(...) U Sarajevu, inače, svaka reč ima neki zloslutni odjek. Prisećam se jučerašnje priče jedne univerzitetske profesorke. U jednom sarajevskom pozorištu direktor je pozvao u svoju kancelariju dramaturga i uručio mu otkaz. Ali, zašto? – pitao je čovek. Direktor je rekao samo toliko: kad god si izašao na ulicu, nikad te nije pogodio ni najmanji šrapnel s brda ispaljene granate. A to za njega, direktora, znači samo jedno, da nije bio dovoljno dobar patriota. Naslušao sam se priča o dramatičnim događajima u etnički mešovitim brakovima. Nisu mogli ostati u Sarajevu, ali ni da izbegnu bilo u Srbiju, bilo u Hrvatsku. Uglavnom su u Beču našli novu domovinu. Bilo je najpametnije ponašati se kao stranac, biti stranac, pričali su mi ovi ljudi. Svest o bezdomnosti ovde je svakodnevno osećanje. Samo po sebi razumljivo. Raspadom Jugoslavije nisu samo pojedinci ostali bez domovine, nego i Bosna. A pre toga bila je zarobljenica. Zarobljenica Srbije i Hrvatske. Još i danas se postavlja zloslutno pitanje, šta joj je bolje: da bude nečija zarobljenica ili da ostane bez doma i domovine. (...)

Ne može se istovremeno, s jedne strane, na sva usta govoriti o evropskoj orijentaciji i, s druge strane, negovati ratne ideale. Ne može se ispod fraka nositi kalašnjikov

Na koktelu posle predstave razgovaram sa Zdravkom Grebom, profesorom prava. On je bio taj koji je na jednoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije pozvao partijske lidere, da se prizovu pameti, jer nas inače čeka katastrofa. Ni danas ne razumem infantilizam odgovornih rukovodilaca zemlje. Kao da je ta nomenklatura najviše priželjkivala rat. U tom svetlu već mogu da razumem, zašto mase nemaju poverenja u političare. U jednopartijskom sistemu govorili smo o nasilnim, diktatoričnim političarima, danas se pak sama politika našla na stubu srama. U postkomunističkim zemljama politika je izgubila kredibilitet. Nema spora, u socijalizmu su se mnogi iz čistog karijerizma upisivali u partiju, gradili svoje karijere i predstavljali se kao da imaju neke ideale, ali su se bar u potaji stideli svog karijerizma.

Najviše se inteligencija obrukala time što se u višestranačkom sistemu pokunjila, podvila rep. Bez reči i bez ikakve reakcije sluša nove proroke koji kažu da politika nema nikakve veze s moralom

U današnjem, višepartijskom sistemu, ljudi se time naprosto ponose. Mora da prođe najmanje pedeset godina, da bi prosečani građanin politiku shvatio kao časno zanimanje. Ali i mi smo, intelektualci, pali na ispitu. Grebo ukazuje na jednu repliku iz predstave: hteli smo socijalizam s ljudskim licem, a onda su nas uverili da je to drveno gvožđe, pa smo se ponadali u kapitalizam s ljudskim licem. Međutim, pojavili su se oligarsi i udarili temelje divljeg kapitalizma. Oni su kulturu degradirali, moralne norme izložili ruglu. Najviše se inteligencija obrukala time što se u višestranačkom sistemu pokunjila, podvila rep. Bez reči i bez ikakve reakcije sluša nove proroke koji kažu da politika nema nikakve veze s moralom. Ni mi nemamo nikakve veze ni s etikom, ni s politikom – slušam često umovanja pomodnih intelektualaca-dendija. O takvim i sličnim pojavama razglabamo s Miletom Stojićem, u njegovom sarajevskom domu. A onda se u jednom trenutku obojica trgnemo: šta će biti kad jednog lepog dana bude okončan međunarodni protektorat nad Bosnom. Brzo smo odagnali te misli, jezivo je i pomišljati na to. Bojim se da priča o Bosni još nije završena. Kao što nije završena ni priča Srbije. Ne može se istovremeno, s jedne strane, na sva usta govoriti o evropskoj orijentaciji i, s druge strane, negovati ratne ideale. Ne može se ispod fraka nositi kalašnjikov. Ne može se pevušiti Oda radosti, a istovremeno iz sveg grla urlati kvazinarodne pesme ratnih, turbofolk pevačica. Ili gudeti, pevuckati na briselskom aerodromu. (...)

Cijeli tekst preporučujemo pročitati na autonomija.info