Intelektualac je počinio izdaju kad ne ukazuje na zvezde
Danas je televizija N1 počela da emituje svoj program. Nadam se da će imati gledljive informativne emisije. B92 već dugo vremena nije onaj stari B92. Iz čiste nostalgije jednom nedeljno pogledam neki od njegovih večernjih programa, najčešće, međutim, ne izdržim do kraja. Do sada su me u najboljem slučaju zanimale poneke emisije posvećene kulturi, zbivanjima u sferi kulture na javnom televizijskom servisu.
Novinari s rubrike za kulturu većinom uspevaju da opstanu uspravne kičme, pretpostavljam da im to polazi za rukom jer se partijski komesari ne interesuju, ne mare mnogo za kulturu. Takve su u poslednje vreme prilike u elektronskim medijima, a slično je i na javnoj, kulturnoj i političkoj sceni na kojima vlada konformizam u punoj meri. Intelektualci se povlače u duhovne rezervate i umuju o pametnim stvarima, međutim, pri tom više ne podižu pogled ka zvezdanom nebu. Prisećam se, naime, jedne misli pesnika Mihalja Babiča: intelektualac je počinio izdaju kad ne ukazuje na zvezde.
I to me nagoni na razmišljanje: zbog čega se sami zgražavamo sebe i svojih postupaka, zašto se grozimo vlastitog poziva? Kakav se to strah uselio u nas? Dok podsećamo na grčeve nekadašnjeg jednopartijskog sistema, u nama se ukorenila nekakva dobrovoljno prihvaćena zebnja, nekakva razjedajuća sumnja. Uzdržavanje, apstinencija od javnog diskursa pretvara se u posno razdoblje duha vremena, pretvara se u svojevrsna „mala vrata” kroz koja inteligencija još može da utekne. Bojimo se zvezda!
Mogu slobodno da govorim, ali moje reči nemaju nikakvu težinu, niti bilo kakve posledice, zbog izgovorenih reči neće me poslati ni u kakav GULAG, u najgorem slučaju, pojaviće se batinaši slobodno, demokratski izabranih političkih elita, njihovi profesionalni propagandisti. Ako se ni to ne pokaže kao efikasno upozorenje da kušujem, da držim jezik za zubima, onda ću biti proglašen „tehnološkim viškom” i šutnut na ulicu. Ili će nahuškati na njega masovnu histeriju. Tu metodu je rado koristio i Milošević u čistkama 1992. godine, vodeći ipak računa o tome da sačuva privid demokratije.
Privid je najvažniji. Dogurali smo dotle da danas više niko ne zagovara otvoreno antidemokratska načela, budući da je dvoličnost, očuvanje puke forme jedno od glavnih zahteva demokratskih pravila igre ovog doba. Dvadeseti vek je bio lukav, krajnje prepreden, diktatori su većinom dolazili na vlast putem slobodnih izbora ili na talasima euforičnih masa. Bespomoćne, dezorijentisane, sluđene mase čekale su diktatora, a kandidati za diktatora su osetili perverzne želje masa.
Danas je, međutim, najbitniji privid. Iluzija demokratije kanališe reči na ničiju zemlju. „Patuljci smo i na ramenima nosimo čitavo nebo” – glasi jedan stih u pesmi Progonstvo Mihalja Babiča. A ko su prognanici? Oni koji nemaju nikakvu vlast, oni koji mogu da se nadaju samo u moć reči, uprkos tome što na nebu ne sijaju zvezde. Nema spasa, nema opravdanja, čak ni ako nas bude poklopilo kao noć crno nebo.
Iz teksta Dvoličnost Lasla Vegela, autonomija.info