- Otvorit će, svaki put otvori.

Dvije su djevojke stajale ispred požutjelih vrata garsonjere na desetom spratu. Iznutra se čuo lavež pasa. Jedan piskav i visok, drugi dubok i opasan, treći promukao i nervozan, četvrti...

Dok je Jasna uporno i umjereno kucala na vrata, Selma je nervozno stiskala veliki paket uz prsa. Paket posuđa. Jasnin otac već godinama ne pere suđe. Baca ga u velikim crnim vrećama u kontejner. Svake godine, za njegov rođendan, Jasna i Selma kupe novi komplet posuđa. Koji će Enver baciti.

Dugo već Enver smatra svoj život dubokim razočarenjem. Vlastitim. Ali nakon smrti svoje žene, kap koja je prelila čašu, dan koji je prelio niz godina nezadovoljstva u more očaja u Enverovom srcu, bio je onaj kada je Jasna upoznala Envera sa svojom partnericom, Selmom. Nije rekao ni riječi. Popili su kafu u šutnji, a njih dvije su se tiho iskrale iz Enverove kuće. No, ipak, za svaki rođendan, Selma i Jasna donesu novi paket posuđa Enveru. Mora iz nečega jesti. Neće jesti s psima.

Psima, koje je sad skupljao, i dovodio u svoju garsonjeru. Ponekad bi ih izvodio. Ali najčešće ih je puštao da šetaju sami. „Ako se vrate, vrate.“

Otvorio je Enver vrata svake godine, šutke uzimao paket, i pustio da mu Jasna utisne poljubac u obraz. Jasna je u toj dozvoli za poljubac osjećala nadu. I da, ljubav. Ima neke klonule ali žive nade u dozvoli za poljubac.

Jasna je uporno kucala. Selma je spustila paket na pod.

- Nemoj sjesti na njega.

- E, toliko luda nisam.

Psi su grebali vrata i lajali. U pozadini sve te buke čuo se glas komentatora s televizora.

- Tata, ovaj put je stvarno, stvarno važno. Otvori, nećemo dugo, znaš već...

„Da, ovaj put je stvarno važno“, dahnula je Selma sebi u branu, uhvativši se kako umalo da sjedne na paket s posuđem.

U garsonjeri, psi su odjedanput utihnuli, tek poneki lavež. Začula se škripa parketa, da, Jasna je sigurna da je čula škripu parketa. Ima neke klonule ali žive nade u škripi parketa iza zatvorenih vrata.

- Hajde, uzmi paket, podigni ga...

Selma je uzdahnula i kolutajući očima podigla paket.

Iza zatvorenih vrata, Jasna je znala da otac diše. Vidjela mu je i sjaj oka u zamagljenoj špijunki. Sigurno je to bio sjaj oka.

- Nahranio sam pse, da se smire, začulo se iza vrata

- Dobro, dobro tata, taman, da nam ne smetaju. Jesi čula, nahranio je pse da se smire?!

Još su neko vrijeme stajale i gledale u požutjela vrata. Jasna prstiju prepletenih na grudima. Selma velikim paketom posuđa. Jasna je pomicala usne, kao da sebi nešto govori ili kao da vježba kako će nešto reći. Radila je to u pauzama. Ponekad bi joj bezglasni monolozi bili duži, ponekad kraći. Ponekad bi stisnula oči i zatresla glavom, kao da joj se nikako ne sviđa to što je rekla. Selma bi ju povremeno pogledala ispod oka, nekad nanervirano, nekad tužno, nekad sasvim bespomoćno.

Sad je Jasna bila sigurna. Otac će otvoriti vrata. Glasno je odzvanjao stari ključ u bravi, čula je njihov poznati zveket.

- Otvara!

Vrata su se otvorila sporo, zapinjući za smeđi itison. Kako je gledala u pod, Jasna je prvo ugledala očeve žute papuče i šareni donji dio pidžame. Onda podigla pogled. Odlučila je. Više neće upasti u istu zamku. Reći će ono što ima da kaže PRIJE nego što uđu u njegov stan. Mnogo je bolje i pametnije tako. I za nju, lakše. Malo se trznula kad je Enveru između nogu projurio mali crni pas i izletio vani.

- Pustite ga. Mora i on malo slobode da ima.

Tišina.

- Tata, prije nego što uđemo, imam nešto da ti kažem. Imam nešto odlično da ti kažem, nešto...

Enver je podigao glavu i pogledao Jasnu direkno u oči ispod debelih naočari.

- Jah?

- Trudna sam – ispalila je Jasna kao da ju je nešto ubolo. Uplašila je samu sebe. Uplašila je Selmu, koja više nije osjećala paket u rukama.

Jasna i Selma su poluotvorenih usta gledale kako se svijet mijenja u debelim Enverovim naočarima. Sad je bio sasvim taman, pa smeđ, pa ćilibaran, pa bijel.

- Znaš tata, danas imaju načini... razni načini i mi smo odlučile da probamo, i eto, uspjelo je, trudna sam, još je rano, ne znam spol... – Jasna je osjetila kako počinje lupetati.

- Daj mi to – progovori iznenada Enver, i ne pogledavši Selmu, uzimajući joj paket. Selma ga je umalo ispustila njemu u ruke.

Enver je ušao u stan i spustio paket na sto u kuhinji. I polako, vukući papuče i preskačući već site i radoznale pse, došao do vrata i raširio ih.

- A šta ste stale tu? Treba suđe otpakovati. Nemamo iz čega jesti. Skuhao sam buraniju. Ti smiješ jesti buraniju, je l' de? – obratio se Selmi, vegetarijanki, ne gledajući je, a ona je klimnula glavom a da nije ni čula šta ju je pitao. Samo je okrenula glavu i pogledala Jasnu.

Jasna je uletjela u stan baletskim korakom, poskakujući kao djevojčica, ruku odmaknutih od grudi, nagela se i utisnula poljubac nade u očev obraz.

Dijala Hasanbegović, Prometej.ba