Kao i svi ratovi i sve vojne opsade, opsada Gaze i Sarajeva imaju mnogo sličnosti. Puno je bola i smrti i gladi, malo je radosti, hrane i vode. Što je važilo za Aleziju, važi i za Masadu, što je važilo za Carigrad važi i za Lenjingrad, što je važilo za Dubrovnik, Vukovar i Sarajevo, važi i za Gazu.

Zaista mnogo liče opsada Gaze i opsada Sarajeva, taman onoliko koliko svi ratovi liče jedan na drugi, svaka opsada jedna na drugu. Drugih sličnosti nema.

Napomena autora:

Ovdje je trebalo ići nabrajanje razlika u načinu vođenja odbrane, odvijanja civilnog života i stanja duha u Sarajevu devedesetih, naspram Gaze dvijehiljadedvadesetih. Odustao sam od toga. Pomoću miša, tastature i internet konekcije, možete u dva koraka pronaći sve što vas zanima.

Mene, u mnoštvu razlika, najviše zanima ova:

Sarajevo devedesetih je imalo i svoj Hamas i svoju bitku za Gazu i svoju priliku da Gaza postane i ostane. Tu priliku su Sarajke i Sarajlije propustili. Tu bitku su dobili. Ne postoji pitanje na koje mi je lakše odgovoriti nego na pitanje “Kako bi Sarajevo izgledalo pod upravom Hamasa?” Dovoljno je da zatvorim oči i zamislim da je u pomenutoj bitci, 26. oktobra 1993., pobijedio Mušan Topalović Caco.

Pobijedili smo devedeset treće, ali nismo završili priču. Od Cacine dženaze na ovamo, u Sarajevu postoje ljudi koji intenzivno rade na tome da isprave ono što smatraju greškom iz oktobra 1993. i da svoj mokri san pretvore u javu, a Sarajevo u Gazu. Oni djeluju i dok pošten svijet spava, njihova je želja jaka, oni umoriti se neće.

U Sarajevu devedesetih nije falio niti crijep sa tri pravoslavne crkve na teritoriji pod kontrolom ARBiH. Božići, uskrsi, vaskrsi i bajrami su bili dani kada se noću ulicama slobodno hodalo, bez obzira na ratno stanje i policijski sat. Humanitarnu pomoć su jednako donosili Merhamet, ADRA, Caritas i La Benevolencija.

Na radost Sarajlija i cijelog svijeta, Sarajevo, dvijehiljade i dvadesetih, je grad bez ratnog stanja i policijskog sata. Grad u kojem nema mnogo posla za Merhamet, ADRA-u, Caritas i La Benevolenciju.

Grad u kojem nema ni obilježavanja 85. godišnjice Kristalne noći, koje je bilo zakazano za 8. novembar, u zgradi Jevrejske opštine. Otkazano je jer nema nikoga ko može garantovati sigurnost prisutnima. Otkazano, jer njihova je želja jaka, oni se umoriti neće.

Pokušavam da što manje mislim rat na Bliskom istoku, jer je potpuno van moje kontrole. Pokušavam da ne vidim odsjaj tog rata u oku ljudi kojima sam okružen. Taj odsjaj je van svake kontrole. Van njegove kontrole nije niko.

Plamenko Muratović, Prometej.ba