Ono što su memorandumi „štednje“ nametnuti grčkoj radničkoj klasi bili 2015. godine, a pogaženi referendum o promeni imena Makedonije 2018, ove godine je sporazum o privrednoj normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova potpisan u SAD. Da balkanske elite ne vode politiku u interesu većine svog stanovništva – radničke klase balkanskih zemalja – već da predstavljaju poslušne pione u manevrima velikih sila, već mesec dana slikovito pokazuju posledice sporazuma potpisanog u Vašingtonu.

Makar značaj ovog sporazuma i bio samo simbolički – što je, doduše, promptnim otvaranjem kancelarije američke Razvojne finansijske korporacije (DFC) u Beogradu, kao i predlogom da se jezero Gazivode u čast pomiriteljskog sporazuma preimenuje u jezero Tramp, već dovedeno u pitanje – lovorike ne ubiru ni Vučić ni Hoti, koji su kao predstavnici Srbije i Kosova potpisali sporazum, već američki predsednik koji će se u novembru (pod uslovom da preživi zarazu virusom o čijoj je bezazlenosti prethodno skrojio na desetine teorija zavere) suočiti sa mogućnošću reizbora. Štaviše, i Vučić i Hoti naišli su na opravdano nezadovoljstvo kako stanovništva u čije ime su navodno nastupali u Vašingtonu, tako i niza drugih aktera koji su implicirani sporazumom – od Evropske unije, preko arapskih zemalja, do Kine.

Nasuprot Donaldu Trampu, kome sporazum pruža još jedan povod za hvalisanje navodno mirotvorskom politikom, a američkom imperijalizmu daje zalog kompetitivnih prednosti u odnosu na druge imperijalističke sile koje se iz vlastitih političko ekonomskih interesa otimaju za Balkan – poput EU, Rusije, Kine i drugih –samim balkanskim narodima između kojih je sporazum navodno sklopljen on pruža još jedan dokaz vlastite potčinjenosti imperijalističkom diktatu. Najveći zalog ovog sporazuma za radničku klasu Srbije i Kosova jeste što nas, kao i Grčka 2015. i Makedonija 2018. godine, podseća da se nezavisna, internacionalistička i solidarna politička alternativa gradi samo našom sopstvenom borbom i angažmanom, a ne servilnim odlukama naših vlastodržaca potpisanim pod patronatom velikih sila.


Pre sporazuma: privredne abnormalnosti i američki „lek“

Razlog što je privredna normalizacija istaknuta kao fokus ovog sporazuma leži u ulozi koju su SAD ove godine preuzele u medijaciji odnosa između Srbije i Kosova. Naime, kada je vlada Ramuša Haradinaja krajem 2018. godine povećala carine na uvoz proizvoda iz Srbije najpre za 10%, a potom, u odgovoru na neuspeh Kosova da se kao nezavisna država pridruži Interpolu, za 100%, došlo je do zastoja u pregovorima između dve zemlje. Evropska unija, kao vodeći medijator u pregovorima, mesecima nije uspevala ni da „odmrzne“ dijalog, ni da obezbedi da sporazumi koji su ranije potpisani između Srbije i Kosova, a pod njenim pokroviteljstvom, budu ostvareni u praksi.

Haradinaj je u međuvremenu, nakon što mu je u julu 2019. godine upućen poziv da se kao osumnjičeni za ratne zločine pojavi na međunarodnom sudu u Hagu, dao ostavku na mesto premijera, pri čemu su povišene carine na proizvode iz Srbije (i Bosne i Hercegovine) ostale netaknute. Uslov koji je odlazeća Haradinajeva vlada postavila bio je da Srbija zvanično prizna Kosovo kao nezavisnu državu, pa da povećanje carina bude ukinuto. Dalje odlučivanje o privrednim i političkim odnosima Kosova i Srbije tako je prepušteno novoj vladi, koja je formirana skoro četiri meseca nakon što je pokret „Samoopredeljenje“ (Vetëvendosje) odneo pobedu na parlamentarnim izborima održanim 6. oktobra.

Nova kosovska vlada pod upravom Aljbina Kurtija bila je, međutim, kratkog daha. Ona se našla pod združenim unutrašnjim i spoljašnjim pritiscima: iznutra su je podrivali sukobi sa dobro ustanovljenom kosovskom političkom elitom, čiji je deo već dve decenije unazad bila i Demokratska liga Kosova (LDK), koalicioni partner u Kurtijevoj vladi; spolja se našla pod pritiscima da se povinuje političkoj volji stranih sila koje najmanje 12 godina, otkada je Kosovo proglasilo nezavisnost, svojim prisustvom efektivno sprečavaju Kosovo da vodi nezavisnu državnu politiku – u pitanju su SAD i EU (odnosno KFOR i Euleks kao njihove „sigurnosne“ ispostave na Kosovu). Ti pritisci su podrazumevali i ponovljeni zahtev SAD i EU da se povećane carine uvedene 2018. godine što pre ukinu, a Kosovo i Srbija vrate za pregovarački sto.

Kada je Kurti odbio da automatski ukine carine i umesto toga predložio model reciprociteta – postepenog smanjivanja carina u zamenu za ustupke Srbije, pre svega stopiranje kampanje „otpriznavanja“ Kosova koju je ministarstvo spoljnih poslova Srbije vodilo među zemljama koje su već priznale nezavisno Kosovo – SAD su počele da ucenjuju kosovsku političku vrhušku povlačenjem svojih trupa i finansija. Kolonijalizovana politička elita na Kosovu je između Kurtija, predvodnika pokreta koji je odneo pobedu na izborima obećavajući socijalne promene i raskid sa korumpiranim sistemom, i svog višedecenijskog američkog patrona, odabrala potonjeg, a Kurtijevoj vladi izglasala nepoverenje i oborila je 25. marta.

Povećane carine konačno su ukinute početkom juna, odlukom vlade sadašnjeg premijera Avdulaha Hotija, koji dolazi iz redova LDK-a. Time su, po volji SAD i EU, restartovani pregovori Srbije i Kosova. No, u ovim pregovorima SAD su početkom godine preuzele proaktivniju ulogu, uspostavljajući, rečima Trampovog specijalnog izaslanika za mirovne pregovore Srbije i Kosova, Ričarda Grenela, novu podelu posla, po kojoj su SAD zadužene za ekonomski, a EU za politički aspekt normalizacije odnosa. Drugačije rečeno, SAD „samo“ šire kapitalizam, dok se u unutrašnja politička pitanja zemalja navodno ne mešaju.

Naravno, kao što ne postoji mirotvorski imperijalizam, ni ekonomsko odlučivanje ne može se odvijati nezavisno od političkog. Sadržina sporazuma potpisanog u Vašingtonu i reakcije drugih imperijalističkih interesenata za Balkan to jasno pokazuju.


Ekonomija bez politike?

Nijedna ekonomska mera koju sporazum predviđa nije „čisto“ ekonomska, kako Ričard Grenel voli da predstavlja Trampovu verziju američkog imperijalizma. Tako je izgradnja saobraćajne infrastrukture – auto-puta i pruge između Beograda i Prištine (sa poveznicama između Prištine i Merdara i Prištine i Niša), koji su inače predviđeni još sredinom februara u okviru izjave o namerama koju su Srbija i Kosovo potpisali pod američkim pokroviteljstvom, a u kontekstu zamrznutog briselskog dijaloga –zavisna od američkih kredita koje treba da obezbede Razvojna finansijska korporacija (DFC) i EXIM (Export–Import) banka. Obe kreditne institucije imaju za cilj da podstiču američki privatni biznis van SAD. U januaru dogovoreno obnavljanje letova između Beograda i Prištine (ponovo kao proizvod američke, a ne evropske diplomatije) takođe je prepušteno jednoj privatnoj kompaniji – podružnici nemačke Lufthanse, kompaniji Eurowings – što znači da će o cenama avionskih karata i drugim putnim troškovima odlučivati strana privatna kompanija.

Pored auto-puta i pruge, sporazum predviđa da DFC i EXIM obezbeđuju kredite i za poslovanje malih i srednjih preduzeća u Srbiji i na Kosovu, kao i za eventualne druge bilateralne projekte. Uz to, američko ministarstvo energetike i druga relevantna tela američke vlade biće uključena u odlučivanje o korišćenju vodnih i energetskih resursa jezera Gazivode. Srbija i Kosovo obavezali su se i na „diverzifikaciju izvora energije“, što je eufemizam za smanjenje pre svega ruskog, ali u poslednjih nekoliko godina i kineskog udela (uglavnom preko privatizacije nekada državnih preduzeća, kao u slučaju Železare Smederevo koja je sada u stoprocentnom vlasništvu hongkonške privatne kompanije New-Silkroad Holding) u snabdevanju balkanskih zemalja energijom. Štaviše, sam Ričard Grenel je nakon potpisivanja sporazuma to neuvijeno i rekao – glavni rezultat sporazuma je Trampova diplomatska pobeda u svojevrsnom hladnom ratu protiv Rusije i Kine.

U ovom kontekstu treba posmatrati i eksplicitnije političke (a ne „čisto“ ekonomske) odredbe sporazuma, koje se pre svega tiču odnosa Srbije i Kosova sa Izraelom. Obe zemlje su se, naime, obavezale na proglašavanje libanskog Hezbolaha terorističkom organizacijom, a obe su i pristale da Jerusalim tretiraju kao glavni grad Izraela, uprkos činjenici da je istočni deo grada još od Šestodnevnog rata 1967. godine pod izraelskom okupacijom. Istočni Jerusalim, koji je pretežno naseljen palestinskim življem, međunarodno se tretira kao budući glavni grad nezavisne palestinske države (u sklopu tzv. dvodržavnog rešenja), usled čega „nepodeljeni Jerusalim“ u funkciji glavnog grada isključivo izraelske države nije međunarodno priznat. Srbija i Kosovo sada se pridružuju malobrojnim zemljama – preciznije, samo SAD i Gvatemali – koje svojim priznavanjem Jerusalima kao glavnog grada Izraela negiraju činjenicu izraelske okupacije.

Jedinstvo ekonomskog i političkog aspekta ogleda se i u ovom manevru približavanja dveju balkanskih zemalja široko shvaćenom Zapadu – budući da Izrael funkcioniše kao glavni garant američkih interesa na Bliskom istoku – i njihovog odaljavanja od Rusije i Kine. Izrael je, naime, uključen u projekat izgradnje alternativnog energetskog toka kojim bi se prirodni gas iz Istočnog Mediterana sprovodio u Evropu. Zajedno sa Kiprom i Grčkom kao neposrednim partnerima, Izrael, uz američku podršku, nastoji da „diverzifikuje izvore energije“ za Evropu, odnosno da ponudi zapadnu alternativu istočnoj, rusko–turskoj osi snabdevanja. Rusija već godinama unazad predstavlja glavnog snabdevača EU (i Evrope u celosti) prirodnim gasom i drugim izvorima energije.

Srbija i Kosovo kao račve u okviru zapadnog, a ne istočnog energetskog toka mogli bi da promene dosadašnje odnose energetske zavisnosti na Balkanu, a time i da doprinesu osetnijem ugrožavanju ruskog monopola u Evropi – nastankom (najmanje) duopola, u kome bi zapadni (Izrael–Kipar–Grčka–ostatak Balkana i Evrope) tok konkurisao istočnom (Rusija–Turska–balkanske i evropske zemlje). Izgleda da je i Vučić shvatio da odredba o energetskoj „diverzifikaciji“ stremi ovakvom ishodu, budući da se svega nekoliko dana nakon potpisivanja sporazuma ogradio kako njime nije precizirano ni koji oblici energije su u pitanju, ni od koga će se energija uvoziti – pri čemu je potcrtao privrženost Srbije ruskom gasu.

Idilični odnosi s Kinom možda su pod većim znakom pitanja, nakon što su se i Srbija i Kosovo sporazumom obavezali da će zabraniti „upotrebu opreme 5G koju su obezbedili nepouzdani prodavci“, kao i da će je što pre povući iz upotrebe tamo gde je već prisutna. „Nepouzdani prodavci“ su još jedan eufemizam – u ovom slučaju, za kinesku kompaniju Huavej, koja je glavni takmac američkim kompanijama u snabdevanju sveta tehnologijom „pete generacije“. Pod američkim pritiskom, već je nekoliko zemalja (poput Australije i Velike Britanije) zabranilo upotrebu Huavejovih proizvoda 5G.

Srbija je, s druge strane, pre tri godine potpisala sporazum o strateškom partnerstvu sa Huavejom na izgradnji mreže 5G; ministarstvo unutrašnjih poslova je od Huaveja naručilo kamere za prepoznavanje lica i nadgledanje; Huaveju je bila poverena i izgradnja državnog data centra, razvoj softvera za veštačku inteligenciju, digitalizacija škola i štošta drugo. SAD ovim sporazumom neskriveno šire opseg svog trgovinskog rata sa Kinom, nastojeći da je istisnu iz onih polja u kojima je već prisutna (uz gorepomenute stavke, sporazum uključuje i razvoj američkih informaciono-nadzornih sistema u Srbiji i na Kosovu) i da se nametnu tamo gde Kine još nema.


Međunarodne reakcije: svi srećni, svi zadovoljni?

Reakcije na sporazum koji predstavlja u tolikoj meri upadljiv upliv američkog imperijalizma u međusobnu politiku dveju balkanskih zemalja bile su takve da su i Vučić i Hoti, kao i ostatak političke vrhuške obeju zemalja, danima i nedeljama morali da se peru od onoga na šta su stavili potpis. Primetno je, doduše, da su se prali pre svega pred drugim državama i savezima s kojima su im odnosi, zahvaljujući sporazumu, potencijalno došli na tanak led – a ne pred svojim stanovništvom.

Već 7. septembra, svega tri dana nakon potpisivanja sporazuma, Vučić i Hoti otputovali su u Brisel ne bi li zvanično nastavili evropski dijalog. U susret sastanku, izdali su zajedničko saopštenje u kome kažu da „najviši prioritet daju EU integracijama“ i da je sporazum potpisan u Vašingtonu tek „koristan doprinos sveobuhvatnom, pravno obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa“. Ovo saopštenje očigledno je trebalo da umiri EU, čiji zvaničnici su bili zatečeni vešću o premeštanju srbijanske i otvaranju kosovske ambasade u Jerusalimu, a što se protivi zvaničnoj poziciji EU – pa tako i njenih prospektivnih zemalja-članica.

Odgovori zemljama koje, barem na papiru, podržavaju palestinsko pravo na samoopredeljenje i vlastitu državu, bili su još tragikomičniji. Vučićeva savetnica za medije, Suzana Vasiljević, u trapavom televizijskom gostovanju tvrdila je kako je potpisana samo „izjava o namerama“, a u isti mah i „obavezujući dokument“, te kako odluka o premeštanju ambasade Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim nije konačna, a onda i da srbijanska strana tu odluku nije ni prihvatila niti na nju stavila potpis, jer se ona u stvari ni ne nalazi u „našoj“ verziji sporazuma, već samo u kosovskoj. S obzirom na to da su se Kosovo i Izrael ovim sporazumom tek obavezali na uzajamno priznanje – priča o otvaranju kosovske ambasade u Jerusalimu došla je tek nakon potpisivanja, iz Trampovih i Netanjahuovih usta – sasvim je logično da u kosovskoj verziji sporazuma ni ne može da stoji odredba o premeštanju ambasade, kad kosovska ambasada u Izraelu još ni ne postoji.

Vasiljević je bila na istom fonu sa Hašimom Tačijem kada je u pomenutom gostovanju tvrdila da su reakcije arapskih zemalja bile „uglavnom pozitivne i bez ikakvih većih zamerki“. Tači je kratko pre nje, nakon Erdoganove osuđujuće reakcije, izjavio da „strateško, prijateljsko i bratsko partnerstvo [Kosova] s Turskom“ ni na koji način neće biti ugroženo odlukom o uzajamnom priznanju Kosova i Izraela i smeštanjem kosovske diplomatske misije u Jerusalim. Pa ipak, Arapska liga je, baš kao i Turska, promptno osudila ovu odredbu sporazuma – i ma koliko te osude bile licemerne u svetlu njihovih drugih politika (recimo, turskog tretmana Kurda ili činjenice da Arapska liga nije osudila nešto pre ovog potpisan sporazum o normalizaciji odnosa između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata), definitivno ne stoji da su reakcije arapskih i/ili većinski muslimanskih zemalja bile „pozitivne i bez zamerki“.


„Ne ratu među narodima, ne miru među klasama“

Sve ovo dokazuje ne da su Vučić i Hoti vešte i pomirenju naklonjene diplomate koje vode autonomnu politiku u odnosu na različite imperijalističke sile, već upravo suprotno – da su servilni državnici koji ispunjavaju manje-više šta god im bilo koja od imperijalističkih sila naloži, pri tome vodeći najmanje računa o dobrobiti radnog naroda u Srbiji i na Kosovu, koji svojim politikama guraju u sve dublji i crnji vir dužničkog ropstva. Reakcije dvaju kosovskih naroda – Albanaca i Srba – nakon potpisivanja sporazuma bile su naročito indikativne u tom pogledu: Albanci su komentarisali kako ih neizabrana Hotijeva vlada (nakon obaranja Kurtijeve) zapravo ni ne predstavlja, i da je odluka o priznavanju Izraela pristajanje da vlada igra onako kako SAD sviraju, dok su na vest o promeni imena jezera Gazivode i jedni i drugi rekli da ne smatraju da ono treba da se menja, ali da ih ionako niko ništa ne pita. Natpis koji je osvanuo na „Trampovom mostu“ nad Gazivodama, da „kosovski Srbi zahvaljuju predsedniku Trampu što donosi mir“, nestao je s mosta na isti volšeban način na koji je i postavljen – niko ne zna ni ko je ni kada je to uradio.

Nasuprot Trampovim brokerskim mirovnim sporazumima – najpre onom između Izraela i Palestine, a potom i ovom između Srbije i Kosova – mir se ne gradi dekretima velikih sila i njihovih marioneta o daljem galopiranju kapitalizma preko leđa i preko leševa radničke klase. Kao što je Roza Luksemburg napisala pre više od sto godina, militarizam predstavlja neizbežnu posledicu klasnog sistema, i on ima dva lica – rat i naoružani mir. Sporazum u Vašingtonu primer je upravo takvog, naoružanog mira – jedinog kakav je pod kapitalizmom moguć. „Vojna neutralnost“ na kojoj Vučić toliko potencira, a koja se zapravo ogleda u kupovanju (i prodavanju) oružja od međusobno suprotstavljenih imperijalističkih blokova i država, slika je i prilika takve mirotvorske politike.

Mir, privredni i politički prosperitet grade se, naprotiv, samo odozdo – zajedničkim zalaganjima i upornom borbom radničke klase zavađenih naroda. Mir ne podrazumeva potkusurivanje teritorijama – i vrlo živim ljudima! – kome pribegavaju i srbijanski i kosovski državnici, podržani od strane različitih sila; on podrazumeva oslobađanje od velikonacionalističkih pretenzija i imperijalističkih stega. Dok god država Srbija polaže nekakvo „istorijsko“ pravo na Kosovo, a država Kosovo predaje svoju nezavisnost u ruke američkih i evropskih trupa, mira za radni narod neće biti. Sloboda od tlačenja – onakvog kakvo su srpske vladajuće klase sprovodile nad albanskim življem na Kosovu tokom gotovo čitavog 20. veka, ali i onakvog kakvo u ovom veku sprovode snage zapadnog imperijalizma koje „čuvaju mir među narodima“ – izvojevaće se samo pobunom protiv sopstvenih, kapitalu poslušnih vlada Srbije i Kosova, a tako i protiv poretka zadovoljavanja imperijalističkih interesa različitih velikih sila. Mir je ili radnički, ili ga i nije.

Autorica: Anja Ilić, Prometej.ba