Paul Klee, Myth of an Island (1930), isječak

Godine 1872., u dobi od 28 godina, Fridrih Niče se obelodanio svetu knjigom Rođenje Tragedije, elegičnim svedočanstvom otuđenja zapadne kulture od svojih duhovnih izvorišta. Prema Ničeu, starim Grcima je pošlo za rukom da uspostave zdrav sklad između apolonskih pobuda ka racionalnoj kontroli i dionizijske želje ka ekstatičnom prepuštanju. Međutim, počevši od V veka p. n. e., zapadna kultura je sve više naginjala ka apolonskom racionalizmu zanemarujući dionizijsko, prizvavši tako nesklad od kog se nikad nije oporavila.

Glavni krivac ovakvog razvoja okolnosti bio je Platon, koga Niče optužuje da je filozofiju postavio na njen racionalistički kolosek. Platonovo obesmrćenje svog učitelja, Sokrata, predstavlja ništa manje nego morbidnu opsesiju intelektualnim mučeništvom. Njegova teorija ideja usmeravala je generacije filozofa da istinu traže u metafizičkim apstrakcijama, pritom obezvređujući proživljena iskustva fizičkog sveta. Platonova intelektualna revolucija potekla je i naročito crpela snagu iz destrukcije mita. Na tom tragu, filozofija postaje ‘ogoljena od mita’ i lišena kulturološkog korenja. Moderna kultura, po Ničeu, nastavlja da kopni u senci Platonovog nasleđa, i dalje se hvatajući u koštac sa ‘gubitkom mita, gubitkom mitskog doma, mitske, majčine utrobe’.

Sedam decenija kasnije, na kraju Drugog svetskog rata, Karl Poper postavlja pozornicu za ono što će postati, posle Ničea, drugi najpoznatiji napad na Platona u modernoj filozofiji. U knjizi Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, objavljenoj 1945. godine, Poper iznosi ideju po kojoj je Platon bio taj koji je zapadnoj misli servirao njen prvi nacrt ‘zatvorenog društva’. U Državi, Platon daje prikaz idealnog grada koji daje preimućstvo harmoniji grupe nad slobodom pojedinca, očuvanju status quo nad novinama, i autoritetu čuvara baštine nad demokratijom i istinom. Toksičan uticaj Platonove političke vizije, smatra Poper, može se pratiti kroz celu istoriju filozofije, sve do nacističke Nemačke i drugih vidova tadašnjih totalitarnih uređenja.

Poput Ničea, i Poper je Platonu prebacivao krivicu za postavljanje zapadne filozofije na krivi kurs. Međutim, Poper je to uradio iz upravo suprotnih razloga. Poperov Platon nije bio racionalista. Štaviše, Poper je sveo razliku između otvorenog i zatvorenog društva na razliku između kulture kriticizma i kulture mita. Platon, kao prvi i najveći neprijatelj otvorenog društva, zagovarao je politiku suzbijanja slobodnog kriticizma kako bi uspostavio ‘zamrznutu državu’, održavanu mitovima i obmanama. Ukazujući na kontroverzni narativ o osnivanju Države, tj. na Mit o metalima, Poper Platonu pripisuje sastavljanje ‘egzaktnog pandana’ ‘modernom mitu Krvi i Tla’.

Ko je u pravu? Da li je Platon bio kratkovidi racionalista koji je poveo filozofiju na pogrešan put odvojivši je od njene autentičnije, mitske prošlosti? Ili pak podmukao tvorac mitova koji je omogućio uznemirujućoj struji iracionalizma prodor u tvrđavu razuma? Kako bi mogao biti oboje? Drukčije rečeno: da li je Platon odgovoran za usmeravanje filozofije dalje od mita, ili za njeno približavanje mitu?

Ni Rođenje tragedije ni Otvoreno društvo se danas ne slave zbog vernosti njihovih autora istorijskim činjenicama. Ipak, oba dela ostaju ikonska jer su i Niče i Poper bili posvećeni nečemu satreperavom što postoji u odnosu mita i filozofije, te osobitoj i simboličnoj ulozi Platona u našem nasleđenom razumevanju tog odnosa.

U izvesnoj meri, obe kritike su ispravne; u malome, svako je donekle u pravu u paraboli o slepim ljudima i slonu. Platon se i dalje slavi kao osoba koja je postavila filozofiju na racionalne temelje izvlačeći izrazito rigorozan, kritički način razmišljanja iz kandži mita i saopštene mudrosti. No, ipak, njegovi dijalozi su i sami protkani mitovima sopstvene kreacije: Mit o metalima, mit u Gozbi o poreklu ljubavi, i priče o životu posle smrti iznesene pri kraju Fedona, Gorgije i Države.

Uklapanje oba ova aspekta Platonove misli je teško, jer smo i dalje vezani za dve različite, ali srodne ideje našeg intelektualnog nasleđa. Prva ideja kaže da je filozofija suštinski suprostavljena mitu. A druga ideja da je Platon prvi koji je ovo predočio.


Nevolje vezane uz mit često su spregnute sa problemima u vezi dezinformacija. Međutim, ove strepnje sežu dalje od pukih bojazni oko činjeničnih netačnosti koje zahtevaju ispravke. Pre svega, kada učenjaci i komentatori označe nešto kao mit, to obično implicira suočavanje sa egzistencijalnom pretnjom: simbolički moćnim narativom koji se čini imunim na bilo kakvu korekciju, ali koji, i pored toga, ima snagu da očara našu imaginaciju. Jezik mita se, na primer, odskora koristi kad se govori o američkoj imigracionoj politici i slikovitom doživljaju granice – ’mit o pograničnom zidu’ – kao i pri upućivanju nostalgičnih apela ka autentičnijim verzijama nacionalnih politika – od ’mita „prave“ Amerike’, do ’mita o engleštini’ koji je kolao tokom Bregzit kampanje.

Jedan od razloga zbog kojih nam mitovi unose nelagodu je što ih ne očekujemo u srcu postavki i verovanja koji su obrazovali modernu kulturu. To jeste, postoji očekivanje da smo, kao društvo, trebali već da prerastemo mitove.

Ovo očekivanje vuče koren iz evolucionog tumačenja kulture koje datira unazad barem do antičke Grčke, kada su presokratovski mislioci usvojili retoriku koja je izdvajala njihove metode istraživanja od oralnih tradicija vezanih za antičke mitove o olimpskim bogovima, na način da su fokus stavljali na neproverljivu prirodu takvih priča. Međutim, tek je Evropa XVIII veka vreme kad se na mit počelo gledati kao na kulturološku relikviju koja je u protivrečnosti sa modernim životom. Kako je prosvetiteljstvo prokazivalo tradiciju i sujeverje, autori kao što su Pjer Bel i Bernar de Fontenel usmerili su svoju pažnju i na zaostavštinu grčko-rimskih mitova.

Tokom vekova koji su prethodili, poklonici baroka su pristupali klasičnoj mitologiji kao delu vanvremenske tekovine, nasleđenom estetičkom vokabularu kojeg su edukovani pojedinci morali da izuče kako bi uzeli učešće u krugu visoke kulture. Kritičari-prosvetitelji su, naprotiv, živo težili preispitivanju vrednosti mitova koje su njihovi prethodnici smatrali dostojnim vrednovanja u skulpturama, slikama, operama, pa čak i zidnim dekoracijama svoga vremena. Umesto toga, prosvetiteljski autori su pažnju usmeravali na apsurdne, često groteskne, karakteristike tih istih mitova. Uz očigledno zadovoljstvo, Bel je detaljno opisivao epizode preljube, incesta i kanibalizma koje su razbacane po klasičnoj mitologiji, i izrugavao se antičkim komentatorima koji su pokušavali da im daju alegorijska objašnjena. ’Ne mogu se čitati’, osuđivao je, ’bez osećaja žaljenja ka tim filozofima koji su tako traćili svoje vreme.’ Fontenel je, sa svoje strane, spekulisao da su olimpski bogovi groma i mora tek ono nešto što su antički Grci oživeli u svojoj imaginaciji da bi objasnili prirodne fenomene za koje im je nedostajalo naučno znanje kako bi ih shvatili.

Postojao je još jedan razlog da prosvetiteljstvo klasičnu mitologiju iznova podvrgne sudu. Putopisni izveštaji iz Azije, Severne Afrike i Novog Sveta približili su evropsku publiku mitološkim tradicijama drugih naroda, pored dotadašnjih od Grka i Rimljana. Kako su prvi komparativni istraživači mitologija počeli da uočavaju sličnosti između klasičnih mitova i mitova kultura koje su mnogi Evropljani tog vremena smatrali varvarskim, ovi prvi su izgubili mnogo od svog tradicionalnog sjaja. Ispostavilo se da na kraju i nisu bili toliko posebni.

Ono što je proizašlo iz pomenutih kulturoloških prevrednovanja bila je formula za konceptualizaciju civilizacijskog progresa u formi linearne trajektorije, koja je strogo vodila dalje od mita. Po shvatanjima Evropljana XVIII veka, društva kulturološki bogata mitovima – poput društava grčko-rimske antike, ali i tadašnjih domorodačkih kultura Novog sveta i drugde – zauzimaju ’primitivan’ stadijum kulture. Nasuprot tome, njihovo sopstveno prosvetljeno društvo uspešno je odbacilo svoje mitove i sujeverja u korist rigoroznijeg načina razmišljanja.

Presudni činioc pomenute kulturne evolucije bio je fokus na kognitivni razvoj ljudskog uma. Put od varvarstva do civilizacije navodno je isto tako povlačio za sobom i transformaciju u karakteru same misli – od neke vrste lakovernog, sujevernog mentaliteta koji je neophodan kako bi se stvarali mitovi i kako bi se u njih verovalo, do uma prosvetiteljstva sposobnog za kritičko razmišljanje i procenu argumenata.

Ovaj model epistemičkog razvoja imao je trajne efekte na samoidentitet filozofije. Smer filozofije, ako pozajmimo formulaciju klasiciste XX veka Vilhelma Nestlea, može se razumeti u okvirima putanje koja ide ’od mita ka logosu’. Ovako gledano, filozofi nastavljaju posao oslobađanja od mita identifikujući one koji ostaji operativni u našem razmišljanju i kulturi, podvrgavajući ih kritičkom preispitivanju i zamenjujući ih znanjem koje može da izdrži kritičku analizu.


XVIII vek je bilo vreme i kad je Platon doživljen kao originalan pobornik duge i neprekidne borbe koju filozofija vodi protiv mita. U prethodnim su pak vekovima Evropljani mahom poznavali drugačijeg Platona, interpretiranog kroz prizmu neoplatonizma. Pripadnici ove filozofske tradicije širokih dometa, koja je cvala u kasnoj antici, a zatim oživljena tokom italijanske renesanse, videli su u Platonovim raštrkanim spisima principijelno koherentan metafizički sistem organizovan oko najviše, objedinjujuće Ideje dobra. Neoplatonske interpretacije Platonove filozofije neretko su naginjale ka mističnom – što je delom bila posledica stremljenja ka građenju pozicije uz hrišćansku ortodoksiju. Da bi umirili hrišćane, koji su bili obazrivi u davanju previše uticaja jednom paganinu, neoplatoničari su istrajavali u tvrdnji po kojoj je Platon bio božanski nadahnut i da mu je data uloga proročkog instrumenta božjeg nauma za ljudsku istoriju. Upućujući na Platonove opise božanske poetske inspiracije u Ijonu i Fedru, obrazlagali su da je Platon sâm bio svestan svoje uloge prenosioca više moći. Takva tumačenja Platona poprimila su primese ezoteričnog. Ona su uzdizala ulogu inspiracije u odnosu na razum i bila usmerenija na teme poput entuzijazma, ljubavi ili – naročito u kontekstu renesansnog humanizma – božanskog dara elokventnosti.

Međutim, kada su se prosvetiteljski mislioci poput Voltera i njegovih saradnika okretali ka Platonu, oni su to češće radili u duhu daleko starije interpretativne tradicije, koja je vekovima prethodila neoplatoničarima. Reč je o akademskom skepticizmu, koji je predstavljao dominantnu školu mišljenja unutar Platonove Akademije od IV veka p. n. e. – oko tri generacije nakon Platonove smrti – pa do I veka p. n. e. Gde je koherentnost Platonovog metafizičkog sistema bilo središnje načelo neoplatonske tradicije, akademski skepticizam je negirao postojanje bilo kakvog sistema filozofije u Platona. Štaviše, njihov Platon je bio antisistematičar par excellence, koji se po svaku cenu opirao dogmi u korist kritičkog rasuđivanja. Platonovi skeptici-interpretatori naglašavali su bespoštedno stroga načela sokratovskog načina ispitivanja te slabu dokaznu snagu završetaka nekih ranijih dijaloga – što je čini se smatrano poricanjem određenog znanja.

Skeptični prikaz Platona bio je itekako privlačan prosvetiteljskim čitaocima Platona, koji su ugledajući se na njega usvojili principijelan program preispitivanja autoriteta i prenešenog znanja. Naročit odjek našla je Platonova kritika grčke mitološke tradicije. Volter je uzdizao Platonov portret Sokrata kao proto-naučnog filozofa progonjenog jer je dokazivao da ’Mesec nije boginja, i da Merkur nije bog’.

Prosvetiteljski pobornici Platona bili su istovremeno i nevoljni da prihvate posvema skeptičan zaključak da dostizanje određenog znanja nije moguće. Naposletku im je pošlo za rukom da isposreduju kompromis između neoplatonskih i skeptičnih predstava Platona. Prihvatili su da je Platon izgradio koherentan filozofski sistem, i da je konstruktivno i određeno znanje zaista moguće steći. Međutim, put do znanja ne vodi kroz otkrovenje i inspiraciju, već kroz vrstu kritičkog razuma koji su akademski skeptici toliko cenili.

Prosvetiteljski čitaoci Platona videli su u njemu i otelotvorenje sopstvenih političkih vrednosti. Njegovo portretisanje sokratovskog mamuzanja građana Atine doprinelo je modelovanju idealnog filozofskog građanstva – građanâ kao kritičkih mislioca, spremnih da ne uzimaju socijalne norme zdravo za gotovo, već naprotiv, da obelodanjuju neutemeljene pretenzije na znanje i neodređene i mistifikujuće mitove društava.


Dominantnost i omiljenost prosvetiteljskog prikaza Platona poprilično su doprinosili potiskivanju prethodnih interpretacija, a zatim i prirodnom zanemarivanju onih aspekata Platonove misli koji su se slabo uklapali u taj prikaz. Bio je to proces kojim je stvoren racionalistički Platon, kojeg će Niče toliko prezreti.

Međutim, Platon se ne može svesti samo na pobornika racionalnog argumenta kakvim ga je predstavilo prosvetiteljstvo. Činjenica ja da njegovi dijalozi u značajnoj meri sadrže mitove: pažljivo konstruisane preplićuće narative, utkane u filozofsko ispitivanje, koji su iznova obrađivali ili podražavali postojeću građu grčke mitološke tradicije. Možemo uzeti, na primer, Mit o metalima – mit koji je Poper uporedio sa ideologijom nacista – koji pripoveda o rasi građana poniklih ispod zemlje. Prema mitu, bog je pomešao metale prilikom njihovog stvaranja: zlato za one koji su po prirodi najbolje obdareni da budu vladari, srebro za pomoćnike vladara, a železo i bronza za zemljoradnike i zanatlije. Platonovi prvi čitaoci bi prepoznali ovaj mit kao originalnu reinvenciju Hesiodovog mita o dobima (po kom karakter ljudi nazaduje kako čovečanstvo prolazi kroz zlatno, srebrno, bronzano i železno doba) i mita o Kadmovom osnivanju Tebe (gde se takođe govori o rasi ljudi rođenih iz zemlje).

Platonovi mitovi su stilski izdvojeniji u odnosu na brižljivo argumentovana ispitivanja koja čine ostatke njegovih dijaloga. Oni su neretko postavljeni u fantastičnim svetovima poput podzemne radionice božanstva u Mitu o Metalima, ili eshatološkog predela u Platonovom mitu o životu posle smrti. Pred njima pada oružje standardnog argumentovanja koje se inače neguje u Platonovim delima. Mitovi su naprostopriče, ispričane bez ikakve namere da se opravdaju uz pomoć razuma ili činjenica.

U određenim neoplatonskim tradicijama koje su uzdizale mističnije aspekte Platonove misli, na ove mitove se gledalo kao na značajne domašaje njegovog rada. Prosvetiteljska reinterpretacija Platona, naprotiv, nije imala adekvatan način da se nosi sa njima. Ako je Platon izvorni oslobodilac filozofije od stega mita, njegova vlastita upotreba mitova činila se kao licemerje u najgorem slučaju, a u najboljem, kao neodanost uzusima kritičke strogosti koje je on sam podario filozofiji. Kako je tokom XVIII veka predstava Platona racionaliste sve snažnije sticala uporište, mitovi su postepeno ignorisan i nestajali iz vidokruga, ili su odbacivani kao relikvije antičke tradicije u delima filozofa koji je utabao konačnu stazu ka dobu prosvetiteljstva, ali koji sam nije bio u potpunosti prosvetljen.

Ovog prosvetiteljskog Platona smo, uopšte uzevši, nasledili mi danas i upravo takav s teškoćom koegzistira u našoj imaginaciji sa mitotvoračkim Platonom kojeg srećemo dok čitamo njegove tekstove. Ova nerešena tenzija podsetnik je na ono što bude izostavljeno kad se bezrezervno prihvati najprijemčiviji Platon u našem nasleđu. Stari prosvetiteljski narativ često je u stanju da nam zaseni filozofske vrednosti Platonovih mitova. Poper je, na primer, prebacio Platonu razvoj mitova u čisto političke i propagandne svrhe, koji bi naposletku bili u neskladu sa vrednostima same filozofije.

Međutim, ono što Poper nije uvideo jeste da je Platon često pribegavao mitu na načine koji su bili pre komplementarni nego suprostavljeni kritičkom rasuđivanju izlaganom u nešto dijalektičkijim delovima njegovog opusa. Platonovi mitovi se na kraju izdvajaju kao poseban vid filozofskog diskursa čiji je cilj ispitivati naša gledišta na svet toliko duboko ukorenjena da ih je teško izolovati isključivo sredstvima kritičkog promišljanja. U Mitu o metalima se ne radi samo o sveobuhvatnim tvrdnjama o tome za šta ljudi jesu, a za šta nisu prirodno obdareni. Mit poziva na iznovno filozofsko promišljanje samog koncepta prirode.

Mit o metalima se pojavljuje u naročitom trenutku tokom Sokratovog opisa edukacije stanovnika grada predstavljenog u Državi. Tu saznajemo o nameri da se mit prenese građanima nakon što završe osnovnu preliminarnu izobrazbu u muzici i gimnastici, u momentu kad bi bili razvrstavani u različite privređujuće građanske klase. Na mit se dugo gledalo, po uzoru na Popera, kao na deo političke propagande koja se pozivala na stav da pojedinci imaju prirodu koja je, poput rase, određena rođenjem, i koja ih bolje osposobljava za određene uloge u društvu u odnosu na druge.

Međutim, ako mit kazuje priču izgrađenu na ideji da su prirode pojedinaca utvrđene na naročito rigidan način od samog rođenja, to je takođe i priča koja uključuje celokupnu rekonceptualizaciju toga šta uopšte znači biti rođen. Uvodni delovi mita pozivaju građane da gledaju na svoj dotadašnji odgoj i edukaciju kao na san. Prema mitu, građani još uvek nisu istinski živeli. Oni su umesto toga bili u stanju sna tokom godina svog ranog razvoja, odgajani u utrobi svojih majki, u zemlji, dok su se oformljavale njihove prirode. Tek po završetku ovog procesa bilo je moguće da se obru na površini i da se probude iz svog dugačkog sna-mirovanja. Mit sugeriše da građani nisu istinski rođeni dok ne završe prvi period svoje edukacije. Prema tome, priroda građana ne treba biti određena u okviru osobina koje imaju na početku svojih bioloških života, već na osnovu onih koje poseduju na kraju svog osnovnog obrazovanja.

Pozajmljujući iz običaja grčke mitologije da bi stvarao sopstvene filozofske mitove, Platon je potvrđivao moć mita da dosegne i preoblikuje uvrežene priče i stavove o prirodi i društvu našeg sveta. Takve priče, zauzvrat, mogu ponuditi stabilne imaginativne okvire za vrednosti i očekivane ishode u cilju organizovanja smislenog političkog iskustva, i mogu biti od vitalnog značaja za oblikovanje načina na koji razmišljamo o našem okruženju i našem mestu u njemu.


Platonovi mitovi, čitani bez tereta prosvetiteljskih narativa koji ga prate, služe kao podsetnik da mit nije uvek stajao nasuprot filozofiji. Sam Platon je bio prilično svestan opasnosti mita. Međutim, ova svesnost leži u osnovi šireg uvažavanja snage i potencijala mita – uvažavanja koje je priznavalo čitav opseg mogućnosti mita da bude podjednako štetan i koristan za filozofiju i politiku. Iznad svega, Platonovo razumevanje mita vuče koren iz stanovišta po kom su naše predstave sveta poduprte dubljim, teško dokučivim narativima kojima se lakše pristupa i na koje se lakše utiče mehanizmima mita nego racionalnog argumenta. Ovaj uvid je bilo nešto što je Platon primenjivao na same filozofe. Kao što Sokrat sugeriše svojim sagovornicima u Državi, dugom procesu edukacije filozofa-čuvara idealnog grada mora se pristupiti na način ’kao da smo u dokolici i pričamo mitove’.

Danas ovu ideju ne uzimamo dovoljno ozbiljno i fokusiramo se na mit samo u njegovim najpatološkijim formama. Jedna posledica prosvetiteljske ideje civilizacijskog progresa jeste stav da kada moderno društvo počne da neguje mitove, to po svemu sudeći nagoveštava regresiju koja ja uzela maha. Takva je bila i alarmantna reakcija tokom XX veka na širenje fašizma po Evropi. Kako je nacistička propagandna mašina poturala grandiozne narative o sudbini izabrane rase naroda, carstvima koji će trajati hiljadu godina, pa čak i konstruisala razrađene genealogije oko Platonovog mita o Atlantidi, ondašnji komentatori su na takve fenomene reagovali dijagnozom žalosnog ’oživljavanja’ mita u modernoj politici.

Da budemo iskreni, savremeni kritičari mita imaju opravdane razloge za tvrdnju da istraživanje mogućnosti ovakvog pristupa mitu nije vredno truda. Posleratni stav prema mitu, oblikovan obračunavanjem sa nacizmom, navikao nas je na stanje neke vrste anti-mitske budnosti: ako su horori nacizma cena koju treba platiti za dopust mitu da padne na plodno tlo moderne politike, to bi mogla biti previsoka cena, bez obzira na moguću korist. Da pozajmimo frazu od Džona Drajdena, pesnika iz XVII veka, koji kaže da mit verovatno predstavlja ’svet posvema izgubljen’. Ovako sagledano, stav koji mi, kao društvo, treba da zauzimamo prema savremenim formama mita jeste ili principijelno neuvažavanje – u suprotnom bi im se davao legitimitet, ili bi se omogućavale bujice daljih iracionalnosti – ili neprekidna spremnost da im se pruži otpor i bori protiv njih, kad god se pojave, arsenalom činjenica i razumnih argumenata.

Međutim, naravoučenija Platonovih mitova nas upućuju na drugačije sagledavanje stvari. Ako ostanemo alergični na prisustvo mitova u našoj kulturnoj sredini, propuštamo širu sliku i rizikujemo da bacimo dete zajedno sa vodom. Platon je uvideo da je mit moćna i izdržljiva sila u politici i kulturi – što predstavlja zajedničku osnovu i Ničeove i Poperove kritike Platona. Ne uzeti ovo ozbiljno znači rizikovati pad u poricanje prilično realnih načina na koji takvi simbolički bogati narativi utiču na naše viđenje sveta.

No, Platonove lične filozofske reinvencije mita isto tako sugerišu i da se mitovi mogu kreativno preraditi. Mitovi nisu monoliti neosetljivi na promene, već dinamične priče otvorene za iznovna tumačenja svaki put kad se ponovo ispričaju. Naša nasleđena odbojnost ka mitu ne samo da nas sprečava da budemo svesni Platonovog prodornog razumevanja mita, već nas takođe sprečava da u našim sopstvenim zajednicama prepoznamo ljude – i učimo od njih – koji se već bave nekim vidom kreativnog rada nužnog kako bi se konstruktivno pristupilo mitu.


U jesen 2016. godine, predstavnici iz više od 300 domorodačkih plemena Severne Amerike okupilo se oko kampa u blizini Kanon Bola u Severnoj Dakoti kako bi protestvovali zbog izgradnje Dakota cevovoda. Predložen cevovod trebao je da teče preteći blizu zemlje koja pripada rezervatu Stajaća Stena, uključujući deo ispod jezera Oahe, koji je primarni izvor vode u rezervatu, kao i nekoliko lokacija koje lokalni Sijuksi smatraju svetim.

U početku tretirani kao rutinski protestanti – čija pojava je verovatna kad god je u pitanju konstrukcijski projekat te veličine – ove aktivističke grupe počele su da doživljavaju svoju aktivnost drugačije. Počeli su da crpe inspiraciju iz domorodačke mitološke tradicije kako bi dali novi okvir značaju tog trenutka u vremenu, što je zauzvrat obezbedilo novi konceptualni vokabular za njihovo međusobno poimanje kao zajednice. Proročanstvo iz Lakote proreklo je o vremenu kad će se različita plemena okupiti tokom ’sedme generacije’ da spasu svoj narod i Zemlju od uništenja. Za aktiviste kod Stajaće Stene, to je bio taj trenutak. Njihov zajednički zadatak bila je dužnost koja ih je povezivala sa njihovim precima, koji su sebe doživljavali kao zaštitnike prirode. Aktivisti pri improvizovanom kampu pored gradilišta – novopomazanog Kampa Svetog Kamena – nisu bili uopšte protestanti: bili su čuvari vode.

Čuvari vode kod Stajaće Stene daleko su, i geografski i vremenski, od Platona. Ne samo što je Platon bio Atinjanin, koji je živeo pre skoro dve i po hiljade godina; on je i već dugo reprezentativni primer Mrtvog Belog Čoveka (Dead White Man), nominalnog vođe intelektualnog kanona koji je ugušio glasove ljudi kao što su oni kod Kampa Svetog Kamena.

Međutim, Platon bi rekao da je neočekivani ugao posmatranja kojeg je podelio sa čuvarima vode kod Stajaće Stene isto tako lekcija i za filozofe. Ako se ispostavi da su mitovi neizbežan deo modernog života, Platon nas uči da ne očajavamo što su naša prosvetiteljska očekivanja racionalnog progresa ostala neispunjena. Umesto toga, on nas poziva da stvorimo sloj apstrakcija u kom bi promišljali aktuelne mitove, te da ne zaboravimo na našu sopstvenu sposobnost da ih preoblikujemo.

Izvor: Aeon

S engleskog preveo: Vojislav Mokrić, Prometej.ba