Došlo je to vreme kada, kao i mnogi dvadesetogodišnjaci koje poznajem, a sigurno i još više onih koje ne poznajem – više ne mogu da izbegavam da odgovorim sebi na osnovno pitanje: mogu li ili ne da nastavim da podnosim život u Srbiji. Ovakvoj Srbiji. Verovatno je to jedna od najtežih odluka u životu: napuštanje grada, države u kojoj si proveo čitav dotadašnji život. O odlasku od porodice, prijatelja, najbližih saradnika, dobrih kolega, posla koji si voleo, radio ga najbolje što si mogao. Ali, nekada se i o tome mora odlučiti. Ovakva Srbija naročito vrši pritisak na vas da o tome ozbiljno razmislite i što pre odlučite.

Nije to uvek zbog vas samih. Daleko sam od toga da budem otac. Ma, neću se skoro ni ženiti. Ali, koliko god odgovor na to da li mogu ili ne da podnesem ovakvu Srbiju, njenu stvarnost, nadrealnu, paranormalnu i grotesknu, sve u isto vreme – bio težak za izgovaranje, postoji jedan koji bih mogao mnogo lakše dati. Sasvim sam siguran da ne bih želeo da mi dete odrasta u zemlji u kojoj bi trebalo mnogo truda uložiti da mu objasnim da će biti optuživan za govor mržnje, da će dobiti otkaz, da će biti možda i prebijen ili čak ubijen, samo zato što mu je mišljenje drugačije od preovlađujućeg.

Sebe mogu da zamislim da se kupam još neko vreme u ovom blatu, samo dok verujem da mogu da ga sasvim sperem sa sebe entuzijazmom koje sa sobom nosi svako sledeće jutro, ali ne mogu u tom blatu da vidim nekog drugog za čije vaspitanje i karakter bih bio direktno odgovoran. Zaključio sam tako da ovakvu Srbiju sigurno više niko ko je iole još čiste svesti podnositi ne može; mislim (a možda je to skroz naivno) da mogu nekako i ja da doprinesem da se ona promeni, a sasvim nemam pojma kako je moguće da ima onih koji misle da ne mora, ili još gore, da ne treba ništa da se promeni.

(...)

Ostatak teksta preporučujemo pročitati na cijenjenome portalu autonomija.info