Mnogi će se zaleteti, a kad malo bolje razmislim malo je onih koji su i pročitali ovu veliku knjigu, pa će “Ulazeći u Varcar” označiti kao knjigu spomenik, stećak čak, knjigu mramor-kamen veličanstvenu kao što je groblje Ćelija u Varcaru. No, to nije slučaj! “Ulazeći u Varcar” za mene je pre svega knjiga živih… Ivan Lovrenović napisao je najživlju knjigu koju sam čitao u životu, a sve prisećajući se i snatreći o danima koji su minuli, o ljudima koji su pokopani, o Varcaru koga takođe više nema.

Jezik, stil i forma kojom je knjiga komponovana izdvaja “Ulazeći u Varcar” na posebno mesto u našim književnostima… Ritmizirana proza, poema, esej, roman? Sve je to isprepleteno u ovom slučaju. U nekim momentima javlja se iskonska poezija, u drugim majstorsko romaneskno tkanje, no opet ponekad imate utisak da čitate istorijsku naučnu literaturu ili čak letopis nekoga franjevca na koje se Lovrenović itekako poziva u knjizi “Ulazeći u Varcar”; baš ti franjevci i fratri, župnici osnova su konsultujuće literature uz autorovo lično i porodično sećanje na kojima se grade putevi i makadami jezičkog univerzuma koji je jedna živa disajuća celina ovoga mushafa.

Likova u knjizi je onoliko koliko je cveća na rosnoj livadi… Pobrojan je u njoj čitav nekadašnji grad, onaj Varcar Vakuf, koji je baš zbog tih i takvih likova gradom i bio. Doktor Grinfeld, Hamdija i Željka, Šjor Jure, Kućne Babe, Sveti Pijanci, rusinka Karojka Warhol, advokat Niko Marić samo su neki od njih, verovatno oni koji su ostavili najvećeg utiska na mene… Upoznajući te ljude i njihove sudbine žalim za gradovima koji umiru. Tako je umro grad Varcar Vakuf, a rodio se Mrkonjić koji u sebi ima reč Grad, no on to svakako više nije.

U jednoj prepisci koju sam ovih dana vodio sa Ivanom izlažući mu svoje ushićenje zbog čitanja knjige “Ulazeći u Varcar”, Ivan mi odgovara:

“Dragi Srđane Sekuliću,

Vrlo mi je važno Vaše čitanje i Vaš doživljaj te knjige. Napišemo mi mnoge tekstove, koje baš i nismo morali, pa i knjige, bez kojih smo mogli biti, ali ima onaj jedan Tekst, ona jedna Knjiga koju moramo napisati, jer ako je ne napišemo, čini nam se, osjećamo tako, da smo sve promašili. E, meni je ta knjiga barem donekle to – ta Knjiga.

Budite dobro, srdačno Vas pozdravljam

Ivan.”

Život i delo Ivana Lovrenovića ulazi u večnost pisanjem o Varcaru… Iako to piscu verovatno nije bitno, meni je važno to saznanje, bolje reći utešno. Blago onima koji nisu sve promašili. Jedan od njih je Ivan Lovrenović.

Srđan Sekulić, Prometej.ba