Shutterstock

Kada je 20. oktobra najavljeno uvođenje kovid-propusnica u Srbiji, između nekoliko desetina i nekoliko stotina građana protestovalo je u Beogradu i Nišu. Protesti su se odvijali narednih desetak dana, okupljajući šarenoliku grupu ljudi – od ubeđenih antivaksera, preko protivnika državnog ograničavanja slobode kretanja, do različitih desničarskih i krajnje desničarskih grupacija. U medijskim prilozima brzo su se našli najsenzacionalniji primeri teoretičara zavere s protesta, kao i oni koji su ispred stambenih zgrada lekara iz kriznog štaba iste optuživali za fašizam. Utoliko se o snazi antivakserskog pokreta u Srbiji mogla steći, a potom i raubovati, preuveličana slika. To je naročito dobro poslužilo vladajućim političarima, koji od početka epidemije nastoje da sopstvenu nesposobnost i bahatost prikriju mnoštvom tuđih i isključivo individualnih odgovornosti.

Naravno, nema poricanja da antivakserski stavovi zaista postoje u jednom delu stanovništva i da nepoverenje u vakcine, neverovanje u kovid i slična gledišta zaista ugrožavaju, ne samo u Srbiji već i širom Evrope i sveta, kako same nosioce tih gledišta tako i ljude s kojima dolaze u kontakt. Međutim, kada se postavi pitanje odgovornosti za skoro dve godine dugu krizu javnog zdravlja u kojoj se nalazimo, antivakseri su laka, ali i pogrešna meta. Zazivanje antivakserskog bauka uglavnom služi potvrđivanju vlastite moralne indignacije, a u slučaju državnih funkcionera koji su upravljali krizom – izbegavanju da preuzmu odgovornost za katastrofu kojom su rukovodili, kao i prenošenju i individualizaciji krivice.

Za početak vredi reći da protesti protiv kovid-mera u Srbiji teško da mogu da se stave u istu ravan sa protestima u ostatku Evrope koji ovih dana pune novinske stupce. U svojoj najmnogobrojnijoj fazi, ovi protesti nisu uspeli da okupe više od nekoliko stotina ljudi. Nisu čak ni organizovani kao eksplicitno antivakserski, iako su na njima bili prisutni i neki ubeđeni antivakseri.


Stavovi, a ne identiteti

Da li je, međutim, opravdano govoriti o dva strogo odeljena i međusobno suprotstavljena tabora u Srbiji – „dobrom“ provakserskom i „zlom“ antivakserskom? To podvajanje sada poprima oblik identitetskog, što je problematično iz više razloga.

Prvi je taj što nam identitetsko svrstavanje ne omogućava da sagledamo uzroke pojedinih stavova niti da utičemo na njihovu promenu. I provakcinacijska i antivakcinacijska orijentacija su stavovi, ne identiteti. Nijedan čovek po sebi ne pripada nekakvoj trajnoj i nepromenljivoj antivakserskoj (ili pak provakserskoj) zajednici, već razvija svoje stavove u skladu sa društvenim iskustvom. To znači da se konkretnim aktivnostima stavovi ljudi mogu preokrenuti u jednom ili drugom smeru.

O tome, uostalom, svedoči i činjenica da je u Srbiji sada dato više od 7,7 miliona doza vakcina protiv kovida-19, u poređenju sa manje od 150 hiljada doza vakcine protiv tzv. svinjskog gripa samo deceniju ranije. Proces nabavke vakcina protiv virusa gripa A (H1N1) u Srbiji je obeležen kontroverzom o zloupotrebama službenog položaja i oštećenju državnog budžeta, a neki od učesnika još nerazrešene kontroverze iz 2010/11. i sada su uključeni u rad kriznog štaba. Međutim, opravdana kriza nepoverenja od pre deceniju nije se, kao što možemo da vidimo, preslikala u 2020/21. godinu i odnos prema vakcinama protiv kovida.

Drugi razlog zbog kog je stroga podela provaks-antivaks nepodesna jeste što doslednih i ubeđenih antivaksera, kako u Srbiji tako i u svetu, zapravo ima jako malo u opštoj populaciji. Istraživanje koje je tokom aprila i maja sproveo Ipsos u saradnji sa Laboratorijom za istraživanje individualnih razlika Filozofskog fakulteta u Beogradu pokazalo je da svega 7 odsto punoletnih građana ima čvrst antivakcinacijski stav. Međutim, skoro trećina odraslog stanovništva je neodlučna, iz različitih razloga: sumnji u bezbednost vakcina, straha od neželjenih posledica, nerazumevanja funkcije vakcina. To je ogroman broj ljudi, daleko veći od broja tvrdokornih protivnika vakcinacije, s kojima treba razgovarati i pružiti im istinite informacije i odgovarajuće podsticaje na vakcinaciju, umesto da se spram njih diže zid koji će već ubeđenu provakcinacijski nastrojenu populaciju zaštititi od najčešće sasvim legitimnih pitanja tobožnjih „kovidiota“.


Pitanje državne odgovornosti

To nas dovodi i do trećeg i možda ključnog razloga zašto je politika društvenog taborisanja i antagonizovanja promašena. Time se, naime, pitanje državne odgovornosti potpuno izuzima iz jednačine. Šteta je dvostruka: ne samo da ostajemo uskraćeni za mogućnost da bolje razumemo uzroke nedoumica skoro trećine naših sugrađana i sugrađanki, te da doprinesemo njihovom razvejavanju, već i odgovornost za jednu duboku sistemsku krizu pripisujemo neracionalnosti pojedinaca umesto da zahtevamo odgovornost onih koji su svojim (ne)činjenjem krizu proizvodili i njome upravljali.

Činjenica da od početka jula do kraja novembra procenat stanovništva vakcinisanog jednom ili obema dozama vakcine uporno oscilira oko 40 odsto (čak i nakon što su, sredinom jula, iz računice isključeni ljudi bez boravka u Srbiji) ne može se objasniti niti „staviti u zaslugu“ pukom delovanju antivakserskog pokreta. U pitanju je „pokret“ koji uspeva da izvede zanemarljiv broj ljudi na ulice, čiji se glasnogovornici pretežno služe onlajn kanalima promocije, a politički iole organizovan(ij)e forme, poput Pokreta „Živim za Srbiju!“ dr Jovane Stojković, mizerno su se kotirale na poslednjim izborima. To, naravno, ne znači da se ovakvim političkim akterima i njihovim programima prodavanja magle zarad ostvarivanja populističkih ciljeva ne treba suprotstavljati. Međutim, bitno je posložiti različite aktere u odgovarajuću perspektivu i shvatiti da sistemski kolaps javnog zdravlja ne može da bude delo ni nekoliko ultradesničarskih organizacija na protestima od stotinak ljudi, ni onih sedam odsto odraslog stanovništva koje se protivi vakcinama, već pre svega državnih struktura i njihovih funkcionera koji se staraju za izlazak iz kovid-krize.

Utoliko je mnogo urgentniji problem što se država stara za javno zdravlje tako što svojom politikom zapošljavanja, organizacije zdravstvenih ustanova, plaćanja zdravstvenih radnika i radnica osigurava jedino postojan odliv stručne radne snage iz zemlje, dodatno radno opterećenje već zaposlenih, kao i eroziju svake mogućnosti da sistem javnog zdravstva spremno dočeka eventualne nove krize. Problem je što je svest ljudi o njihovim pojedinačnim doprinosima javnom zdravlju – budući da i vakcinacija i druge mere zaštite od kovida ostvaruju željene posledice samo kada se primenjuju masovno i kolektivno – država gradila na način koji bi i najveću pristalicu vladajućeg režima ubacio u stanje sumnje i zbunjenosti. Ne samo režim Srpske napredne stranke, nego i prethodni koji sada zdušno negira svoj udeo u postavljanju temelja naprednjačkom, svojim delovanjem su razorili kako (zdravstvene i druge) institucije, tako i ono poverenje u njih koje je tako vitalno za savlađivanje društvenih kriza.

Šta nam je činiti kako bismo kovid-krizu napokon ostavili za sobom? Kada su u pitanju konkretne mere, jedini jedinstveni zaključak do koga su različite studije došle jeste da univerzalnog recepta nema. Međutim, značajni su višestruki nalazi koji upućuju na zaključak da je otvorena i iskrena, kao i različitim posebnim kategorijama stanovništva prilagođena komunikacija o razornim posledicama kovida i dostupnim bezbednim načinima da se protiv njega borimo, efektivna skoro koliko i „tvrde“ mere borbe protiv kovida, poput lokdauna. Za vlasti u Srbiji, koje su potezale najrepresivnije mere kada za njih nije bilo nikakvog opravdanja, a katastrofalne periode epidemije su „ispratile“ obmanjivanjem javnosti, ignorisanjem ili pak demonizovanjem kritičkih glasova iz zdravstva, kao i generalnim „Lako ćemo“ pristupom, ovaj zaključak je od posebnog značaja.

Kovid-kriza je na brutalan način ogolila da javno zdravlje nije prioritet kapitalističke države. Kad god je bila u prilici da očuva hronično krhko „zdravlje“ privrede i da održi ekonomski rast, država je pravila jasan, klasno svestan izbor – sledeći, naravno, interese vladajuće klase – i doslovno gazila preko leševa. Upravo zato rešenje za kovid-krizu mora biti podjednako klasno osvešćeno, ali u interesu i pod vođstvom borbenih radnika i radnica, čije su zdravlje, uslovi rada i normalan život svesno žrtvovani da bi se spasavao jedan temeljno disfunkcionalan i nehuman sistem. Kome on služi, ako je zdravstvene i druge radnike i radnice ostavio nezaštićene, potplaćene (nekad i neplaćene) i potpuno iznurene tokom epidemije? Koga štiti, ako je ljude bez dokumenata – Romkinje i Rome, beskućnike, izbeglice – prepustio na milost i nemilost kovidu jer su pravno nevidljivi? Koga brani, ako čitava državna aparatura nije kadra da proizvede i širom zemlje distribuira čak ni jedan priručnik o vakcinaciji?

Nama ne služi. Zato je na nama, koji svojim radom stvaramo tuđe bogatstvo i profiterstvo na krizi, da povedemo borbu ne samo za izlazak iz kovid-krize, već i za napuštanje sistema koji postojano izneverava čoveka.

Anja Ilić, Prometej.ba