To je i tema mojih dnevničkih beleški uvrštenih u ovu antologiju – Jevreji i manjine. Odrastao sam tako da pojma nisam imao o ovom „hiljadugodišnjem sporu” (Jožef Etveš), nisam o tome čuo ništa u srbobranskoj Zelenoj ulici, i tek kasnije sam otkrio da to nije „spor” siromašnih seljaka, nego spor srednjeg sloja. Nisam o tome čuo ni u novosadskoj gimnaziji. Možda zbog toga što nas je vaspitno-obrazovno stakleno zvono izolovalo – nas žutokljunce – od problematičnih pitanja i sporova, odnosno, od stvarnosti. U socijalizmu, inače, naprosto nije bilo moguće postaviti ovo pitanje. Uostalom, to pitanje i nije bilo toliko živo kao u matičnoj zemlji. U jugoslovenskoj kraljevini i Mađari, i Jevreji, isto kao i Nemci, bili su u manjini, tako da su bili i nehotice upućeni jedni na druge.


Sa „jevrejskim pitanjem” sam se prvi put sreo u Mađarskoj, ali u početku nisam pojma imao ko je od mojih prijatelja jevrejskog porekla, a ko nije. Kasnije, u devedesetim godinama, došao je kraj razdoblju socijalističkog ancien régimea, pa sam se i u Srbiji našao suočen sa antisemitizmom. Moje gotovo desetogodišnje dnevničke beleške svedoče o tome da antisemitski ispadi veoma liče na antimanjinske atrocitete. Često se javljaju istovremeno, ili jedni slede druge. U devedesetim godinama vreme je zadalo nove lekcije. Mnoge stvari sam tada morao iznova da naučim, pored ostalog i to da je Hajnrih Bel zaista veliki evropski pisac. Tada sam shvatio i to, ne malo zaprepašćen, da fašizam, ili njegovi pramenovi, nisu nestali, da nije reč o nekom obaveznom i dosadnom nastavnom gradivu. Posle svega došao sam do zaključka da manjinska i jevrejska sudbina imaju zajedničke elemente. Pitanje je samo, da li smo toga svesni? Ima nečeg opako apsurdnog i samome sebi protivrečnog u tome kad jedan manjinac s visine, ružno, s mržnjom govori o Jevrejima. Ali za mene ni nedavna poseta Efraima Zurofa nije bila baš umirujuća. Zašto? Jer je Zurof često dolazio u Novi Sad, i uvek je pomenuo jevrejske i srpske žrtve novosadskih „hladnih dana”, što je sasvim u redu, ali nije u redu to što su u ovom istom gradu 1944. i 1945. godine mnogi nedužni Mađari završili u masovnim grobnicama, a Zurof nije ove žrtve ni jednom pomenuo. Zurofu baš to nedostaje: razumevanje zajedničke sudbine. Naravno, holokaust je jeziv i jedinstven zločin. Ali oni koji znaju za ove strahote, morali bi da znaju i o strahotama manjinskih masovnih grobnica.


To bi bio, dakako, samo jedan skromni korak, ali i jedan važan gest. Uvek sam sa zadovoljstvom primao k znanju kad god sam u matičnoj zemlji osetio da su Jevreji na strani manjina, i uvek bi me veoma ogorčilo, kad god bi neki manjinac izvikivao antisemitske parole. Uveren sam da bismo mi, manjinci, morali da se oglasimo protiv nadirućeg antisemitizma u Mađarskoj, ali sam sasvim siguran i u to da bi jevrejski intelektualci u Mađarskoj morali prvi da reaguju na atrocitete kojima su izložene mađarske manjinske zajednice.

 

| Više crtica iz teksta Kuda pobeći? ovoga autora možete pročitati na autonomija.info.