejsku kolumnu Merlinovim stihovima, a ovo je sada čist dokaz da se historija ponavlja. Posljednje večeri provedene sa našim švicarskim zaštitnicama i prijateljima, Mak i ja smo pjevali u glas za njih:

Moj je život Švicarska, skoro pa savršen

Htjeli su da znaju šta to znači, ali se nisu previše oduševili kada smo im preveli ove poznate stihove i više ništa oko toga nisu pitali.

Boris Lalić - Prometej.ba, 22.05.2016.