Foto: Milan Samardžić

Prošlo je skoro dva meseca od tragičnog masakra u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, a isto toliko traju i najmasovniji protesti koje je Srbija videla još od Petooktobarske revolucije. Za razliku od Petog oktobra, međutim, talas protesta „Srbija protiv nasilja“ dosad nije uspeo da koncentriše društvene snage koje bi ugrozile opstanak režima Aleksandra Vučića. Da bi poljuljani režim zapravo i pao, nedostaju dve ključne stavke: usmereni otpor sa radnih mesta i dobra politička organizacija (i artikulacija) masovnog antirežimskog raspoloženja.


Brojke (ni)su sve?

Činjenica da su aktuelni protesti izveli ogroman broj ljudi, svih generacija, na ulice – oko 60.000 (u Beogradu) na vrhuncu protestnog pokreta – pobudila je opreznu, ali i razumljivu nadu mnogih da će omraženi režim napokon pasti. Ta nada se rodila iz zajedničkog iskustva: na ulicama su hiljade ljudi najpre podelile svoj bol i šok, prouzrokovan zločinom koji je donedavno, u lokalnim okvirima, bio nepojmljiv. Deljeno osećanje poraženosti i nemoći postepeno je ustupalo mesto nezadovoljstvu, besu i, kako je brojčana snaga protesta rasla, rešenosti da se izbore krupne promene. Rečima popularne protestne parole, „Sve mora da stane!“ – a trebalo bi da stane pod pritiskom desetina hiljada ljudi udruženih oko zajedničkog cilja.

Ponašanje naprednjačke vlasti u odgovoru na tragedije u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, a potom i na proteste, nesumnjivo je razbuktalo i bes i nade pobunjenog naroda. Režim Aleksandra Vučića, koji se nadaleko „proslavio“ svojim populističkim metodama vladanja, sada kao da se trudio da povlači nepopularne poteze: od tvrdoglavog insistiranja državnog vrha da, ni nakon dve masovne pucnjave, „sistem nije zakazao“, preko činjenice da se niko od viđenijih političkih funkcionera nije udostojio da poseti „Ribnikar“ i oda poštu ubijenima, do organizovanja stranačkog „kontraskupa“ protestima protiv nasilja i krajnje nedoličnog reklamiranja istog.

Dežurni „politički analitičari“ režima smenjivali su se po televizijama sa nacionalnom frekvencijom, snishodljivo komentarišući prazne ulice u tobože autentičnim prenosima protesta uživo. Premijerka Srbije se, sa svog zvaničnog naloga na Tviteru, podsmevala tvrdnjama o rastućoj brojnosti protesta. Dok se režim klackao između oholosti i očajništva, narod se sve šire mobilisao. Treći protest protiv nasilja, koji je usledio nakon predsednikove najave SNS-ovog (kontra)mitinga i premijerkinog nedostojnog likovanja na Tviteru, višestruko je nadmašio prva dva: broj učesnika je, sa 20–25.000, eksplodirao do 60.000 za svega 11 dana.

Iako se masovnost protesta održala na zavidnom nivou i tokom narednih mesec dana (tek je zadnji beogradski protest, održan 24. juna, okupio „samo“ 16.000 ljudi, uz još barem 10.000 u drugim gradovima Srbije), pokazalo se da brojnost nije presudni činilac uspeha. To je, uostalom, zorno pokazao i Vučićev kontramiting. Od ukupnog broja ljudi (45–50.000) koji su, dobrim delom, dovedeni (a ne samostalno došli) na miting, polovina je napustila skup pre nego što je zvezda večeri uopšte stigla da se obrati. Više nego ikada ranije za vreme SNS-ove vladavine, mogli su se čuti glasovi ljudi koji su, makar i po cenu otkaza, odbijali da se odazovu stranačkoj naredbi i statiraju u Vučićevim neukusnim političkim nadgornjavanjima. Premda je, na rečima, predsednikova glavna meta bila opozicija, pravi strah mu je ulivala masa njegovih birača (najmanje petina, prema istraživanju koje je sprovela CRTA) koja je u protestima protiv nasilja prepoznala kolektivni krik i bes naroda.


Opozicioni ili narodni protesti?

Ako je vanredna masovnost protesta pobudila nadu u izvesnost promena, onda je nužnu dozu opreza pobudilo njihovo političko vođstvo. Proteste, naime, formalno saziva skupina opozicionih partija koje većinski osciliraju oko političkog centra: bivša vladajuća, Demokratska stranka; Stranka slobode i pravde, te (verovatno najdesnija u ovoj skupini) Narodna stranka, koje na protestima uglavnom predstavljaju njihovi potpredsednici, imajući u vidu da su predsednici (Dragan Đilas i Vuk Jeremić) manje popularni bivši funkcioneri DS-a; Zeleno-levi front (partija u koju je prerastao dosadašnji pokret Ne davimo Beograd) i koalicija Moramo – Zajedno, kao predstavnici tzv. zeleno-leve političke opcije; te nekoliko drugih članica parlamentarnih grupa ovih partija.

Bez obzira na to što naprednjački režim uporno etiketira tekuće proteste kao „opozicione“ – na osnovu čega je i organizovao svoj „kontramiting“ 26. maja – treba biti oprezan sa takvom ocenom. Iskustvo svakoga ko je tokom poslednje decenije SNS-ove vladavine učestvovao u masovnim protestima u Srbiji, a nije partijski opredeljen, govori da ogroman broj ljudi izlazi na proteste uprkos opoziciji, a ne zbog nje. Retka istraživanja protestnih pokreta, poput onog koje je 2019. godine sproveo SeConS (pokret „1 od 5 miliona“), potkrepljuju ovaj subjektivni utisak: tada više od polovine ispitanika-učesnika protesta nije navelo nijednog političkog aktera (bilo da su u pitanju organizacije ili ličnosti) koji predstavlja njihove stavove i interese. Imajući u vidu da ni organizatori tekućih protesta ne ističu sebe u prvi plan (do te mere da deo učesnika nema saznanje o tome da formalni organizator uopšte postoji), kao i da insistiraju na njihovom „nepolitičkom“ karakteru (što treba shvatiti u užem smislu: nepartijskom), proteste je daleko opravdanije shvatiti kao narodne.

Narodni (a ne opoziciono-partijski) karakter protesta, međutim, u konkretnom slučaju ne znači da nemaju političko vođstvo. Za razliku od spontanih narodnih pokreta, u okviru kojih su se s vremenom formirale posebne političke struje (primer su tzv. aprilski protesti 2017. godine, nakon predsedničkih izbora), ovaj protestni pokret nije spontanistički. Svaki protest protiv nasilja, počev od 8. maja, sazivala je ista skupina opozicionih partija; od njih su potekli zvanični zahtevi protesta; one svake nedelje saopštavaju rutu i najavljuju (ili, još češće, menjaju) dan kada će se protest održati. Paradoksalno, nesnađenost opozicije u susretu sa masom od 50–60.000 ljudi, oličena u skoro dvomesečnom kolebanju oko narednih koraka protesta, upravo je dokaz da (loše) političko vođstvo postoji.

U prilog tom zaključku govori i najava najnovijeg protesta, koji je podeljen na blokadu auto-puta vozilima 30. juna i protestnu šetnju do sedišta prorežimske televizije „Pink“ 1. jula. Takav vid „radikalizacije“ opozicija nudi nakon skoro mesec dana praznih obećanja o radikalizaciji, tokom kojih su apeli učesnika protesta na povratak blokadama praktično ignorisani, broj ljudi koji izlaze na ulice je osetno opao, a, još bitnije, opao je i borbeni elan. Cepanje (već umanjene) kritične mase na dva dana, u nastojanju da protest pokrije sva simbolička mesta režima (od Skupštine do „Pinka“), svedoči o ozbiljnom deficitu taktičkog promišljanja opozicije, kao i o njenom nepoverenju u politički instinkt masa. Zalog tog nepoverenja je da energija koju su ljudi uložili u skoro osam nedelja demonstracija sada može da bude prokockana.


Ko nudi izlaz iz taktičkog ćorsokaka?

Trenutno stanje protestnog pokreta ne uliva nadu da će on biti u stanju da sruši režim. Bez obzira na njegovo širenje u druge gradove, ostaje činjenica da je zadnji beogradski protest okupio manje ljudi nego prvi (i do tada najmanji), organizovan neposredno nakon tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu. Dva meseca protestnih šetnji, tokom kojih su učesnici u više navrata postavili pitanje „A šta dalje?“, u izostanku jasnog odgovora zadobijaju demotivacijski učinak. Šest zahteva koje je opozicija ispostavila (i blago prilagodila, nakon ispunjavanja jednog) na početku protesta ne nude adekvatna rešenja za probleme u korenu dveju tragedija. Deo zahteva je naglašeno kozmetičkog karaktera (smene državnih funkcionera, Saveta REM-a, rukovodstva RTS-a); preostali su pak, s jedne strane, isuviše apstraktno postavljeni, a s druge i rizični, jer u biti pozivaju na davanje većih ovlašćenja državi da vrši cenzuru (ukidanje štampanih i vizuelnih medija koji promovišu nasilje). Štaviše, i oni zahtevi koji su ispunjeni (smena ministra prosvete, Branka Ružića, kao i održavanje vanredne sednice Skupštine povodom bezbednosne situacije u zemlji) pokazuju da čisto proceduralni i simbolični dometi protesta, koje je opozicija postavila, rasipaju ogroman rezervoar energije masa. Nema, međutim, dovoljno snažnih i ubedljivih rezultata koji bi obnavljali zalihe te energije.

Izostanak konkretnih rezultata posledica je ne samo odabira zahteva, već i sredstava za njihovo ispunjenje. To najpre važi za blokade saobraćajnica, koje su se pokazale kao vrlo efektivno sredstvo pritiska u pobedonosnom protestnom pokretu protiv Rio Tinta. U tekućim protestima su, međutim, primenjivane sporadično i usputno, izrazito nekoordinisano, pa samim tim i neefektivno – iako su blokade puteva, u odnosu na simbolične šetnje oko institucija, radikalniji vid borbe, jer usporavaju protok robe i kapitala. Poseban kuriozitet predstavlja činjenica da su blokade uspešno organizovane u vreme koje je prethodilo ulasku opozicije u parlament; tada je njena eksplicitna argumentacija bila da će borba postati efektivnija ako se sa ulica ulije u parlament. Sada, međutim, te iste partije opozicije, premda ojačane parlamentarnim sredstvima, nisu bile sposobne niti voljne da uspešno organizuju blokadu makar i jednog jedinog mosta.

Drugi i dublji problem, s kojim se suočio svaki masovni pokret u Srbiji tokom poslednje decenije, tiče se generalizacije borbe. Naime, učešće organizovane radničke klase u aktuelnom protestnom pokretu je minimalno. Iako je masakr u jednoj osnovnoj školi bio inicijalna kapisla za masovni izliv nezadovoljstva, prosveta je tek nakon mesec dana šetnji odabrana za glavnu temu (samo) jednog protesta. Nijedan od šest opozicionih zahteva ne dotiče se stanja u prosveti. Reprezentativni prosvetni sindikati nisu se, ni u svetlu ove nezapamćene tragedije, iskoordinisali u jedinstvenu štrajkačku aktivnost oko zajedničkog seta zahteva, niti su se pobunili kada im je nametnut preuranjeni završetak školske godine. Drugi delovi radničke klase – primerice, radnici EPS-a koji se bore protiv privatizacije preduzeća – iako aktivni u protestima, uglavnom su ostali usamljeni u svojim apelima na širu radničku solidarnost.

Apeli na radikalizaciju – u zahtevima, sredstvima i obuhvatu borbe – konzistentno su politički artikulisani isključivo od strane vanparlamentarne levice. Njeno organizovano prisustvo u protestima osiguravala je, gotovo isključivo, organizacija Marks21, čiji su materijali – vizuelni (baneri, transparenti) i štampani (leci, novine) – potencirali potrebu za socijalnim reformama kao prvim korakom u rešavanju postojećih problema. Jedna od najprepoznatljivijih parola protesta tako je postala „Novac u škole, ne u policiju!“, kao reakcija na Vučićevu najavu da problem nasilja u školama namerava da reši ulaganjem 25 miliona evra u jačanje policijske pesnice države.

Skromni kapaciteti vanparlamentarne levice, međutim, naročito u okolnostima kada jedna jedina organizacija ima vidljivo i aktivno prisustvo u protestnom pokretu, bitno ograničavaju izglede da radikalnija politička linija odnese prevagu nad zvaničnom opozicionom. Važnost uloge političkog vođstva ovde se zorno prikazuje, jer su ideje krupnijih i dubljih političkih zahvata – od pada naprednjačkog režima, preko jačanja funkcija države socijalnog staranja, do sistemskih, socijalistički usmerenih promena – relativno popularne među masom ljudi. Tek bi, međutim, političko vođstvo sa takvim pretenzijama, kadro da stavi u pokret ogroman ali neiskorišćen potencijal pobune na radnim mestima i spremno da dovede u pitanje same osnove sistema koji iznova rađa nejednakosti, nepravde i tragedije, moglo da dovede radikalni impuls masa do opipljivih, pobedonosnih rezultata.

Anja Ilić, Prometej.ba